OD "PARTIBREJKERSA" DO "CEPELINA": Ovo je deset najdražih pop i rok pesama patrijarha Porfirija

- Ja sam izabrao, naravno, samo nekoliko pesama kao omaž ili kao povod na sećanje za generaciju kojoj pripadam. Naravno da to nisu sve pesme i svi pravci koje sam voleo da slušam i da pratim, ali sam izabrao ono što mislim da može na neki način da stvori utisak kakva je bila naša generacija u svojoj mladosti i šta smo voleli da slušamo. Tako da tu ima raznorodnih pesama i pravaca, ali svi zajedno čine jedan mozaik za koji mislim da će biti put u formiranje utiska, evo opet kažem, o našoj generaciji.

- Naravno da ponekad imamo priliku da čujemo i nešto novije, ali zaista nema vremena da se to pomno prati, tako da radije pribegavamo onome što znamo da ima kvalitet i što nas je u određenom vremenskom periodu ispunjavalo. I u krajnjoj liniji stvaralo i neku vrstu pogleda na svet. Sada, kad imam priliku, ipak slušam drugačiju vrstu muzike u odnosu na to što sam nekad slušao. Sad, kad mogu, radije slušam neku klasiku ili instrumental, džez, na primer slušam često Kita Džereta - naveo je patrijarh. 

"Imigrant Song"

- Kao prvu sam predložio pesmu Roberta Planta, to jest Led Zeppelin, i pesmu "Imigrant Song". Stihovi: „Nastavljamo da snažno zamahujemo veslima, naš jedini cilj je stići obale Zapada" – te reči su bezmalo proročke. Istina, 1970. godine Plant i Led Zeppelin pevaju o Nordijcima koji beže od nesreće, rata i raznih drugih teškoća, ali to samo potvrđuje da smo pred apsurdom i strahotama stradanja jednaki – i severnjaci i južnjaci, i Šveđani i Sudanci. Vidimo i na ulicama Beograda da velike seobe, velike migracije, ne prestaju. Mnogi ljudi prolaze i kroz našu zemlju idući ka Zapadu. Niz tema za razmišljanje donosi ova pesma emigranata i na neki način nas opominje. To je, u stvari, vapaj, jecaj ili bolje reći krik Roberta Planta koji je, kao što vidimo, i danas i te kako aktuelan.

 "Dance me to the end of love"

- Sledeća pesma koju predlažem jeste pesma "Dance me to the end of love". Mnogi misle da je to tek neka sentimentalna balada o rastanku dvoje ljudi, o rastanku nekog para. Međutim, Koenovi stihovi o plesu do kraja ljubavi, deci koja se nisu rodila, violini u plamenu – nadahnuti su stradanjem u Holokaustu, u logorima smrti. Tada je bila praksa, kako kaže Koen, da gudački kvartet sastavljen od logoraša svira dok njihove drugove ili rođake streljaju ili guše u gasnim komorama. Stoga, ovu pesmu doživljavam kao svojevrsnu molitvu za sve one koji su postradali u toku Drugog svetskog rata, ali isto tako je doživljavam i kao pesmu koja je molitva za sve one koji su postradali u bilo kojim ratovima i koji, nažalost, stradaju i danas. Ona je naprosto simbolika koja se tiče svakog, usuđujem se da kažem, dobronamernog čoveka, svakog čoveka kojem je mio život, koji razume da je život dar od Boga, koji razume da dar života nije posed svakoga od nas pojedinačno, nego je dar pre svega zadatak i da nam je život dat da ga iskupimo, dat nam je kao vreme koje treba da ispunimo vrlinom, lepotom. Ljubavlju, u krajnjoj liniji - rekao je patrijarh. 

