SUSRET SA ISTORIJOM - TITO SEJAO VETAR RAZDORA PO SRBIJI: Kako je doživotni predsednik SFRJ pripremao obračun sa liberalima

Kada su sredinom maja 1972. predsednici SFRJ i Rumunije, Josip Broz Tito i Nikolae Čaušesku, pustili u rad hidroenergetski sistem "Đerdap" na Dunavu, sve je nagoveštavalo da se u Jugoslaviji stanje stabilizuje posle burne 1971. godine kada je na 21. sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu rukovodstvo hrvatskih komunista definitivno uklonjeno iz političkog i javnog života.

Malu pometnju izazvala je prvih letnjih dana ekstremna hrvatska emigracija koja je u zapadne delove Bosne i Hercegovine, uz granicu sa Hrvatskom, ubacila 19 mladih hrvatskih i muslimanskih ustaša, koji su želeli da podignu ustanak i odvoje Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu od Jugoslavije. Više od 3.000 pripadnika teritorijalne odbrane BiH i policajaca i vojnika JNA, punih mesec dana pokušavali su da sa njima izađu na kraj. U toj akciji poginulo je 13, a ranjeno 15 pripadnika jugoslovenskih snaga bezbednosti. Informacije o ovom događaju u medijima su bile dozirane i predstavljene kao veliki uspeh i veličanje borbene spremnosti naših odbrambenih snaga.

- Sa manje gubitaka u Narodnooslobodilačkoj borbi smo osvajali gradove - reći će nešto docnije Mijalko Todorović.

NEPOSREDNO posle 21. sednice Predsedništva SKJ, Marko Nikezić, 5. decembra 1971. saziva proširenu sednicu sekretarijata CK. Svi su se složili da je bilo krajnje vreme da se Predsedništvo SKJ pozabavi "hrvatskim prolećem", bujanjem nacionalizma i separatizma, koje je imalo velike političke posledice po celu zemlju. Razlika je bilo utoliko što su Petar Stambolić i Draža Marković apsolutno podržali sve Titove odluke sa tog foruma, dok je većina, sa Nikezićem i Latinkom Perović na čelu, smatrala da srpski političari trebaju da se klone Titove arbitraže. I to ne samo zbog toga što bi ona jačala njegovu ličnu poziciju, a slabila i inače neizgrađene partijske i državne institucije, već i zato su smatrali da Srbija ne treba da učestvuje u sređivanju prilika u Hrvatskoj. Verovali su da je to Tito morao sam da rešava sa hrvatskim funkcionerima, jer se previše identifikovao sa njihovom politikom. Smatrali su da metod lične vlasti i obračuna sa neistomišljenicima uz pomoć Titove harizme nije bio dobar. Nikezić će čak na ovom skupu reći:

"Ne treba prikrivati našu nesposobnost da rešavamo stvari koje treba da rešimo... Rešenja moraju doći iz mozga, a ne iz pesnice. Ne smemo se plašiti da kažemo da nam treba organizovana država. Despotija goni zbog razgovora, a nije u stanju da zaštiti građanina. Treba da smo protiv svake izlišne upotrebe sile, protiv svakog izlišnog pritiska... Demokratije ne može biti u društvu ako je istovremeno nema i u partiji".

Ove reči biće šamar za Josipa Broza koji je inače bio izrazito nezadovoljan nastupom čelnog čoveka srpske partije na sednici u Karađorđevu. Mnogo pre egzekucije hrvatskog rukovodstva, dolazilo je do otvorenih sukoba između tada već doživotnog predsednika i grupe mlađih političara na čelu CK Srbije. Ozbiljniji nesporazumi počeli su lansiranjem ideje za temeljno prekomponovanje federalnog državnog ustrojstva, kada su najviši funkcioneri SK Kosova i Metohije tražili da se ovaj deo Srbije ubuduće zove Socijalistička Autonomna Pokrajina, sa velikim slovima kao i republike. Rukovodstvo Srbije se nije složilo, pa se Tito smatrao pozvanim da arbitrira. Presudio je promišljeno formulisanom rečenicom: "Sam naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina još nije opredjeljivanje za samostalnu državu!" Nikezić nije ostao dužan: "Pokrajina ne može biti poluga pomoću koje će neko da manipuliše našom politikom, pa da unutar Republike [Srbije] stavlja veto i diktira uslove".

NA PRIMARNO opredeljenje razvoja Srbije baziranog na tržišnoj ekonomiji i politici čistih računa u Jugoslaviji, usledile su optužbe rukovodstva u Beogradu "da je to jedna politička grupa čvrsto srasla sa tehnokratijom i sa najopasnijom bankarskom mafijom, da dok je ona tu od samoupravljanja nema ništa, jer je prozapadna i vodi u kapitalizam, i da je zbog toga treba ukloniti". Tvorac ovih optužbi je bio Edvard Kardelj. Klupko o uklanjanju Marka Nikezića i njegovih saradnika je počelo da se odmotava.

