TREĆE DOBA LEPŠE SA VRŠNJACIMA: Zbog čega najstariji u Srbiji i dalje imaju predrasude o životu u domovima
PREDRASUDE o napuštanju kuće pod stare dane i spremnost ljudi da se pre pate sami u svojoj sobi nego da je dele sa cimerom u domu, još su prisutne među najstarijom populacijom.
Foto: Shutterstock
Neretko rodbina i prijatelji optužuju decu što su se "rešili" roditelja tako što su obavezu brige o njima prepustili nekom drugom. Usamljenost, zdravstveni problemi, neophodna pomoć druge osobe samo su neki od razloga zbog kojih bi, ipak, trebalo razmisliti o domu za stare.
Najveći problem za većinu starijih sugrađana je, međutim, što niti su pripremljeni, niti žele da se pripreme za starenje u domu. Pošto, kod većine, to uopšte nije opcija.
- Nema sramote u tome što prezauzeti naslednici, bilo da su deca ili unuci, vremešnije članove porodice odvode u dom za stare - kaže Milica Popović, psiholog u jednoj privatnoj ustanovi. - Takav potez je logičan, koristan i lep. Trebalo bi planirati sve ono što možete, da biste što više uživali u životu.
Većina starijih od 50 godina kaže da im je važno da ostanu da žive u svojim domovima što je duže moguće. Međutim, novo američko ispitivanje pokazuje da mnogi od njih nisu napravili plan ili se nisu pripremili za starenje u svom domu. Pored toga, značajan procenat starijih ne bi mogao da plati pomoć u kući.
Nije sramota da naslednici vremešnije članove porodice odvode u ustanovu
U Srbiji ne postoje podaci o tome, ali je opšte poznato da javnost nije naklonjena starenju u ustanovi i za mnoge je to i dalje sramota. U medijima i na društvenim mrežama se priča o domovima može videti uglavnom kroz problem - da li je neko živeo u nehumanim uslovima, nije dobio adekvatnu lekarsku pomoć, preskupe usluge, a ređe čitamo o druženjima seniora ili o ljubavima u trećem dobu.
- Često oni koji insistiraju na tome da je nedopustivo da se starija osoba preseli u dom uopšte nemaju predstavu o samom problemu kada je neko usamljen ili mu je potrebna celodnevna briga - smatra naša sagovornica. - Ne živimo više u porodičnim zadrugama gde bi nekoliko mlađih članova moglo da brine o starijima.
Nalazi američke Nacionalne ankete o zdravom starenju sugerišu da bi mnogi ljudi od pedesetih pa nadalje, ukoliko ne žele u ustanovu, morali da prilagode svoje domove ili da planiraju usluge koje bi im mogle biti potrebne ako žele da izbegnu ili odlože preseljenje. Anketa je takođe pokazala i razlike u spremnosti za starenje u svom domu kod 28 odsto starijih ispitanika koji su naveli da žive sami.
Od ukupnog broja učesnika u istraživanju, njih 88 odsto je izjavilo da im je veoma ili donekle važno da što duže žive u svom domu, ali je samo 15 procenata navelo da je dosta razmišljalo o tome kako će njihova kuća morati da se prilagođava sa njihovim starenjem. Sa druge strane, gotovo polovina o tome nije uopšte ili je samo malo razmišljala.
O STARIMA BRINU ŽENE
Tesno povezan sa zgražavanjem dela javnosti nad institucionalnom brigom o starima ili traženjem pomoći van porodice, jeste i ogroman teret neplaćenog negovateljskog rada koji je na članovima porodice. Uglavnom su to žene, a prema analizi "Rodno odgovorno upravljanje - preraspodela neplaćenog rada" objavljenoj 2021, ukupni neplaćeni rad u Srbiji iznosi 22 odsto BDP-a.
Sve su manje dostupne, ako uopšte postoje, usluge u okviru sistema socijalne i zdravstvene zaštite koje bi mogle da pomognu duže održavanje samostalnog života starijih. Ako bi se podržali neformalni negovatelji, uglavnom članovi porodice koji brinu o starijima, manja bi bila potreba i za institucionalnim smeštajem.
Navedeno ispitivanje je pokazalo da se jedan od pet ispitanika preselio u poslednjih pet godina. Otprilike polovina je rekla da su se preselili u dom koji je lakši za kretanje, dok je polovina tražila manji prostor.
Većina starijih Amerikanaca želi da ostane u svojim kućama i da nastavi da živi u svojoj zajednici što je duže moguće. Najbolji način da se osigura ostanak jeste da se planira budućnost i da se dom prilagodi tako da odgovara potrebama starije osobe. Oni koji se odluče za dom, treba dobro da promisle.
- Proces donošenja odluke, odabira doma, prikupljanja potrebne dokumentacije i prijema može da potraje nekoliko meseci, pa i godina - ističe socijalni radnik Dragana Marković. - Ovaj period je dovoljan da se osoba polako privikne na ideju promene sredine.Prednosti ovakvog života su to što ne mora da se ide u nabavku, pripremaju obroci, ide kod lekara, nabavljaju lekovi, pere veš, pegla, sprema stan. U domu korisnici imaju tri obroka i dve užine, a na usluzi mogu da im budu frizer i berberin. Nutricionista brine o ishrani i vodi računa da ona bude prilagođena potrebama i zdravstvenom stanju starih osoba. Fizioterapeuti rade vežbe sa korisnicima i masiraju ih.
Izbor doma, prikupljanje dokumentacije i prijem može da potraje nekoliko meseci
Svakodnevicu olakšava prisustvo lekara i medicinskog osoblja 24 časa dnevno. S obzirom na to da mnogi stariji ljudi žive sami i osećaju se usamljeno, život u domu pruža im veće mogućnosti za druženje i razne kulturne aktivnosti.
- Pored toga korisnici imaju raznorazne dnevne aktivnosti i društvene razonode, što je dobro za održavanje psihofizičkog zdravlja - objašnjava Marković. - Stručni tim (socijalni radnik, andragog, psiholog, radni terapeut...) osmišljava aktivnosti kojima će vreme provedeno u staračkom domu biti kvalitetno za sve korisnike.
Pored raznih radionica u domovima za stare je moguće ići i na veliki broj sekcija. U ponudi su često muzička, čitalačka, literarna, plesna, sekcija za ručne radove…