ISTORIJSKI DODATAK - TITO I KRLEŽA ISTINSKI SAVEZNICI: Doživotni predsednik Jugoslavije o jezičkom pitanju

Zato je tokom priprema za posetu pokrajini i tokom posete morao da se osvrne i na to pitanje. Spremajući se za put u južnu pokrajinu Srbije, Tito je održao sastanak sa grupom funkcionera u Užičkoj ulici 20. marta 1967. Razgovor sa Edvardom Kardeljom, Kočom Popovićem, Mijalkom Todorovićem, Dobrivojem Radosavljevićem, Petrom Stambolićem, Dragim Stamenkovićem i Vladom Popovićem počeo je direktno - rekao je da "nije zadovoljan informacijama koje su mu dostavljene" pred posetu. Naveo je pitanja o kojima je hteo da govori u pokrajini, a među njima su bili i međunacionalni odnosi "u jednom pozitivnom smislu". To je značilo da je planirao da pomene pitanje jezika, ali bez izričitog pominjanja "Deklaracije", već da objasni partijski stav o naciji i jeziku. Taj stav je propagirao ravnopravnost naroda i jezika i odbacivao obe krajnosti: jednu u kojoj bi jugoslovenski narodi bili "pretvoreni" u jednu naciju i bio stvoren "državni jezik" i drugu u kojoj bi nastalo "više državica u jednoj državi". [...]

REČI KOJE JE IZREKAO na sastanku pred polazak na Kosovo i Metohiju značile su da je Tito odlučio da se drži stare taktike - neće direktno imenovati neprijatelja, ali će ga osuditi i gurnuti problem pod tepih iznošenjem stava Partije, čime bi bila stavljena tačka na svaku polemiku.

Tokom posete Kosovu i Metohiji (25-27. mart 1967) Tito je u više navrata govorio o nacionalnim odnosima, pa time i o jezičkom pitanju, i to onako kako je obično govorio o ovoj temi - u frazama o bratstvu i jedinstvu i bez suočavanja sa stvarnim problemima. Minimalizovao je svaki vid nacionalnih sporova koji su se tada pojavljivali u Jugoslaviji i tvrdio da će samoupravljanje i radnička klasa biti najveća brana od nacionalizma i šovinizma. U Zvečanu je 25. marta rekao: "Vidite, ja sam siguran da među radnicima ovdje u preduzećima, na poljima itd. ne misle da li onaj govori kaj i što ili šta ili točka ili tačka, nego on gleda da zajedničkim naporima stvore sebi bolji život... Mi ne živimo od gramatike, od ovog ili onog dijalekta, nego živimo od onoga što stvaralačke ruke ljudi rade. A ljudi koji rade na istom radu, bez razlike na nacionalnosti, oni mogu da pokažu koliko je radni čovjek u socijalizmu daleko od tih svih raznih filozofiranja i onih starih ostataka koji su nama u prošlosti toliku tragediju priredili ne jedanput nego više puta." [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Bastion velikohrvatstva

TVORCI "Deklaracije" i "Predloga" su za Tita bili malobrojni klasni neprijatelji koji ne predstavljaju opasnost po zemlju. Zato je 12. maja, prilikom sastanka sa delegacijom Udbe, tražio da ta služba ne dramatizuje stvari, ali da tačno utvrdi činjenice. Opasnost je osećao s druge strane - bio je ubeđen da su oni bili povezani sa nekim iz inostranstva, a glavnu opasnost je u tom smislu video u SAD. [...]

Pojava "Predloga za razmišljanje" izazvala je dodatnu podozrivost srpske Udbe prema "Rankovićevoj grupi", a ova vrsta obaveštajnih podataka zanimala je i Tita. Republički sekretar za unutrašnje poslove Srbije Slavko Zečević preneo je Titu podatke o radu "neprijatelja" u Srbiji, gde je "CIA prisutna i gde Rankovićeva grupa ne miruje". Tito u radu "Rankovićeve grupe" nije video veću opasnost i samo je tražio da budu opomenuti ako u njihovom delovanju bude primećeno nešto što bi moglo da bude štetno po vlast. [...] Ćosićevo držanje je pobudilo Titovu pažnju ("Šta je sa tim Ćosićem?"). Zečević je okarakterisao Ćosića kao čoveka koji je bio na "šovinističkim koncepcijama" i veoma blizak sastavljačima "Predloga za razmišljanje", ali i kao čoveka koji se "dosta čuva" i ne istupa javno.

Tito nije hteo jednako da osuđuje sve potpisnike jezičkih dokumenata. Posebno je imao razumevanja za Krležu. Nije se slagao sa tim da se u osudi potpisnika ode u drugu krajnost. Primetio je da su sve trpali u jedan koš, a tamo ima ljudi koji mnogo znače za tu Hrvatsku, stari književnici, Krleža..."