U drugoj polovini decembra 1971. od Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove Srbije Tito je dobio strogo poverljiv dokument, ispisan čak na više od 150 stranica, o neprijateljski nastrojenim ljudima u Srbiji i "mogućim neprijateljskim bazama u Beogradu". Tri meseca kasnije, za Tita je pripremljena specijalna, strogo poverljiva informacija, koja je nosila naslov "Zapažanja o nekim neslaganjima, otporima i polemikama sa zvaničnim stavovima druga Tita u SR Srbiji". U ovom nepotpisanom dokumentu Marko Nikezić je obeležen kao vođa frakcionaške grupe koja više od godinu i po dana "direktno ili indirektno polemiše sa stavovima druga Tita", da se suprotstavljao "stavovima druga Tita o potrebi monolitnosti u SK", jačanju "otuđenih centara moći" i "reafirmaciji neostaljinizma". U ovoj informaciji, izneti su podaci šta su Nikezić i njegovi saradnici govorili o ustavnim promenama - da se one vrše u zatvorenom krugu političkog i državnog vrha, da je javna diskusija svedena na običnu formalnost i da ne možemo svaki dan menjati Ustav i improvizovano vršiti promene. Dokazi o frakcionaškom delovanju bili su pojedini tekstovi iz inostranih glasila da Nikezić "pripada grupi umerenih političara", da je "predstavnik progresivnog i modernog kursa", ili da se "stavio na čelo jednog pokreta protiv oživljavanja staljinizma u Jugoslaviji".

I NARAVNO da je Tito znao da postoje izvesna trenja unutar srpskog rukovodstva i tu je osetio priliku da ta pukotina proširi razdor. Tu pukotinu je Tito pronašao u Draži Markoviću. Manje-više u političkim krugovima se znalo za Dražin odbojan odnos prema Nikeziću. Poznato je bilo da je Marković bio protiv njegovog dolaska za predsednika CK SK Srbije. Govorkalo se da taj sukob datira još iz ratnog vremena. Draža je po kuloarima o Marku govorio da se isuviše bavi uopštavanjem, da nema smisla za praktične poslove i "da nije Latinke Perović kao sekretara CK, Nikezić ne bi mogao biti ni 15 dana njegov predsednik".

I Tito je povukao prvi potez. Na jednom prijemu prišao je Draži i rekao da bi hteo da razgovara sa njim. Kad su se sreli nasamo, rekao je da u vodećoj srpskoj političkoj garnituri ima ljudi koji se s njim ne slažu. Upro je prstom na Mijalka Todorovića, Marka Nikezića i Latinku Perović. Za Nikezića je rekao da je "suviše uopšten političar", da "filozofira", da "nije marksista", da su on i Latinka "previše okrenuti inteligenciji", a za Todorovića "da ima liderske ambicije". Usput je Latinku Perović i Boru Pavlovića napadao i zbog toga što su Matiji Bećkoviću dodelili Oktobarsku nagradu grada Beograda. Posebno je zamerio što je za člana Predsedništva SFRJ kandidovan Koča Popović, bez konsultovanja sa njim i kada je bila javna tajna da se nisu slagali "u nekim situacijama".

Potom će uslediti nekoliko njihovih tajnih viđenja, jedno od njih tokom Titovog boravka na Zlatiboru. U svom dnevniku Marković piše: "Razgovarao sam dugo, uz kamin, sa Titom. On je i dalje nezadovoljan stanjem u Srbiji. Nikezića, Koču, Tepavca, Latinku - ne može da prihvati. Ne radi se o razlikama. To je drugi koncept, to je druga pozicija, rekao mi je Tito. Složio sam se sa mnogim stvarima".

Predsednik Skupštine Srbije bio je spreman da izazove krizu u najužem rukovodstvu Srbije. Svilen gajtan je bio pripremljen. Kada su Nikezić i Latinka 26. oktobra 1972. podneli ostavke zbog neslaganja sa Brozom, Pavlu Saviću, predsedniku SANU, u krugu prijatelja otrglo se pitanje: "Šta hoće Draža Marković? Da li želi da bude novi Milan Nedić?"

A on je pobedu nad Nikezićem platio koncesijama za veća ustavna ovlašćenja pokrajina i udaljavanje Kosova i Vojvodine od Srbije.

BRANIO GA OD SMENjIVANjA

SAMO pola godine pre prvog susreta predsednika Republike i predsednika Skupštine Srbije, marta 1971, Tito je od Nikezića tražio da smeni Dragoslava Dražu Markovića, koji je njemu i Kardelju pravio probleme oko ustavnih promena:

- Tito: Slušaj, treba smeniti Dražu Markovića!

- Nikezić: Druže predsedniče, Draža je predsednik Skupštine Srbije, ne mogu ja da ga sredim u četiri oka. To bi bio politički skandal. Ako nešto u Srbiji ne ide, onda je to moja odgovornost. A da neki moj saradnik ode, a ja ostanem, to ne dolazi u obzir.