OD MONSTRUOZNOG ZLOČINA VAŽNIJA ADRESA: Drugi put odbijena potvrda optužnice za zlodela u zagrebačkom logoru Rakitje

Sudija i predsednik Vanpretresnog veća Mirjana Ilić tako je drugi put odbila da potvrdi ovu optužnicu, koju je protiv Tunića 7. juna prošle godine podiglo srpsko tužilaštvo za ratne zločine. Ona je već jednom u februaru vratila optužnicu sa nalogom da se navede adresa okrivljenog. Naše tužilaštvo je tada poslalo Hrvatskoj zahtev da u skladu sa sporazumom o međunarodnoj pravnoj pomoći dostavi Tunićevu adresu, ali su ih oni obavestili da neće, jer su i sami zainteresovani za taj slučaj (mada nije jasno zašto, budući da je Tunić 1997. pravosnažnom presudom Županijskog suda u Zagrebu oslobođen optužbe da je ubio Utržana).

Dopis iz Hrvatske u aprilu je sa optužnicom ponovo predat sudiji Ilić na potvrđivanje, ali ga je ona opet vratila, sa navodima da se od Hrvatske zatraže presuda Tuniću iz 1997. i da se on potraži preko adrese koja našem tužilaštvu nije dostupna! Iz nekog razloga ona insistira na ovoj formalnoj stavki optužnice.

Kako smo nezvanično saznali, Tunić je nedavno napustio Hrvatsku i trenutno je na Kosmetu. Osim za ubistvo Marka Utržana, on je optužen i za prebijanja, mučenja i zlostavljanja još 13 zarobljenih vojnika JNA srpske nacionalnosti u septembru 1991. u Centru za obuku MUP Hrvatske u zagrebačkom naselju Rakitje.

Pripadnici paravojnih formacija "Zbor narodne garde" u septembru 1991. u Hrvatskoj su zarobljavali vojnike JNA na služenju vojnog roka, koji su prethodno položili oružje i predali se, i odvodili ih u logor koji su formirali u Rakitju. Tu su izdvojili Hrvate, Slovence, muslimane i Makedonce i pustili ih, a Srbe su držali zatvorene, tukli ih, mučili i zlostavljali.

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine je u toku istrage pribavilo fotografije čuvara u logoru Rakitje i svih 13 žrtava su prepoznale Branka Tunića kao zlostavljača koji ih je najviše mučio. Oni su ispričali da je Branko sa još dvojicom Hrvata 30. septembra 1991. ušao u sobu u kojoj su bili zatvoreni i rekao Marku Utržanu da izađe. Kako se nije vraćao ni tog ni narednog dana, pitali su čuvare šta je sa njim, ali su im rekli da mu je otac došao u posetu i da je pušten kući.

- Nismo verovali, pa smo jednog čuvara, koji je bio neobično dobar prema nama, nije nas tukao i puštao nas je u toalet i da pijemo vode, pitali šta je sa Markom i on nam je rekao da ga je ubio Branko Albanac - ispričao je preživeli zatvorenik T. N. - Dan ranije su Marka pretukli, jer se smeškao. Dva puta su ga udarili pesnicom u lice i oborili na pod, a onda odveli u podrum na prebijanje.

Prema svedočenju preživelih prijatelja, Marko je uvek bio nasmejan i to je čuvarima, a naročito Branku, smetalo, pa su ga više puta odvodili da ga tuku.

Marka tukli jer je bio nasmejan

- U sobi se pričalo da ga je i vojnik Kasim Durić iz Cazina prijavio da je pevao četničke pesme, a svi smo znali da je to laž i da Marko to nije radio - ispričala je jedna od Tunićevih žrtava Ž. L.

U optužnici protiv Tunića je navedeno da je u više navrata u prostorijama gde su boravili i u podrumu počinio ratni zločin nad zarobljenicima Ž. L., N. T., D. D., Ž. J., R. D., B. B., M. P., S. A., D. S., P. S., G. M., G. S. i G. G. tako što ih je zastrašivao, mučio, telesno povređivao, postupao prema njima na uvredljiv i ponižavajući način, a vojnika JNA Marka Utržana iz Kikinde na kraju 30. septembra 1991. - ubio. Prilikom batinanja u podrumu, iz pištolja mu je u glavu ispalio metak.

Svih 13 zarobljenika prošlo je Tunićevu torturu, a kako optužnica kaže, tukao ih je kundakom, rukama i nogama po glavi i telu, te gumenom palicom po leđima i tabanima. Vezivao ih je lisicama i primoravao da legnu na tlo, a zatim ih gazio čizmama i skakao po njima. Pretio im je nožem da će im izvaditi oči i da će ih zaklati, zatim bi repetirao oružje na njih, stavljao im cev u usta i na slepoočnicu preteći ubistvom, gasio im cigarete po telu i mokrio po njima. Sve to je za posledicu imalo povrede telesnog integriteta, teške fizičke i psihičke traume, patnje i poniženja oštećenih.

- Taj Branko me jednom odveo do česme i kad sam se sagao da pijem, udarao me je pendrekom po vratu i leđima da sam se savijao od bolova - ispričao je D. D. - Najmanje me je deset puta odvodio u podrum na batinanje. Vezao bi mi ruke lisicama, a onda udarao pendrekom po leđima da mi je koža popucala. Bio sam sav krvav kad su me vratili u sobu, pa su ostali zarobljeni vojnici mislili da neću preživeti. Bajonetom bi mi vrteo oko očiju i govorio da će da mi ih iskopa. Repetirao bi pištolj i prinosio mi na slepoočnicu, a zatim stavljao na usta. Jednom prilikom me je više puta udarao po ruci, koja je sva otekla, pa su me vodili u bolnicu. Često sam tokom batinanja plakao, bio sam dete. Tukao me je i po tabanima. Posle toga ne možete da stojite na nogama, ali bi me on tokom povratka u sobu tukao po leđima da brže idem. Taj zlotvor me je najviše mučio. Posle ubistva Marka prebačeni smo u kasarnu "Selsku cestu", odakle smo nekoliko dana kasnije razmenjeni. Tu nas niko nije tukao.

D. D. kaže da mu je 1992. godine utvrđen posttraumatski stresni poremećaj, da je proteklih godina u više navrata lečen u psihijatrijskoj bolnici i da ne može da živi bez propisane terapije.

- Psihičke posledice torture i zlostavljanja su mi trajne. Uništili su mi život - završava priču D. D.

Inače, kod svih ovih zarobljenika koji su prošli kroz torturu u Rakitju utvrđeni su psihički poremećaji, koji su kraće ili duže trajali. Kod nekih su se razvili i hronični posttraumatski stresni poremećaji.