„Šumadijski bluz“

- Kao sledeću pesmu predložio bih „Šumadijski bluz“ grupe Smak. To je pesma koju sam rado slušao i u najranijoj mladosti, ali i jedna od onih koju slušam ponekad kroz sve dane svoga života. Naročito, možda zvuči paradoksalno, onda kada se ne osećam dobro, kada imam neki problem, kada se nalazim u nekom ćorsokaku i bezizlazu, i kada naprosto ne nalazim u sebi potencijala da se iščupam iz tih lavirinata. I naravno, kao hrišćanin znam da postoje različite duhovne metode koje treba primenjivati kako bi se čovek podigao kada pada ali, možda paradoksalno, ja to ne mogu da objasnim, kad god bih ulazio u bezizlaze i kad bih slušao uporno ovu pesmu lagano bih se podizao; zvuci te muzike zaista me izvode, da tako kažem, na zelenu granu. Zato predlažem da poslušamo pet minuta grupe Smak.

"Knockin‘ on heaven‘s door"

- Takođe sam voleo da slušam pesmu "Knockin‘ on heaven‘s door" iz Pekinpoovog filma Pet Garet i Bili Kid. Ova pesma budi sećanje na mnoge sate koje sam, naročito kao student, provodio u Kinoteci u Kosovskoj ulici u Beogradu, a svima nam pruža priliku da čujemo i stihove i muziku, ali i da odamo počast nobelovcu Bobu Dilanu, koji je u suštini poetski zastupnik naše generacije, tačnije moje generacije i njenog senzibiliteta. Ali, ovo je pesma za koju mislim da nema rok trajanja - navodi patrijarh. 

„Molitva Fransoa Vijona“

- Posle Boba Dilana pozivam slušaoce i sve nas da provedemo još par minuta u, tako da kažem, mraku Kinoteke i poslušamo velikog pesnika Bulata Okudžavu i njegovu pesmu „Molitva Fransoa Vijona“. Setimo se i filma Misterija organizma isto tako velikog našeg reditelja Dušana Makavejeva.

„Zagreb i ja se volimo tajno“

- Evo, ja bih malo otišao do susedne Hrvatske, jer vezan sam za Hrvatsku, a i sam Arsen je izvodio ovu Okudžavinu pesmu. Ja bih, ipak, za ovu priliku predložio Arsenovu pesmu „Zagreb i ja se volimo tajno“, za koju mislim da nisu neophodna nikakva tumačenja. Stihovi te pesme su bili inspiracija i neka vrsta pokretača da i ja jednu zbirku svojih intervjua nazovem „Zagreb i ja se volimo javno“, aludirajući na Arsenovu pesmu, ali za razliku od Arsena – koji u pesmi kaže da tajno voli Zagreb - istakao je patrijarh. 

- Kad čovek provede vreme na nekom mestu, pa i onda kada ide na letovanje po pet ili deset dana, ima šansu da ostvari izvesnu tajnu vezu sa tim mestom. Ja sam bio više od sedam godina neprestano u Zagrebu, još uvek sam administrator, kako mi to kažemo, u zagrebačko-ljubljanskoj eparhiji, tako da ne samo da postoji tajna veza između Zagreba i mene, nego postoji i mnogo toga što je vidljivo i što je javno. I moram da kažem da Zagrebu dugujem mnogo. Postoje mnoge dimenzije u našem biću, razni damari, koji nam šalju informaciju da je nešto dobro ili loše, ali često ne možemo da uđemo u tajnu, u samu srž takvog jednog doživljaja. Otuda verovatno kada bi se spojio Arsenov naslov i ono što sam ja rekao, dobili bismo celinu odnosa u ovom slučaju mog prema Zagrebu, ali, u principu, i celinu odnosa svakog čoveka prema nekom mestu, prema nekom čoveku, prema nekom fenomenu.

„Odbrana“

-  Rekao bih da neka umetnička dela, bilo da su likovna, muzička, scenska ili je u pitanju neka knjiga, čim se pojave – nije im potrebno da prođe određeni vremenski period pa da budu prepoznata kao vredna i kao velika, nego odmah budu izuzetna. Čak u nekim slučajevima budu i prelomna jer, i bez da je to bio cilj, iznose na svetlo dana jasne ili možda latentne, skrivene težnje i procese koji se javljaju u kulturi uopšte. Ali ne samo u kulturi po sebi, nego i u društvu u celini. Takav je zasigurno album Idola „Odbrana i poslednji dani“. U stihovima na ovom albumu prvi put se u jednoj pesmi u popularnoj srpskoj muzici pojavljuje ime Gospodnje. Onda, na omotu tog albuma imali smo polistavrion – što je zapravo izgled jedne svešteničke ili arhijerejske odežde. I naravno, čini mi se da je tada prvi put bila upotrebljena ćirilica na omotu ploče. Zato bih voleo da čujemo numeru „Odbrana“ sa tog albuma.

