UVEK SA RADOŠĆU DOLAZIM U BEOGRAD: Aniko Levai, supruga mađarskog premijera Orbana, o saradnji dveju zemalja, našem narodu, kulturi...

Obećanje za razgovor palo je lako, uoči samog izvođenja. Prihvatila ga je bez dvoumljenja, sa osmehom. Rečeno, učinjeno: čim se završila predstava, bez oklevanja, sa unučicom koja je trčkarala oko nje, pošla nam je sama u susret. Na pitanje kako joj se dopala igra beogradskih umetnika i njihova priča o ljubavi i slobodi (u režiji Gabora Mihaljija), odgovorila je:

- Uživala sam u svakom momentu! Mislim da se jedan narod najbolje može upoznati preko pesme i igre... Posebno mi se u predstavi dopao stih "ako pticu voliš, budi nebo, a ne kavez"... Mi imamo puno dodirnih tačaka, pa i sličnosti. Pogotovo u kulturi. Nadajmo se da će se ova saradnja i u budućnosti nastaviti. Uostalom, ovo veče je za to dokaz. Noviju srpsku književnost ne poznajem baš najbolje. Ranije, dok je postojala Jugoslavija, bolje smo bili informisani. Ipak, pratim pozorišni život i radujem se da u Budimpeštu dolaze beogradski i novosadski teatri. Veoma je važno da razmenjujemo gostovanja. Da, dopada mi se i trubač Boban Marković. Kad god ima koncert u Budimpešti, sve je puno!

Spontano i neposredno nastavlja priču o svemu drugom što je veže za Srbiju, priseća se uspomena iz mladosti, šetnji Beogradom, nekih specifičnosti i običaja:

- Kad smo bili deca, odlazak u Jugoslaviju bio je velika stvar. Često smo putovali u Beograd na odbojkaške utakmice. Činilo nam se kao da idemo na Zapad. Kod vas se mnogo slobodnije živelo, ljudi su bili lepo obučeni, jednostavno, drugi se vazduh disao... Zato nam je bilo veoma teško kad je izbio rat. Osetili smo da se ruši čitav jedan svet... Jako bolno i za nas, jer se sve to dešavalo bliskom, bratskom narodu. Tih devedesetih godina radila sam u humanitarnim organizacijama i do današnjih dana održavam dobre odnose sa svim narodima bivše Jugoslavije sa kojima sam sarađivala. Lepo je videti da ste, posle svih tih teških godina, pronašli sebe.

Možda zato što je ova po svemu nesvakidašnja dama, objavila kuvar "Kuhinjski prozor" (članica je i uredništva gastronomskog časopisa "Mađarska kuhinja"), u opuštenom ćaskanju nastavljamo priču o hrani:

- Kad god negde putujem, volim da vidim šta ljudi jedu. Pomalo vam i zavidim, jer imate više domaćih proizvoda od nas, šunki, kobasica. I inače, postoji kod Srba mnogo toga što mi se dopada. Sećam se kako sam, svojevremeno, zbog muža i sina često morala da idem na fudbalske utakmice. I dok u Mađarskoj sinove kad su mali na treninge vode majke, u Srbiji to rade očevi. Roditelji kod vas odgajaju decu tako da svako ima svoju ulogu i zadatak u porodici. To mi se veoma sviđa.

Na našu radoznalost kakve utiske u novije vreme nosi iz Srbije, kaže:

- Uvek sa radošću dolazim u Beograd. Poslednji put bila sam pre nekoliko meseci. Uživam u šetnjama na obali Save, divnim spomenicima. Čini mi se, svaki put vidim nešto novo.

ZAJEDNO OD STUDENTSKIH DANA

IZ biografije naše sagovornice saznajemo da je rođena 1963. godine u Solniku. Završila je gimnaziju u rodnom gradu, Pravni fakultet u Budimpešti. Ljubav sa Viktorom Orbanom potiče iz studentskih dana, a par se venčao 1986. godine. Imaju sina i četiri kćeri, od kojih su dobili troje unučića.