KRLEŽINO DRŽANjE je i inače pobuđivalo dosta pažnje. Odnos prema njemu je bio veoma različit. U Hrvatskoj je mnogima bilo drago što je i on podržao "Deklaraciju". Dubravko Jelčić je posle njenog usvajanja boravio u unutrašnjosti Hrvatske i zapamtio da je svuda prvo pitanje bilo da li je zaista tačno da je i Krleža podržao taj tekst, uz oduševljenje što je odgovor bio potvrdan. Oni Jugosloveni koji su se protivili "Deklaraciji" pitali su se, ne znajući da je on bio jedan od njenih zagovornika, šta misli i zašto se ne ograđuje od dokumenta...

Iz BiH su stizali izveštaji o zaključcima građana da bi "jedna javna osuda Miroslava Krleže vrijedila više nego sve izjave IK CK SKH". Neki srpski intelektualci su se sa njim sporili i pre "Deklaracije", a posle nje su bili načisto sa tim da je on bio njen duhovni inspirator. Dobrica Ćosić je u Krležino jugoslovenstvo bio razočaran mnogo pre "Deklaracije"... Krleža je za njega bio duhovni inspirator, moralno i političko pokriće "Deklaracije". Pisao je da je Krleža svoju srbofobiju ispoljio javno i otvoreno, uprkos titoističkim skrupulama, te da je postao "akvizicija savremenog hrvatskog separatizma i šovinizma". Optužio ga je da je u savremenoj nacionalnoj orijentaciji Hrvatske stajao u suštini na istim nacionalnim pozicijama na kojima je stajala "mačekovska i ustaška emigracija". Zaključio je da je Krleža bio "bastion velikohrvatstva".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pod trajnom zaštitom maršala

TITO JE IMAO sasvim suprotan stav o Krleži. Branio ga je tvrdnjom da nije bio nacionalista. Ćosić u "Piščevim zapisima", četiri godine posle "Deklaracije", beleži: "Krleža i Tito imaju isto duhovno i karakterno jezgro: bezmernu sebeljubivost.

Oni se sjajno razumeju, oni jedan drugog nikada nisu osetili kao protivnika, oni su u svemu istinski saveznici". Tokom razgovora u Beogradu, Tito nije ubedio Krležu da se javno ogradi od 'Deklaracije' i svoje podrške tom dokumentu, ali je Krleža uspeo da skrene pažnju Titu na 'neka otvorena pitanja jezika: ime jezika i pokušaje njegove unifikacije na bazi tzv. istočne varijante odnosno srpskohrvatskog jezika'. Krleža, koji je kod Tita došao posle razgovora sa Bakarićem, pristao je da podnese ostavku na članstvo u CK SKH, ali je Tita i Tripala, koji je prisustvovao razgovoru, molio da ga ne teraju da povlači potpis, jer bi se tome cela intelektualna javnost "izrugivala". Kada se vratio iz Beograda, Krleža je napisao ostavku i uputio je Bakariću.

Tripalo u knjizi "Hrvatsko proleće" piše da ga je Tito pozvao 3. aprila da odmah dođe u Beograd i da se iznenadio kada je kod Tita zatekao Krležu. Krleža je, prema Tripalovom sećanju, molio da ne povlači potpis rečima: "Ako povučem potpis, svi će kazati - pogledaj onog starog majmuna, sada se pravi da nije znao što je potpisao." Krleža je nekoliko godina kasnije objasnio da je Tito "kad je čuo svu istinu s igrom oko jezika", bio jako ljut i da je on Titu predložio da podnese ostavku u CK i SK, ali da je Tito bio protiv. Krleža je rekao: "Ne nikako. Zašto da Tebi otežavam situaciju? Pričat će se kako Ti mene trajno štitiš, kao što se uostalom i pričalo." Tito je rekao: "Onda samo na članstvo u Centralnom komitetu." (Enes Čengić "S Krležom iz dana u dan")

PRILIKOM INTERNIH sastanaka koje je imao tih sedmica, Tito je više puta stao u odbranu Krleže. Tokom sastanka 7. aprila, Tito je na Leskošekovo pitanje kako je Krleža "došao do toga", odgovorio da Krleža uopšte nije učestvovao u pripremanju "Deklaracije", već su ga pozvali kada su se sastali, "kada je trebalo glasati", i da je tekst bio odavno pripremljen, ali Krleža u tome nije učestvovao: "On je došao tamo i digao ruku." Krležu je uzeo u zaštitu i pred rukovodstvom GK SKS Beograda 15. aprila 1967. Smatrao je da je bilo nedopustivo to što je jedno "piskaralo" napalo Krležu u "Ježu": "Sada se nađe tu neko piskaralo pa mu se izrugiva. Pa to mora čovjeka da revoltira!" To se verovatno odnosilo na tekst Slobodana Novakovića "Miroslav Krleža - hrvatski bog Marks", objavljen 10. marta 1967. u "Ježu", ali ne treba izgubiti iz vida ni izmišljeni "intervju" Matije Bećkovića sa Krležom objavljen u istom listu 18. novembra 1966. Prema Krleži je bio blag i tokom razgovora sa predstavnicima Udbe 12. maja. Odbacio je svaku mogućnost da je Krleža imao bilo kakvu vezu sa šovinizmom: "Uzmite nesretnog Krležu. Kad sam ga ja izgrdio, kazao mi je da on nikada nije imao veze sa šovinizmom, da se u njegovim delima neće naći nijedan redak koji govori o tome."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Prvi nagoveštaji rascepa Jugoslavije

