DOM ZA STARE TRAŽE DALEKO OD ZAVIČAJA: U pojedinim delovima zemlje ne postoji nijedna državna i privatna ustanova za smeštaj starijih

Statistika Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, pokazuje da ih je u celoj zemlji svega 39 koji se finansiraju iz državne kase.

S druge strane, na spisku je 261 privatnik koji se bavi brigom o najstarijima, ali su cene za većinu naših ljudi previsoke. Danas imamo prestižne privatne ustanove u Beogradu i okolini u kojima je boravak kao u vrlo dobrom hotelu. Mnogim seniorima smeštaj kod privatnika nije dostupan ni u kom slučaju, a kada se desi da u njihovom gradu ili njegovoj blizini nema državnog gerontološkog centra, onda nastaje ozbiljan problem.

- Kada govorimo o privatnim domovima za stare moramo da naglasimo da u Srbiji ima oko 260 privatnih domova, a čak 160 se nalazi u Beogradu i okolini - kaže Saša Ristović, sekretar Udruženja privatnih domova.

- Samo 100 objekata je raspoređeno po ostalim gradovima Srbije, a nažalost, ustanove ne samo da nisu približno jednako procentualno raspoređene po gradovima, nego nisu ni prostorno ravnopravno raspoređene po Srbiji.

On navodi da postoje oblasti u kojima nema privatnih licenciranih objekata za smeštaj starih, pa tako, primera radi, u Raškoj ne postoji nijedan.

- Ljudima iz tog regiona najbliži su domovi u Vrnjačkoj Banji, Čačku, Gornjem Milanovcu i Priboju. Ista je situacija i u pirotskom kraju. Velika Plana, Svilajnac, Batočina, Ćuprija, Paraćin, Aleksinac, Kruševac, Kraljevo, Kragujevac su gradovi u kojima za sada nema licenciranih ustanova - navodi naš sagovornik.

- Sa druge strane u nekim od ovih gradova stari mogu samo u državni smeštaj.

Ristović naglašava da problem postoji i u mestima kao što su Novi Slankamen, Kladovo, Šid, Priboj, Rumenka, Tršić, Bor, gde o starima brinu samo privatnici. Tako porodice koje nemaju mogućnosti da plate smeštaj po komercijalnim cenama, moraju svoje roditelje ili rođake da odvoze na drugi kraj zemlje. Posete su onda ređe, stanari pate jer duži vremenski period ne viđaju decu i unuke.

Milovan Đurić, vlasnik dva privatna doma, u Knjaževcu i Boru, uspešno radi u mestu u kome već postoji državni smeštaj, ali i u gradu gde jedini brine o starima.

- Stanari u oba objekta dolaze iz raznih delova Srbije, uglavnom okolnih mesta, Zaječara, Pirota, Sokobanje, Majdanpeka, ali imamo i ljude iz Beograda i inostranstva. Oni dolaze kod nas najčešće zbog uslova i cene smeštaja koja je daleko povoljnija nego u prestonici i okolini - navodi Đurić.

On objašnjava da je opštinska vlast u Boru pre par godina pokušala da otvori ustanovu za stare, ali nisu uspeli da ispune sve zakonom propisane uslove.

- Uzeli smo isti taj prostor, osposobili ga i počeli da radimo. Kapacitet nam je uvek popunjen sa više od 90 odsto, slično je i u Knjaževcu bez obzira na to što u ovom mestu radi i državni dom - otkriva naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, domovima u državnom vlasništvu najveći deo troškova pokriva budžet i zbog toga su njihove cene niže nego kod privatnika. Tako u unutrašnjosti mesečni boravak može da košta oko 30.000, dok oni sa cenom od 48.000 dinara teško krpe kraj sa krajem.

- Verujem da bi, kada bi bili na tržištu i radili komercijalno, većina propala vrlo brzo - smatra Đurić.

- Naša cena od 1.600 dinara dnevno za smeštaj, četiri obroka, brigu i negu je više nego minimalna.

Pre desetak godina država je prestala da gradi gerontološke centre, jer su oni postali preveliko opterećenje za republičku kasu. Izgradnja, opremanje, radnici, briga i nega seniora traže ogroman novac koji ni približno ne može da se vrati stanarinom.

- Teško da bismo mogli da opstanemo na tržištu da nemamo dodatne delatnosti, odnosno svoje plastenike, voćnjake, njive, pa se nekako krpimo - priča vlasnik domova u Knjaževcu i Boru.

- Veliki problem je nizak životni standard žitelja ovog kraja, pa je za njih i naša minimalna cena previsoka.

ZDRAVLjE STANARA DIKTIRA CENU

CENA smeštaja u domu za stare zavisi od toga da li se radi o državnoj ili privatnoj ustanovi i od toga kakvo je zdravstveno stanje korisnika. U većini slučajeva ona podrazumeva neprekidni nadzor stručnjaka, pet obroka i neophodnu negu.
Ukoliko stanar ima problem sa ishranom, može zahtevati od zaposlenih da mu pripremaju, na primer, vegetarijansku hranu, odnosno da njegovom zdravstvenom stanju prilagode obroke.

U gotovo svakom domu su dostupni pregledi fizijatra, potom redovno merenje nivoa šećera u krvi i pritiska, ali i usluge psihologa. U slučaju da je potrebno organizuje se i prevoz korisnika doma do relevantne zdravstvene institucije. Većina nudi i uslugu radne terapije, kao i neprekidni medicinski nadzor i socijalnu zaštitu.