KALABIĆ DOBIO DRUGU ŠANSU? U Višem sudu u Valjevu pri kraju ponovljen postupak rehabilitacije Dražinog saradnika

Odluka, da li je predratni geometar iz Valjeva rehabilitovan ili ne, trebalo bi, nezvanično, da bude poznata do kraja avgusta.

Zahtev za rehabilitaciju podnela je Nikolina unuka Vesna Kalabić iz Valjeva. Kalabić, rodom iz Dervente u BiH, suprugu Borku, Valjevku, upoznao je kada su zajedno studirali geodeziju u Beogradu. Bio je upravnik katastra u Valjevu pre rata, a po raspadu Jugoslavije, na Bukulji se 1941. godine pridružio četnicima Koste Pećanca, ali ga je ubrzo napustio zbog saradnje sa Milanom Nedićem. U leto te godine na Ravnoj Gori se priključio Draži Mihailoviću, a nedugo potom postao je komandant Gorske garde kraljevske vojske u otadžbini.

- Čvrsto sam ubeđena da će moj deda Nikola i u ponovljenom postupku biti rehabilitovan i da ćemo, najzad, sa njegovog imena skinuti ljagu koju su mu pripisali komunisti, da je navodno zločinac i da je izdao Dražu - kaže Vesna Kalabić. - Nikola nije izdao svog komandanta, kome je bio veran i odan. Zar bi Nikola sarađivao sa komunistima, koji su mu ubili petnaestogodišnjeg sina Milana?

Vesna je na pitanje sudije dr Dragana Obradovića, potvrdila da je od penzionisanog sveštenika Mijaila Danilovića iz Gornjeg Milanovca svojevremeno dobila podatak da su Nikolu u januaru 1946. u kanjonu reke Gradac, kod Valjeva, ubili pripadnici Ozne. Na osnovu pisane izjave tog paroha, overene u sudu, Vesna je pokrenula postupak za proglašenje mrtvim Nikole Kalabića, koji se do tada vodio kao nestala osoba. Kada je Osnovni sud u Valjevu doneo odluku da je komandant Gorske garde mrtav, njegova unuka pokrenula je postupak za rehabilitaciju.

- Ovaj postupak za Vesnu i mene kao njenog pravnog zastupnika završen je 12. septembra 2017. kada je Apelacioni sud u Beogradu potvrdio prvostepeno rešenje Višeg suda u Valjevu, po kom je Nikola Kalabić rehabilitovan, ali je u međuvremenu to promenjeno - tvrdio je na sudu advokat Goran Branković. - Očigledno, na osnovu svih dešavanja posle toga, ovaj slučaj skliznuo je iz prava u politiku. To je posebno bilo vidljivo nakon izjava pojedinih funkcionera, njihovog mešanja u rad pravosuđa i zahteva da se prvostepeno rešenje ukine, što je i usledilo.

Zastupnik države Srbije, viši javni tužilac u Valjevu Dragana Marković, u svojoj završnoj reči istakla je da politički uticaj kod nje ni na koji način nije bio prisutan tokom postupka, te da se drži isključivo pravnih normi. Ponovila je stav da nema osnova za rehabilitaciju Kalabića. Navela je događaj u selu Drugovac kod Smedereva, kada su krajem aprila 1944. godine četnici ubili više od 70 osoba i zapalili 120 kuća, a u tom zločinu, kako je utvrđeno, najviše je učestvovalo pripadnika Gorske garde.

- Ne mogu da prihvatim da Nikola Kalabić, kao komandant Gorske garde nije znao za taj događaj, da nije izdao naređenje u vezi sa tim - rekla je tužilac Marković. - Samo na osnovu odluke Državne komisije o tom događaju, može se zaključiti da je počinjen ratni zločin. Odluke Državne komisije smatraju se relevantnim prilikom ocene da li je neka osoba, pripadnik bilo koje od formacija navedenih u Zakonu o rehabilitaciji, počinila ratni zločin. Državnu komisiju formiralo je vrhovno zakonodavno telo AVNOJ, 1943. godine, u to vreme nova vlast je bila međunarodno priznata, zbog toga smatram da odluke Državne komisije proizvode pravno dejstvo.

Advokat Branković rekao je da smatra da je potpuno jasno da Kalabić nije bio pripadnik ni okupacionih oružanih snaga ni kvislinških formacija, a da niko od četiri svedoka u postupku - istoričari Bojan Dimitrijević, Veselin Đuretić, Milivoj Bešlin i Milan Radanović nisu mogli da potvrde, niti su izneli bilo koji dokaz o njegovoj saradnji sa Nemcima. Po Brankoviću, odluke Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, zbog svoje proizvoljnosti i nedostatka neposrednih dokaza ne mogu da budu osnova za proglašenje Nikole Kalabića ratnim zločincem.

- Te odluke su donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda - kaže Branković. - Što se tiče događaja u Drugovcu, u ponovljenom postupku rehabilitacije nesporno je utvrđeno da je u to vreme Nikola Kalabić bio u selu Stubline. Apsurdna je i odluka Državne komisije po kojoj je Kalabić određivao spiskove za logor. To je neverovatno i bespredmetno, zbog toga što su upravo članovi Kalabićeve porodice bili u logoru na Banjici, supruga, ćerka, sestra, tazbina. Bar bi njih izvukao, da ne završe u banjičkom logoru...

Ubrzo nakon nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu, podseća se kroz suze njegova unuka Vesna, cela Nikolina porodica bila je odvedena u logor na Banjici. Njegovu suprugu, Vesninu baku, nekoliko puta izvodili su pred streljački stroj. Nikolinog oca Milana, koji je imao 10 odlikovanja iz Prvog svetskog rata ubili su u banjičkom logoru posle zverskog mučenja. Kalabićevu porodicu iz logora je spasao čovek kome je Nikola bio kum.

- Posle rata, kad su došli komunisti, baka Borka nikad nije pričala o Nikoli, iz straha da se deci nešto ne desi, sve tajne odnela je u grob - kaže Vesna. - Godinama smo preživljavali maltretiranja, šikaniranja, živeli u nemaštini, oduzet nam je plac na Divčibarama, u porodičnu kuću u Valjevu komunisti su bili uselili svoje pristalice. Nikolina supruga Borka izgubila je posao u valjevskom Katastru, bilo joj je ograničeno kretanje. Iako diplomirani geometar dugo nije mogla da se zaposli, naposletku bila je običan radnik u valjevskoj štampariji. Nikolinu ćerku, moju majku Mirjanu, svakodnevno su na ulici tukle, vređale i maltretirale skojevke i partizanke, nije mogla da se upiše u školu, koju je morala vanredno da završi. Ista sudbina pratila je i mene, kad sam uspevala da dobijem posao, čim se saznalo da sam Kalabićeva unuka, usledio je otkaz. Uprkos svemu, iako smo bili građani drugog reda, nikada se nismo odrekli Nikole. Znali smo da je bio častan, pošten, da nije bio ni izdajnik, a kamoli zločinac i zato smo ponosni na Nikolu.