SUSRET SA ISTORIJOM Sramno ponašanje Evrope pred Drugi svetski rat: Povodom dana pobede - London i Pariz davali vetar u leđa nacistima

Sovjetski oficiri su širom otvorili bočna vrata sale i na njima su se pojavili Nemci: feldmaršal Vilhelm Kajtel, načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta, general-pukovnik Hans-Jirgen Štrumpf, predstavnik "Luftvafe" i admiral Hans Georg fon Frideburg. Sevali su reflektori, škljocale kamere i foto-aparati. Drugi svetski rat je bio završen.

Ova ceremonija bezuslovne predaje je imala svoju predistoriju. Nemci su već naveliko počeli svoju "trgovinu" saveznicima. Hteli su po svaku cenu da izvuku što više vojnika Vermahta iz sovjetske zone. Bilo im je jasno šta ih čeka posle silnih zločina koje su vršili nad nedužnim civilima širom ruskih prostranstava.

Šestog maja vrhovni komandant savezničkih snaga Dvajt Ajzenhauer pozvao je šefa vojne misije u štab Vazduhoplovnih snaga SAD, generala Susloparova, u Remsu, na severoistok Francuske i saopštio mu da je nacistički general Jodl ponudio da kapitulira pred anglo-američkom vojskom. I da je kapitulacija dogovorena za sledeći dan, 7. maja, stupala na snagu 8. maja u 23 po srednjoevropskom vremenu.

TOPOVSKE cevi se još nisu ohladile a započela je igra skrivanja pravih ciljeva i "pranja ruku" svih koji su bili uključeni u zbivanja u mračnom periodu kada je omogućeno Hitleru da sa svojim nacistima započne realizaciju novog svetskog poretka.

Te "sramne stranice" u mnogim zemljama "Starog", ali i "Novog" kontinenta postoje, ali postoje i pokušaji da se one izbrišu, ili što više prekroje. Za to će se posebno pobrinuti evropski parlamentarci. Na razmeđi dva veka, Evropska unija, obavijena novom mitološkom maglom i propagandnim dimom, potpuno je počela da gubi predstavu o onom što joj se dešavalo u prošlosti. Tu i tamo, s vremena na vreme, mogu da se nazru prave namere savremenog tumačenja "učiteljice života" - skrivanje neprijatne i bolne istine i poricanje zločina.

Pod motom borbe protiv totalitarizma 19. septembra 2019. godine evropski parlament, povodom 80. godišnjice od početka Drugog svetskog rata, usvojio je rezoluciju "O važnosti očuvanja istorijskog sećanja za budućnost Evrope" za koji je glasalo 535, a protiv bilo 66 poslanika. U ovom dokumentu se osuđuje Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR, koji su potpisali u Moskvi 23. avgusta 1939. Ribentrop i Molotov, i koji je uz svoje tajne protokole, praktično podelio Evropu i teritorije nezavisnih država između ova dva totalitarna režima. Drugim rečima, evroparlamentarci su poručili da Drugi svetski rat zapravo nije počeo 1. septembra 1939, već osam dana ranije, 23. avgusta, kada je ovaj sporazum potpisan. Ta inicijativa je potekla od političara baltičkih zemalja i Poljske, a sada smo svedoci da je prihvataju i ozbiljni naučnici. Po tom tumačenju, ovim sporazumom su Hitleru definitivno date odrešene ruke.

To nakaradno tumačenje istorijskog sleda događaja iz druge polovine tridesetih godina svoju promociju je imalo jednu deceniju ranije, 2009, prilikom obeležavanja 70 godina od početka Drugog svetskog rata. Od tada, revizionistički mit o izjednačavanju Hitlera i Staljina dobio je pravo građanstva. U jednom trenutku zavladala je prava histerija zvaničnih saopštenja na tu temu, uz plasiranje čitave lepeze novih mitova o ratu, najpre u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, a potom i u nizu evropskih parlamenata.

