ŽIVIMO U DUHU NAŠIH PREDAKA: Zorica Jurković Ember o vidovdanskom ordenu i vrednostima koje naši sunarodnici neguju u Mađarskoj
VIDOVDAN je ove godine bio dvostruko uzvišen datum za bračni par Jurković - Ember u Mađarskoj.
Foto: Predsedništvo Srbije/D. Gol
U njihov dom stigla je vest da 28. juna oboje treba da prime priznanje za svoj rad, ali jedno u Beogradu a drugo u Budimpešti. Ništa, dakle od toga da jedno drugom budu podrška u tim, najsvečanijim trenucima. Onda je muž povukao potez kakav bi svaka žena poželela - svoje priznanje preuzeće naknadno, a oboje će putovati u Beograd da supruga primi orden njene matične zemlje.
Zorica Jurković Ember, direktorka Kulturnog i medijskog društva "Srpski venac", i dramski pedagog u Srpskom obrazovnom centru "Nikola Tesla" u Budimpešti, u pratnji svog supruga, uglednog hirurga dr Tibora Embera, iz ruku predsednika Srbije Aleksandra Vučića primila je Zlatnu vidovdansku medalju za izuzetne zasluge u javnim i kulturnim delatnostima.
- Ovo visoko odlikovanje koje mi je uručio predsednik Vučić, izuzetna je čast, ne samo za mene i moju porodicu, nego i za institucije u kojima radim i za celu srpsku zajednicu u Mađarskoj. Svesna sam značaja nagrade, ali i odgovornosti koju ona nosi - kaže Zorica i uz neodoljivo širok osmeh priznaje da koračajući svečanom dvoranom u Palati "Srbija", od zaglušujućeg ushićenja nije dobro čula sve reči koje joj je uputio predsednik.
PROFESORKA I GLUMICA
U SRPSKOM obrazovnom centru "Nikola Tesla" u Budimpešti, koji pod svojim krovom ima sve ustanove od obdaništa do gimnazije i dva đačka doma, Zorica je dramski pedagog od 2006. godine. Predaje osnovcima i gimnazijalcima.
- Pozorišne predstave su jedan od načina da se očuva srpski jezik, ali i da se prenesu vrednosti naše kulture i istorije. Radimo i klasične i savremene tekstove poput predstave namenjene gimnazijalcima "Dok nas smrt ne rastavi", srpskog pisca u Mađarskoj Dragomira Dujmova - kaže Zorica koja je i sama u svojstvu glumice učestvovala u više od 20 predstava u Srpskom pozorištu u Budimpešti.
Kada je 2019. godine osnovano udruženje "Srpski venac" u centru Budimpešte, cilj je najpre bio privući što više mladih. Osmišljeni su mnogobrojni zanimljivi programi i sve više momaka i devojaka dolazilo je da nauči nešto novo iz tradicije svojih predaka. Za mlade se organizuju zanimljive radionice i kvizovi. Sa svojim programima često gostuju u gradovima matične zemlje, a u Mađarskoj ugošćavaju i umetnike iz Srbije.
Poput većine od oko desetak hiljada Srba u Mađarskoj i Zorica je od detinjstva bila usmerena na kulturne institucije koje okupljaju naše sunarodnike u toj zemlji. Naša sagovornica rođena je u Mađarskoj, a njeni preci došli su tamo najverovatnije još sa patrijarhom Čarnojevićem 1690. godine. Neki podaci ukazuju na mogućnost da su tu živeli i ranije, u mestu Kalaz između Budimpešte i Sentandreje.
Srpska zajednica u Mađarskoj čuva svoj identitet, svoj jezik, pismo i veru. Tako je uvek bilo. Zoričina porodica po očevoj liniji generacijama je bila "čisto" srpska sve dok se njen deda, izuzetno naočit muškarac, nije oženio jednom Mađaricom. Bila je toliko zaljubljena u svog muža da je naučila srpski jezik i Zoričinog oca odgajala u srpskom duhu.
- Ja sam u porodici naučila naš jezik. Školovala sam se najpre u ondašnjoj srpsko-hrvatskoj školi. Moj suprug Tibor je "čist" Mađar, ali imali su porodičnog prijatelja Srbina koji ga je upisao u moju školu. On je uvek sebe među Mađarima smatrao Srbinom, a među Srbima je govorio da je Mađar. Venčali smo se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde su nam i deca krštena, a od pre dvadesetak godina i Tibor je pravoslavac - otkriva nam naša sagovornica deo istorijata svoje porodice.
Njihova deca odavno imaju svoje prijatelje i u Srbiji. Sin Marko (30) je dramski umetnik u Srpskom pozorištu u Budimpešti i sve je popularniji. Kćerka Lena, koja naredne godine završava Srpsku gimnaziju u Budimpešti, često odlazi u Srbiju. Kaže da čim kroči u našu zemlju, njeno srce kuca - drugačije.