Kako je istakao patrijarh, ovaj album bio je povod "da se zastane". 

- To je bio povod da se zastane – ne samo da pevušimo i đuskamo uz tu pesmu nego da se zamislimo. Za mene je to bio podstrek da se nekako zagledam u sebe i, možda bismo mogli reći, u sve ono mi jesmo. Posle tog albuma, pojavilo se mnogo  drugih mladih pojedinaca i grupa koje su, s jedne strane, počele da slede taj put, a u isto vreme da kopaju neku svoju brazdu - naveo je patrijarh. 

 „Hoću da znam“

- Na Spasovdan, a slavu grada Beograda ispred hrama Svetoga Save, pevao je Cane iz Partibrejkersa sa grupom dece koja pohađaju veronauku i imaju grupu nazvanu Veronauksi. Tog dana, Cane je otpevao sa Veronauksima i pesmu „Molitva“. Na istom albumu na kom se nalazi „Molitva“, postoji još jedna pesma koja se zove „Hoću da znam“. Cane, koji je moj prijatelj i brat, u toj pesmi je čini mi se napravio nešto što spada u najbolja ostvarenja u našem rokenrolu i na polju rok muzike.

"Etida"

- Za mene, neke pesme Korni grupe spadaju u remek dela, ravna svetskim simfo-rok grupama, kao što je grupa Yes, kao što je Emerson, Lake & Palmer i mnogi drugi. Za današnju, tako da kažem, kamerniju varijantu voleo bih da slušaoci čuju „Etidu“ koja, pored toga što je za mene jedna predivna muzička artikulacija, u isto vreme na planu stihova mene podseća na stihove Momčila Nastasijevića. Otuda „Etidu“ zaista smatram, pored drugih, opet ponavljam, pesama koje su remek-dela, kao nešto što spada u sam vrh svetske simfo-rok muzike.

"Famous Blue Raincoat"

- Želeo bih ovom prilikom da se setim našeg brata i prijatelja, Bog da mu dušu prosti, Velje Pavlovića (novinara TV Studio B). Znam da je i on veoma voleo Leonarda Koena, a voleo je i Partibrejkerse i Caneta, i sa njim bio veliki prijatelj. Velja je, pored mnogo toga, snimio i jedan serijal „Duhovnici“, gde su prvi put na jedan pristupačan način imali priliku da govore mnogi monasi, mnogi sveštenici, mnogi duhovnici. Za ovu priliku, upravo u znak sećanja na Velju Pavlovića, voleo bih da poslušamo još jedanput Leonarda Koena, sada pesmu "Famous Blue Raincoat".

 "It‘s 5 o‘clock"

- Voleo bih da se setimo i naših kumova Grka, to jest onih koji su krstili srpski narod. Znam da je njihov rokenrol ovde manje poznat, ali ja sam imao priliku da provedem nekoliko godina u Grčkoj, u Atini, i da živim tamo. Izdvojio bih grupu Aphrodite‘s Child pogotovo u jednom periodu njenog pevača Demisa Rusosa, i naravno, klavijaturistu Vangelisa koji se nedavno upokojio. Vangelis spada među najbolje kompozitore u Grčkoj, a i na svetskom planu je veliki, veliki umetnik. On je dobio i Oskara za muziku za film Vatrene kočije. Snimio je sjajne ploče i sa Jonom Andersonom i mnogim drugim velikim, svetski poznatim muzičarima. Ovde bih ipak ostao na početku, da tako kažem, muzičkog života grupe Aphrodite‘s Child, kada je upravo pevao Demis Rusos. Voleo bih da čujemo pesmu "It‘s 5 o‘clock" - naveo je patrijarh Porfirije.