ISTORIJSKI DODATAK - ULAZAK U NATO NA MALA VRATA: Koča Popović kao načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije

Drugo, pred Kočom i vojnom ustanovom na čijem se čelu našao stajao je ogroman posao: kako postepeno prevesti mnogoljudnu armiju, naoružanu mahom trofejnim naoružanjem i delimično sovjetskim, u mirnodopsku formaciju, uz školovanje brojnog oficirskog kadra. Koča 16. jula zapisuje da je brojno stanje vojske 667.066 boraca, od čega 47.242 oficira i 70.571 podoficir. Koča je smatrao da radi poboljšanja kvaliteta treba smanjiti vojsku. Bavi se sastavom divizija i onima koje bi trebalo rasformirati.

Kada je odmah po oslobođenju spremana grupa naših generala i visokih oficira na školovanje u SSSR, Koča je šeretski napomenuo: "Ako već ne ide stolar na školovanje (misleći na Ivana Gošnjaka, svog saborca iz Španije, koji je tada bio ministar za narodnu odbranu u Saveznoj vladi, a nije želeo ponovo da ide u SSSR na dalje školovanje, jer je bio pre Drugog svetskog rata, pa je molio Aleksandra Rankovića da ga ne uzimaju u obzir za školovanje - (prim. D. Č.), ne mora onda nijedan mali komandant sa Sutjeske." Na Akademiju "Vorošilov" poslato je oko 30 viših oficira, koji su već bili ili su kasnije postali generali i pukovnici. U general-pukovnika Koča je proizveden 2. avgusta 1947. godine.

INTERESANTAN JE KOČIN odgovor na pitanje kakva je bila uloga načelnika Generalštaba u vreme prvih pisama Staljina i Molotova, odnosno u početku zaoštravanja odnosa između nas i SSSR-a. Koča je šeretski odgovorio: prevodilačka! Naime, on je, povodom prvih Staljinovih pisama koja su prethodila Rezoluciji Informbiroa, bio određen da zajedno sa Mošom Pijade prevodi naše odgovore na napade iz Moskve: "Radili smo, neretko danonoćno. Tada sam ponovo propušio; gutao sam po četrdesetak cigareta dnevno. Na prvo Staljinovo pismo (23. marta 1948) odgovor smo prevodili Moša Pijade i ja, u toku noći, kod Tita u Rumunskoj ulici. Bili smo, svi uzbuđeni, osećali smo da su pred nama krupni događaji. U tom pismu Staljin je upro prst i u mene lično, osuđujući naše prigovore na sovjetske vojne savetnike, jer su potiskivali naše ljude i pokušavali da nam nameću svoje doktrine koje nama nisu odgovarale."

Pismo koje je sadržalo odgovor CK KPJ Staljinu odnela je u Moskvu Dragica Srzentić, zamenik generalnog sekretara Ministarstva inostranih poslova, sa zadatkom da ga preda našem ambasadoru u Moskvi Vladimiru Popoviću i da sačeka odgovor. Ona nije znala sadržaj pisma. Ubrzo je doneta Rezolucija Informbiroa. Kako je na skupu javno izrazila svoj stav da se ne slaže da nam Rusi nisu prijatelji, Dragica a i njen suprug Vojo Srzentić osuđeni su na robiju: ona na 10 godina u Stocu, a Vojo na 15 u Bileći. Za Voja se tvrdilo da je ruski agent; ušao je u otvoren sukob s Borisom Kidričem i oko privrednog plana jer su taj plan krvavo platile bosanske šume, a slovenačke nisu bile ni taknute, ali i sa Kardeljem oko pomoći koja je vozovima završavala u Sloveniji, dok su druge republike gladovale.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Jugoslavija četvrta sila u Evropi

PREMA TITOVOM dnevniku, ideja da se traži oružje na Zapadu prvi put je ozbiljno razmatrana 25. decembra 1950. godine. U januaru 1951. zvanično je zatražena pomoć od SAD. Činjeni su veliki napori da Jugoslavija uveri Zapad da je u velikoj opasnosti i da joj je potrebna pomoć u naoružanju. Zapad je bio sumnjičav a posebno SAD pa je Vladimir Velebit poslat u SAD da u političkim krugovima u kojima je imao i poznanike objektivno predstavi situaciju u kojoj se Jugoslavija nalazi. Ti Velebitovi kontakti stvorili su uslove za konkretne razgovore. Otvorene su dve mogućnosti: prva, pomoć u naoružanju i druga, da se političkim sporazumom Jugoslavije sa Grčkom i Turskom napravi specijalna veza sa Atlantskim paktom da bi SSSR i njegovi sateliti bili uzdržaniji prema Jugoslaviji. One nisu isključivale jedna drugu. U pomoći Jugoslaviji SAD su videle i svoj interes, dok su u NATO-u Francuska i Velika Britanija bile uzdržanije.

