SUSRET DRUGOVA DO GROBA: Okupljanje bivših pripadnika JNA u napuštenoj kasarni ideja potpukovnika Dabića

Kada je Toni Georgievski iz Skoplja prvi put od završetka vojnog roka ratne 1991. video i zagrlio svoje klasiće, a Marko Đurđević iz Zemuna sa svojim jaranima ponovo jeo čuveni vojnički pasulj. Bio je to dan prepun emocija i evociranja uspomena "na stražarske dane" u belocrkvanskoj kasarni "Narodni heroj Slavko Munćan Sava", koja, inače, već 17 godina propada u samoći.

Okupilo se u ovom napuštenom garnizonu dvestotinak nekadašnjih starešina i regruta svih generacija, koji su iz čiste ljubavi prema vojničkim danima provedenim u Beloj Crkvi, došli iz gotovo svih krajeva bivše Jugoslavije i drugih evropskih zemalja. Bilo je tu i pravoslavaca i katolika i muslimana, i Srba i Hrvata i Bosanaca. I svi oni su onda, a i sada na ovom jedinstvenom skupu, bili jednaki. Jer, na ceni je samo to kakav si čovek.

- U ovoj kasarni nekada je bio izuzetan centar za obuku vozača, kroz koji je prošlo preko 120.000 regruta. Obučavali smo ih za B, C i E kategoriju, kao i da budu dobri vojnici i, pre svega, ljudi. Zato sam veoma ponosan što smo bar deo njih uspeli ponovo da okupimo na mestu gde smo, siguran sam, svi stvarali lepe uspomene. Jer, Bela Crkva je bila jedinstvena u vreme JNA i bila je privilegija ovde raditi i služiti vojni rok - kaže inicijator ovog skupa, potpukovnik u penziji Aleksandar Dabić, koji je prvu službu po završetku Vojne akademije imao upravo u ovom garnizonu.

Mnogi od bivših regruta su u lepu vojvođansku varoš došli sa porodicama, kako bi svojim naslednicima, koji ni ne znaju šta znači služiti vojsku, pokazali gde su se kalili kao mladići i u kakvom su prirodnom okruženju boravili. A upravo su ta priroda i kupanje u belocrkvanskim jezerima, seća se Almir Spahić iz Berlina, bili posebna privilegija.

- Kada sam posle početne obuke za kuvara u Leskovcu dobio prekomandu za Belu Crkvu, komandir me je najpre pitao ko mi je veza, jer se ovde dolazilo samo sa debelom vezom. Bio je to raj za vojsku! Em dobiješ vozačku dozvolu, em uživaš u kupanju na jezerima - prepričava Spahić, koji je zajedno sa svojim kumovima Rodoljubom Simićem rodom iz Bačke Palanke i Antonom Belim Hercegom iz Opatije, koje je upoznao upravo u vojsci u Beloj Crkvi, spremio tradicionalni vojnički pasulj za sve okupljene.

Isplakali su se, kaže, kada su posle toliko decenija stali pred kasarnu koja im je odredila dalji tok života.

- U vojsci sam usavršio kuvarski zanat, pa mi je kum Beli odmah po skidanju uniforme pronašao posao u hotelu na moru. Međutim, kada je počeo rat devedesetih, hotel se zatvorio, a ja sam novi život pronašao u Nemačkoj, kod kuma Simića, koji je tamo radio kao vozač. Udomio je moju porodicu, a mene takođe zaposlio kao vozača, jer sam još u vojsci stekao potrebne dozvole. I danas živim u Berlinu i zahvalan sam JNA što sam uspeo da se okružim takvim ljudima - otkriva nam Spahić svoju životnu priču.

Ovakvih primera i kumstava ima sijaset. Mnoge generacije se, kako svedoče za "Novosti", u Beloj Crkvi porodično okupljaju svakog leta. Kažu da je varošica mnogo uznapredovala u odnosu na njihovo vreme, ali da je i dalje zadržala onaj stari šarm i čistoću. Žao im je samo što je garnizon opusteo i propao. Nadaju se da će, ukoliko obavezno služenje vojske bude ponovo uvedeno, baš tu biti obučavani novi regruti, koji će nastaviti njihovu tradiciju okumljavanja i sticanja prijateljstava za ceo život.

POSLEDNjA KLASA PRE 17 GODINA

CENTAR za obuku vozača VP 4210 u Beloj Crkvi osnovan je 1963, a poslednju klasu regruta ispratio je 2005. kada je kasarna "Narodni heroj Slavko Munćan Sava" zvanično zatvorena.

- Bio je ovo vrlo emotivan dan za naše goste, ali i za nas kao domaćine, budući da je kasarna imala veliki značaj za opštinu Bela Crkva. Nadam se da je ovo okupljanje samo simbolično, s obzirom na to da očekujemo uvođenje obaveznog vojnog roka i ponovno aktiviranje našeg garnizona - rekla je predsednica opštine Violeta Simić.