STUDIRALA SA NEDOM ARNERIĆ I BERČEKOM, PA OTIŠLA U PROSVETU: Naši seniori – Vesna Fila, supruga poznatog advokata, direktorka čuvene škole

Mnogi je znaju i kao suprugu čuvenog advokata Tome File, ima i onih koji je pamte kao pomoćnika ministra prosvete (na toj funkciji je bila celu deceniju i promenila pet ministara), ali retko ko zna da je Vesna po profesiji i - glumica.

Iz ugledne beogradske porodice s partizanskom tradicijom (njen otac Mirko Mrkić bio je prvoborac iz Drenice, poreklom iz Crne Gore), Vesna je studirala dva fakulteta. Prvi i verovatno jedini put u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti, u istu klasu primljene su dve darovite rođene sestre - Vesna i danas prof. dr Ljiljana Mrkić Popović. Sa njima u klasi bile su takve glumačke zvezde kao što su Aleksandar Berček, Aljoša Vučković, Neda Arnerić, Marina Kolubajeva.

- Sećam se da je majka stalno spremala sendviče i za moje kolege koje nisu iz Beograda. Aca Berček i danas pominje mamine krofne - priča Vesna.

Svi su tvrdili da je Vesna izuzetno talentovana, pa ipak, nije ostala glumica. Uz glumu, upisala je i francuski jezik na Filološkom fakultetu.

- Dvadeset drugog juna 1972. diplomirala sam na glumi, a dva dana kasnije udala se za Tomu. Sledećeg septembra sam završila filologiju i odlučila da to bude moj poziv. Međutim, nije bilo lako dobiti posao ukoliko niste član Partije, a posebno ako ste udati za advokata!

Porodica Fila je u ono vreme smatrana "buržoaskom reakcijom", iako je Vesnin svekar, legendarni Filota Fila, kao partizanski ilegalac prošao kroz pakao banjičkog i logora Mauthauzen.

- Konkurisala sam sigurno na 40 adresa: škole, Unicef, Unesko. Onda je jedan prijatelj mog muža javio da je potreban profesor na zameni u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Godinu dana sam predavala francuski i engleski. Čekala sam da me prime za stalno, međutim, kad su konačno raspisali konkurs, primili su jednu "generalsku" ženu. Ipak, tadašnja direktorka Milana Ranković je učinila sve da na kraju budem primljena - priča Vesna Fila.

U međuvremenu je završila i poslediplomske studije, a 1992. postaje i sama direktor škole, koju su tokom njene profesorske i direktorske karijere završile mnoge poznate ličnosti: od Ivana Tasovca, Nikole Selakovića i Marka Đurića, preko Marka Janketića ili Duleta Savića, do mnogih lekara, advokata, univerzitetskih profesora.

- Ponosna sam na svoje đake. Nažalost, mnogi danas žive u inostranstvu. Postoji grupa bivših "ribnikaraca", rasutih širom sveta, i oni su međusobno u kontaktu. Svake godine se i dalje viđam sa prvom generacijom učenika kojima sam bila razredni starešina - kaže naša sagovornica.

"Ribnikar" je za ono vreme bila izrazito proevropska škola, koja se razlikovala od većine drugih. Bilingvalna. Nastavnici su učili francuski jezik da bi na njemu mogli da predaju istoriju ili matematiku. Vesna je uvela i italijanski, ali i učeničke debate, kao na Oksfordu ili Kembridžu, da bi deca naučila da misle svojom glavom i izražavaju to mišljenje. Uprkos svemu, 5. oktobra 2000, kada su krizni štabovi upadali i u škole, bilo je dramatično.

- Došli su neki moji bivši učenici, otporaši, i rekli da ne brinem, da će oni čuvati školu i da nikakav krizni štab neće upasti. Školski odbor je zasedao osam sati, u pokušaju da me smene, ali su se profesori izborili da ostanem, preglasavanjem. Dosta dramatično je bilo i u vreme kada je Toma branio Slobodana Miloševića, držali su me dve godine u v. d. statusu, ali su me đaci i kolektiv podržali.

Vesna je u penziju otišla sa funkcije pomoćnika ministra prosvete. Danas kaže da godine jesu ograničavajući faktor, ali je pitanje kako ih nosiš, da li se sa njima boriš ili si se srodio.

- Sroditi se ne znači povlađivati godinama, već uživati u svakoj koja ti je poklonjena, posebno posle korone. Više vremena imam za čitanje i kafu sa prijateljicama. Deo nedelje provodimo u vikendici, u Grockoj. Na vazduhu smo, imamo psa i kokoške, koje daju jaja bez koncentrata i ja ih delim deci i unucima naših prijatelja. Gajim cveće, organski paradajz i krastavac, imamo voće. Čitam sve što mi dođe pod ruku. Leti obavezno idemo na Ohrid, gde imamo puno prijatelja, a put do Skoplja je sjajan. Za četiri sata smo tamo na kafi. Važan je optimizam i radovati se životu, a penzija je nagrada - zaključuje naša sagovornica.

Hapšenje Slobodana Miloševića

Događaj koji će pamtiti jeste 1. april 2001. Bili su u Grockoj kada je, u jedan noću, zazvonio telefon. Javila se Vesna. Prvo je Borka Vučić tražila da probudi Tomu, a posle nje i neki muški glas. U tom trenutku podne pločice počele su da krckaju i odvajaju se od poda, praveći pravilno slovo T! Odvezli su se u Beograd, kada je pozvao i Bane Ivković i tražio da Toma dođe u vilu "Mir", jer počinje hapšenje Slobodana Miloševića, a on želi da ga brani Fila. Oko pola tri su se parkirali ispred Muzeja Jugoslavije, kada im se približio džip. Jedan od ljudi podigao je fantomku. Vesna je prepoznala Legiju, koji ju je umirio i rekao da ide kući, da spava.