Pošto je američki Kongres, u decembru 1950. godine usvojio Zakon o hitnoj pomoći Jugoslaviji u Beograd je 1951. došao senator Džon Kenedi, dok je načelnik Generalštaba JNA Koča Popović tajno posetio Pentagon. Putovao je u civilu, kao gost svog prijatelja Vladimira Popovića, ambasadora Jugoslavije u SAD, zajedno sa generalom Vlatkom Velebitom, a rezultat je bio Pakt o vojnoj pomoći (MAP), koji je potpisan u oktobru 1951. u Beogradu. Jugoslavija je uključena u američki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP), na osnovu koga su SAD, Britanija i Francuska počele da šalju oružje Jugoslaviji i do 1957, kada je Jugoslavija raskinula ovaj sporazum, isporučeno je oko 93% planirane pomoći. Jugoslavija je dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili, osim atomske bombe (mlazni lovci, radari, helikopteri, tenkovi), a veći deo američkih tenkova je raspoređen u Postojni zbog straha Amerikanaca da bi sovjetska armija mogla kroz tzv. ljubljanska vrata prodreti u severnu Italiju. JNA je po snazi postala četvrta armija na kontinentu. Isporuka naoružanja i opreme SAD Jugoslaviji, po današnjoj vrednosti dolara, prelazila je 60 milijardi dolara.

Koča Popović je u Vašingtonu u tajnoj misiji proveo nekoliko nedelja, vodeći razgovore o vojnoj pomoći Jugoslaviji. Svoj put u SAD Koča Popović je kasnije opisao rečima: "Da, u SAD sam, ako se dobro sećam, putovao početkom 1951. inkognito, po Titovom nalogu. U SAD proveo sam zajedno sa Vlatkom Velebitom oko mesec dana u pregovorima koji, moram reći, u početku nisu baš bili prijatni. Samo po neki detalj o tome: Sedeli smo u nekoj sali u Pentagonu gde je bila okačena neka velika mapa prekrivena platnom. Kada je platno skinuto - na njoj je bio ubeležen raspored vojnih snaga SSSR-a i njihovih saveznika sa jedne i naših jedinica sa druge strane." Jedan od Kočinih sagovornika mu se obratio rečima: "Evo, na ovoj karti je upisano ono što mi znamo o odnosu snaga na vašim granicama. Od Vas očekujemo da nam pružite podrobnija obaveštenja..." Koča je mnogo godina kasnije izjavio: "Neprijatno iznenađen, resko sam uzvratio: 'Izvinite, gospodo, ali ja ovde nisam došao da bih vam o tome govorio. Moj je posao da utvrdim mogućnosti za isporuke vaše vojne opreme koja nam je neophodna radi jačanja odbrambene sposobnosti naše zemlje. O onome što vi želite možemo eventualno razgovarati tek kad bude jasno da ćete nas vi pomoći oružjem'."

U Vašingtonu je tada bilo i drugih pritisaka o kojima Koča kaže: "Imao sam, sećam se, vrlo neugodno suočavanje sa generalom Bedelom Smitom (načelnik štaba kod Ajzenhauera za vreme iskrcavanja u Normandiji i do kapitulacije fašističke Nemačke; general sa četiri zvezdice - u vreme razgovora sa Kočom direktor CIA, kasnije ambasador u Moskvi) kao i sa Alenom Dalsom, tadašnjim šefom kontraobaveštajne službe SAD. Njih dvojica su žustro kidisali na mene tražeći svakojake informacije. Bio je to, razume se, uzaludan pritisak. Nije mi ni palo na pamet da im otkrivam bilo kakve tajne. Pregovori su ipak bili uspešni jer je domaćin menjao svoje ponašanje. Što se pak odnosa prema meni lično tiče, mogu reći da sam s većinom američkih vojnih starešina, uključujući njihove najslavnije vojskovođe iz Drugog svetskog rata, imao vrlo prijatne susrete. Prihvatali su me kao saborca i sebi ravnog ratnika."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Staljin upada u svoju zamku

NOVI NAČELNIK Združenog generalštaba američke armije general Kolins posetio je Tita i JA u oktobru 1951. godine. Cilj ove važne posete bio je da se vojni establišment SAD uveri kakve su stvarne mogućnosti Jugoslovenske armije. Do tada su vladala mišljenja da je to armija partizanskog tipa sposobna da pruža otpor u planinama. Posle demonstrativnih vežbi kojima je prisustvovao i obilaska jedinica, on se vratio s boljim utiscima nego što je očekivao i to je možda uticalo na budući oblik saradnje. Jugoslavija je već 12. oktobra potpisala sporazum o vojnoj pomoći sa SAD, a uskoro je u Beograd stigla američka misija s generalom Harmonijem na čelu.

