NE SAVIJAJTE GLAVU PRED NEDOSTOJNIMA NAŠE SLAVE: Sa Đorđem Mihailovićem (94), legendarnim čuvarem Zejtinlika, u domu u Solunu (VIDEO)

- Šajkaču mi donesi! I, vojničko odelo! Dobro... Sad otvori terasu da se vidi groblje. I, ova, srpska trobojka. Tako, tako... Pod ovom zastavom su umirali junaci za slobodu otadžbine. Sad slikajte.

Njegova Fotina, očiju boje mora, koju je on odgonetnuo u imenu Svetlana, pa je tako zovemo svi koji iz Srbije dolazimo, bespogovorno se savila. Pritisnuta teretom godina i brige, nije zaboravila da donese i slatko od pomorandže...

Ovako nam je u Solunu, pre dva dana, započelo druženje sa Đorđem Mihailovićem (94), legendarnim čuvarem Srpskog vojničkog groblja Zejtinlik. Živom istinom o usnulim srpskim pukovima, zaustaljenim na braniku slobode Srbije u Velikom ratu. On im imena zna. Svako ime zna. Mesto rođenja i stradanja. Pamti kada je ko kome od njih na pomen, ovde na Zejtinlik, dolazio. Sa paklicom "drine, ćilimare". Grumenom zemlje zavičajne i flašom rakije da grobove zaliju. On zna sve. Kome je dolazila majka. Brat. Sestra.

Nevesta. On, po prezimenu, kao po kakvoj u dušu upisanoj busoli, vodi do kamenog krsta i kaže: Evo, ovde su njegove kosti.

- Najviše me radovalo kad dođu unuci junaka, onda sam ohrabren. Ima ko da pamti. I treba da pamti. Slavna je to istorija i govorite o njoj. Govorite glasno i ne savijajte glave pred nedostojnima naših korena i slave.

Ovih dana nema deda Đorđa na Zejtinliku. Nakratko je zaustavljena ona pesma Vojislava Ilića (Mlađeg) koju je on pod nebeske visine uznosio sa ovog svetog mesta kao da je uveren da ga ceo svet čuje.

"Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba.
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba".

Čekaju ga potomci junaka. Sinovi. Unuci. Praunuci. Poklone se svetinji. Prošetaju, pa se vrate. Čekaju, a on ne dolazi. Još ne dolazi.

- Doktor mi kaže... Pluća ti nisu dobro - govori nam, a kao da ne veruje sebi.

- Šta ja da kažem, moram da poslušam. Konzulat Srbije brine da mi se zdravlje ne pogorša. Ni ove vrućine ne prijaju, a ja jedva čekam dan da se spustim do tih grobova. Da...

Ali ko da zaustavi Đorđa da pesmu junacima ne peva. Glasno. Sa onim istim žarom, dečački ozarenog lica, a, suze same kreću. On govori pesmu, a zenica mu oka našu zenicu gađa. Pogled uprt u slušaoce. Pogled koji prožima. I reč, koja zaustavlja i dah i korak i koja se useca u pamćenje.

- Srpska vojska je jurišem, pre svih, otvorili vrata Solunskom frontu... Niko pre njih.

Bili su željni slobode, porodice i kućnog praga. Zato je njihov podvig najveći. Zato nas opominje da negujemo uspomene, da svedočimo onako kako su meni moji pradeda Đorđe i otac Savo, zavetni čuvari groblja, govorili: "Ovo su kosti junaka. Krv svoju i sve svoje dali su za Srbiju. I mi smo te kosti skupljali, godinama posle". Voleo bih da im još služim.

Samo senka, preletela je preko lica. Tako brzo preletela da nismo prepoznali tugu. Ej, zar bi ovaj junak to dozvolio. Samo su mu oči, u toj mrvi vremena, poprimile drugačiji sjaj. I tu mrvu vremena on vešto skreće kuda želi:

- Svetlana, taj sto nasred sobe, ovde, daj i tu rakiju...

Pa se okreće prema nama:

- Namučila se, radila sa mnom na groblju od prvog dana. Mladu sam je zaprosio. Imamo ćerku, unuku i praunuku. Volim ja njih, a nekad mi bude žao - što barem jedan Mihailović ne dođe na svet da me nasledi... Dobro, sad imam nove pomoćnike. Vredni su, rade.
Malo, malo pa pogled ode dole, prema grobovima. Stalno Đorđe motri na humke srpskih junaka. Posvećenost, kakve nema.