KRITIKUJUĆI RUKOVODSTVO Hrvatske da nije bilo "budno", Tito im je priznavao dve olakšavajuće okolnosti - da je "Deklaracija" bila posledica spora hrvatskih i srpskih intelektualaca koji nije bio nova pojava, ali i da je imala i podršku iz inostranstva... Tito nije imao nikakvu dilemu: "To su Amerikanci. Ja sam stoprocentno siguran..." Bio je uveren da je inicijativa za jezički spor došla iz inostranstva. Prilikom prijema delegacije SK Beograda 15. aprila 1967, Tito je optužio SAD da rade protiv Jugoslavije, jer im je Jugoslavija trn u oku. Govorio je o tome da Amerikanci "kupuju" ljude ili oni sami padnu pod njihov uticaj. Upozoravao je da je u Jugoslaviji bilo dosta vojnih špijuna, koje nije interesovala samo privredna reforma, već i nacionalno i jezičko pitanje. Titova podozrivost prema Amerikancima je imala širi kontekst. On je opasnost video u američkoj globalnoj politici, posebno na Mediteranu.

Tokom prijema delegacije Službe državne bezbednosti na čelu sa saveznim sekretarom za unutrašnje poslove Milanom Miškovićem, 12. maja 1967. Tito je, potencirajući "rad neprijatelja iz inostranstva protiv Jugoslavije", ponavljao da i "svađa oko jezičkih pitanja ukazuje na tragove izvana". Za većinu ljudi koji su potpisali jezička dokumenta smatrao je da su to uradili "iz gluposti", ali da "neko svakako stoji iza toga". Ubeđivao je saradnike da jezičko pitanje nije bilo "krupno pitanje, ali oni koji su stojali iza njega znali su kad će ga tempirati - onda kada on treba da ima odjek". Podatke o međunarodnim kontaktima potpisnika jezičkih dokumenata Tito je dobio od Udbe. Republički sekretar za unutrašnje poslove Hrvatske Mate Krpan ga je 12. maja upoznao sa otkrićem da su u Jugoslaviju ubacivani leci iz Italije i da su uhvatili tročlanu grupu koja ih je rasturala. Udba je pomno pratila sve veze hrvatskih intelektualaca potpisnika "Deklaracije" sa strancima. Registrovali su posete urednika američke čitaonice kod Antuna Šoljana i procenjivali da je Šegedin, koji je bio u SAD, bio još aktivniji od Šoljana. [...]

MEĐUNARODNI ASPEKT ovog pitanja brinuo je Tita. U mnogim zemljama je dat veliki publicitet jezičkom sporu u Jugoslaviji i on je prepoznavan kao posledica međunacionalnih sukoba. To je paralo Titove uši. Delegaciji Udbe se 12. maja žalio da su se ti događaji "naduvali u inostranstvu i prikazali kao da kod nas postoji razmimoilaženje i da će jednog dana doći do rascjepa". [...]

Tito je morao da se odredi prema jezičkom sporu. Kao i mnogo puta ranije, i tada je govorio različito, zavisno od toga kom auditorijumu se obraća. Tokom razgovora delegacije SK Beograda sa Titom 15. aprila 1967, preovladavali su umereniji tonovi... Tito se založio za veću aktivnost u vaspitavanju "radnih ljudi", a ne za politiku "čvrste ruke". Umesto da se "seku glave", tražio je da se ide "grbavim putem", da se SKJ bori za svakog čoveka i da nikoga ne odbacuje zbog jedne greške. Doduše, i tu je povlačio granicu do koje je vredelo ići: "Treba vidjeti kakav je ko i šta se može od njega učiniti. Ali, ovakav kakav je Mihiz - to ne možeš promijeniti. To je neprijatelj komunizma, taj nikada nije ni bio uz nas. Postoji tu nekoliko koji kuže okolinu."

Samo dva dana kasnije, Tito je govorio na 10. konferenciji GK SK Beograda 17. aprila 1967. Tom govoru je Tito pridavao veliki značaj. Bile su pripremljene brojne verzije govora (bar četiri). Jezičko pitanje je uneto u završnu verziju, koju je Tito pročitao i posvetio mu prostor na samom kraju govora. Bio je upadljivo oštriji. [...] Tada je krivicu za pojavu dokumenata o jeziku pronalazio u nespremnosti Partije i tražio kažnjavanje nepodobnih.

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Jugoslavije, Vikipedija, Muzej Beograda i arhiv "Novosti" i "Borbe"