U to vreme je formiran Balkanski savez između Jugoslavije, Grčke i Turske, što nas je indirektno vezalo za Evropsku odbrambenu zajednicu, odnosno Atlantski pakt, čime smo se obezbedili od sovjetske vojne invazije. Skoro da je izlišno i govoriti koliko je to ojačalo kako vojnu tako i političku poziciju Jugoslavije prema SSSR-u i njegovim satelitima. A počelo je tako što je Milovan Đilas početkom aprila 1951. izjavio poznatom američkom novinaru Sulcbergeru da Jugoslavija s Grčkom i Turskom treba da obezbedi plan zajedničke odbrane, koji je Đilasovu, odnosno Titovu poruku preneo dalje, a koju je Zapad prihvatio s neskrivenim simpatijama. Nakon toga, počinju ubrzani tajni razgovori na raznim nivoima, uključujući i vojni.

Zapravo, prvi informativni vojnostrategijski razgovori između tri zapadne sile i predstavnika JNA počeli su u Beogradu 15. septembra, kada je Tito primio američkog generala Tomasa Handija. Tito je insistirao na tajnosti ovih razgovora jer je za to imao krupnih razloga. Susret je protekao u napetoj atmosferi. S jugoslovenske strane u razgovorima su učestvovali Peko Dapčević, viceadmiral J. Černi, general-major M. Šumonja i drugi.

Posle toliko godina, danas, prema britanskim dokumentiima, saznajemo da su pod konferencijskim stolom bili ugrađeni mikrofoni. To je zapisao britanski vojni ataše. Šef jugoslovenske delegacije Dapčević se u pregovorima uglavnom oslanjao na pismene poruke, koje mu je dostavljao jedan ađutant, koji je ulazio iz susedne prostorije. Tada je Peko Dapčević saopštio da je prema jugoslovenskim informacijama bila spremna 71 divizija informbirovskih zemalja, određenih za napad sa oko 700.000-900.000 dobro obučenih vojnika. Sve divizije su bile ojačane sa po jednim tenkovskim bataljonom tenkova T-34 i raspoređene duž jugoslovenske granice... Četvrtog dana pregovora general M. Šumonja je govorio o stanju i opremljenosti JNA, koja je, rekao je, imala 35 divizija, šest vazduhoplovnih divizija, tri oklopne i 26 pešadijskih bez garde, ukupno 450.000 vojnika. Šumonja je izneo i osnovne postavke jugoslovenskog plana odbrane, naglašavajući da je za odbranu Balkana potrebno 80 divizija, 10 turskih, 20 grčkih i 50 jugoslovenskih, kao i savezničke snage u Austriji.

Na direktno pitanje kako skoro četrdeset godina kasnije tumači neuspeh sovjetskog pritiska na Jugoslaviju, Koča je odgovorio: "Mislim da je Staljin, u neku ruku upao u stupicu koju je sam stvorio: precenjujući mogućni efekat svojih pretnji, izgubio je vreme da vojnu pretnju ostvari, pa je morao da se povlači. Ja sam tu svoju procenu nastojao da formulišem još 1952, na VI kongresu Partije u Zagrebu." (Rekao je: "Istini za volju ipak treba priznati da za neizvršenje oružanog napada na našu zemlju imaju neke 'zasluge' i oni koji su ga, bez svake sumnje pripremali. 'Sovjetska' vlada je u svojim procenama naše političke, moralne i vojničke snage - duboko grešila. Ona je našu odlučnost i sposobnost otpora grubo potcenjivala. Zato je svaki put verovala da će sledeći, još grublji pritisak biti dovoljan da obori naše rukovodstvo i baci naše narode na kolena. U tome se Staljin grubo prevario...")

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kardelj je smislio Goli otok

KOČA TVRDI da od otvaranja sukoba sa sovjetskim vođstvom nijednog trenutka nije pomislio da mi nismo u pravu i da se ni na čas nije pokolebao. "U mojim uverenjima i osećanjima više nije bilo mesta za doktrinarstvo boljševičkog tipa." Zbog tog dubokog nepoverenja i pojačanih vojnih pretnji prema našoj zemlji Generalštab je iz Beograda premešten u Topolu. Nije se želelo da se ponovi situacija iz aprila 1941. da, pre nego što počnu i borbe, protivnici pokidaju sve veze Vrhovne komande sa borbenim jedinicama.