- Čitav moj život vezao sam za Zejtinlik kome su služili moji preci.
Ponovio je:

- I ja bih voleo i nadam se da im koji dan još poslužim.

Priča nam da mu se Srbija odužila za beskrajnu ljubav i brigu o humkama junaka. Ponosan je da se nijedna vlada o njega nije ogrešila. Nosi radost nedavne posete ministra Selakovića i predstavnika Republike Srpske.

- Vidite ovaj orden. Šta tu piše, čitajte... Da, to je orden otadžbine Srbije. Kad te daruje otadžbina, daruje te ceo narod. Za mene je to najveća čast.

- I pasoš Srbije ste dobili - podsećamo ga.

Ponovo radost, kao radost na licu dečaka...

- Jeste, tada sam od sreće zaplakao - kaže. Sad krije pogled.

Vreme rastanka.

- Žao mi je što češće nisam dolazio tamo...

Ispraća nas, a želeo bi... A, želeli bismo da još ostanemo. Ali, vreme je za terapiju.

I, dok smo se, ćuteći, spuštali prema Zejtinliku, on nas je pratio sa terase. Salutirao i poručio:

- Da se opet vidimo.

- U, zdravlju - odgovorili smo. I, stajali. Stajali na kapiji vojničkog groblja sve do sutona.

Šumeli su čempresi na Zejtinliku. A, čulo se, zapravo, kako Đorđe Mihailović govori pesmu naroda dostojnog divljenja.

ŠAJKAČA I JA, ZAUVEK

- BEZ šajkače iz kuće nikada nisam izašao. Ona je simbol srpskog seljaka - vojnika u balkanskim i u Velikom ratu, kada su Srbi ispisali najsvetlije stranice naše istorije. Niko mi nikad nije prigovorio zašto je nosim. Ponosio sam se, i to su cenili svi koji su dolazili na Zejtinlik. I Svetlani sam rekao: "Šajkača i ja, zauvek. Kad pođem ja, i ona će sa mnom" - ponosno govori deda Đorđe.

VEZENA KOŠULjA, DAR "NOVOSTI"

POZNAJEM ovaj vez, mislim da je Šumadija - obradovao se deda Đorđe košulji ukrašenoj motivima sa stare srpske nošnje koju mu je darovala ekipa "Novosti". - Da, svaki kraj u Srbiji ima svoj vez i svoju nošnju. Ovakve su donosili i potomci junaka Šumadijske divizije. Rado ću da je obučem. Mogu i sada.

Pričamo mu da košulja ima više poruka: dar ekipe našeg lista, kao zahvalnost, za gostoprimstvo koje nam je nekoliko puta upriličio u svojoj kući. Cvetovi koje je "iz prirode preuzela" i na poprsje prenela Stanka Malešević iz Amerića podno Kosmaja, simbol su zdravlja i dugovečnosti. Loza koja povezuje ove cvetove je simbol ljubavi grčkog i srpskog naroda.

* * * * * * *

ČINjENICE

* U SKLOPU  srpskog  vojničkog groblja na Zejtinliku nalaze se grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika, poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu.

*  CEO kompleks nalazi se na prostoru na kom se od 1916. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, gde je nastalo groblje za preminule.

*  IDEJNO rešenje izgleda srpskog vojničkog groblja delo je arhitekte Aleksandra Vasića, čiju je ideju razradio Nikolaj Krasnov.

*  MATERIJAL za izgradnju groblja poticao je iz Srbije, gde je prethodno i obrađen. Završni radovi izgradnje otpočeli su 1933. godine pod rukovodstvom arhitekte Budimira Hristodula, jednog od 1.300 kaplara, a privedeni su kraju krajem 1936.

*  ISPOD centralnog dela kompleksa nalazi se kosturnica u kojoj je sahranjeno 5.580 srpskih ratnika. Oko mauzoleja, kapele sa kosturnicom je 10 parcela u kojima je sahranjeno 1.448 srpskih ratnika. Ovde se nalaze i dve zajedničke grobnice sa 78 nepoznatih srpskih ratnika prenetih sa Solunskog fronta, kao i 217 nepoznatih srpskih ratnika, zarobljenika prenetih iz Carigrada.

*  IME Zejtinlik je nastalo od turske reči za ulje (zejtin), s obzirom na to da je na ovom prostoru, u doba otomanske imperije bila pijaca za prodaju ulja.