U kontekstu ponašanja Staljina i Rezolucije IB Koča je došao do zaključka, kad je Josip Broz u pitanju, da on u toku NOB-a, već po prirodi svog položaja, harizme i vlasti, više nije mogao ni da zamisli da se vrati u neki, prema Staljinu podređeni položaj. Rat ga je afirmisao kao samostalnog lidera, između ostalog zato što je donosio odluke koje nisu bile po volji Moskvi i Kominterni, iako je, uzgred rečeno, održavao stalnu radio-vezu s njima. Ono što zbunjuje jeste da Koča nije znao i nije primetio slanje i prijem telegrama i da ta lična veza funkcioniše, iako se vrlo često nalazio u njegovoj blizini.

Na pitanje da li je moguće da nije znao za Goli otok, Koča odgovara da misli da to ni mnogi drugi visoki funkcioneri nisu znali. Pretpostavlja da se o tome odlučivalo u vrlo uskom krugu. "Čuo sam - i verujem - da ni Tempo, iako je bio član tadašnjeg Politbiroa, nije znao šta se događa." Na pitanje da li to znači da odluka o Golom otoku nije bila na sednici Politbiroa, Koča odgovara: "Ja mislim da nije. U tom sastavu (Politbiro) sada bilo je i ljudi čiji format nije bio takav da bi Tita obavezivao na uvažavanje njihovih mišljenja ili da ih konsultuje pri donošenju delikatnih odluka. Ranković je, doduše, morao znati znatno više, ali ne isključujem ni pretpostavku da su tu čudovišnu operaciju, na osnovama generalnog ovlašćenja sa vrha, po svojoj meri vodili naši policijski organi."

VLADIMIR DEDIJER je o tome pisao: "Ranković je odveo Dobricu Ćosića kod Kardelja. Bio je prisutan i Ivan Gošnjak. Kada je Dobrica počeo da priča šta je video na Golom otoku, Kardelj je ljutito rekao: 'Znao sam da će tamo napraviti pi...rije' Gošnjak je rekao: 'Dobro, Edo, što se ljutiš, to je bila tvoja ideja' Ali da je i Tito znao, u to ne sumnjam."

"Obavljao sam svoje vojne poslove kao načelnik Generalštaba; niko me nije obaveštavao šta se tamo događalo niti sam tako nešto slutio. A vojna obaveštajna služba? Nije baš mnogo sarađivala sa mnom. Bila je vezana za Političku upravu, za Gošnjaka. Ima u svemu tome nečega vrlo čudnog i neobjašnjivog pa i nepojmljivog."

Da li je moguće da Koča, kao prvi vojnik, nije bio potpuno obavešten?! Koča je to objašnjavao time da se moraju imati u vidu izmenjene okolnosti, promena u raspodeli realne moći. Nakon završetka oružane borbe, Partija ubrzo postaje "sve i svja", apsolutni primat ponovo postepeno dobija ideologija koja ne podnosi neistomišljenike. Koča misli na totalitarističku i autoritarnu bit svake slepe vere. S tog stanovišta može se reći da su sve ideologije osuđene na neistine ako i kada pretenduju da imaju odgovore na sve probleme. "Desilo se to u Rusiji... To se u suštini desilo i nama u manje strašnim oblicima... Posle osvajanja vlasti u ponečemu smo počeli da ličimo na one koje smo svrgnuli, s tim što su neke stvari postale teže nego što su bile pre revolucije... Tek nas je 1948, to jest Staljinova brutalna pretnja, donekle trgla..."

Naravno, nakon Rezolucije IB i svih mera priprema za odbranu od napada SSSR-a i njegovih satelita, dislocirani su ne samo vojni efektivi i vojne fabrike, nego i brojna industrijska preduzeća jer je procenjeno da nismo u stanju da efikasno zaustavimo prodor oklopnih snaga preko Panonske ravnice. Istovremeno su u dubokoj unutrašnjosti kod Han Pijeska, a potom i kod Makarske pod zemljom izgrađivane baze za smeštaj Vrhovnog štaba u slučaju sovjetskog napada. Sve je to ne samo dugo trajalo već je finansijski veoma iscrpljivalo našu nerazvijenu ekonomiju, koja je trpela sovjetsku blokadu, ali i još dosta prošireno nepoverenje Zapada.

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, legat Koče Popovića i Lepe Perović, Arhiv Grada Beograda, Muzej Jugoslavije, Vikipedija, , Arhiv Jugoslavije, Fejsbuk, Muzej Beograda, Arhiv "Novosti" i "Borbe"