EVROPSKI parlamentarci i tvorci novog čitanja prošlosti kao da su zaboravili čija se zastava zavijorila na Rajhstagu 1. maja 1945. i čija je armija oslobodila Berlin. Znači li to da ćemo uskoro saznati da je sovjetska armija zapravo okupirala nemačku prestonicu? Ko je proterao Treći rajh iz Poljske? Revizionisti istorije uporno tvrde da je Poljska prva žrtva Drugog svetskog rata. A da li je baš bilo tako?

Veo zaborava pao je i na 1938. godinu. Reč anšlus ulazi u istoriju. Hitler okupira Austriju. I jednostavno objašnjava: Ovo je ujedinjenje bratskih, germanskih naroda. Nakon anšlusa Austrije, Narodni komesarijat inostranih poslova SSSR, 17. marta 1938. uputio je apel Londonu, Parizu, Vašingtonu i Pragu za "kolektivno spasavanje sveta". U njemu doslovce piše: "Sutra već može biti kasno, ali danas vreme za to još nije isteklo". Na ovaj pokušaj Moskve da se očuva svetski mir nijedan od pomenutih centara moći nije odgovorio.

Septembra te iste 1938. Hitler odlučuje da primer anšlusa Austrije primeni na Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj gde su Nemci činili većinu. Britanska i Francuska vlada Minhenskim sporazumom (30. septembra) priznaju Nemačkoj pravo na Sudete. Ne reaguju ni kad je u proleće naredne godine Hitler okupirao ostatak Češke, a od Slovačke formira satelit državu, sličnu onoj koju će vaspostaviti neku godinu kasnije u Hrvatskoj.

UPOREDNOM analizom Minhenskog sporazuma i tajnog protokola Molotov-Ribentrop uočiće se da je akt o podeli Čehoslovačke neuporedivo ciničniji od dogovora o podeli uticaja SSSR i Nemačke u Poljskoj i u baltičkim zemljama. U otimanju čehoslovačke teritorije pored Nemačke učestvovale su i Poljska (koja je prigrabila Tešinsku oblast na severu) i

Mađarska (zauzevši nekoliko gradova na jugu).

Čemberlen i Hitler, odmah posle dogovora u Minhenu, potpisali su 30. septembra englesko-nemačku deklaraciju o miru. Dva meseca kasnije, 6. decembra 1938, potpisana je slična francusko-nemačka deklaracija.

Ne govori li to da su Francuska i Engleska potpisima na paktove o nenapadanju sa Trećim rajhom, zapravo, gurali Hitlera u rat sa Sovjetskim Savezom? I kakva je razlika između ovih sporazuma od onog koji će Moskva parafirati sa Berlinom 23. avgusta 1939? A reč je o identičnim dokumentima s tim što ga Staljin, odnosno Molotov, potpisuje poslednji.

Sledi logično pitanje koja strana je davala vetar u leđa nacistima da zagaze u najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva. Šta su očekivale Francuska i Engleska posle poklonjenja Hitleru u Minhenu i komadanja Čehoslovačke u septembru 1939?

Podsećamo da sva raspoloživa dokumenta ukazuju da je Hitler još u proleće utvrdio tačan datum napada na Poljsku - 1. septembar 1939. To znači da ugovor sa SSSR nije uticao na planove Nemačke sa Poljskom.

I U AVGUSTU 1939. još uvek je postojala mogućnost da se zaustavi Drugi svetski rat. Pre desetak godina obelodanjena su dokumenta o pregovorima sovjeta sa britanskom i francuskom delegacijom koja je doputovala u Moskvu 15. avgusta. Staljin je nudio ozbiljan vojni savez protiv Trećeg rajha koji bi da je sklopljen, promenio tok svetske istorije jer bi Hitleru vezao ruke. Ukupan vojni potencijal ove tri zemlje bio je duplo veći od oružanih snaga Nemačke i Italije.

U razgovorima unutar zidina Kremlja, sa sovjetske strane bili su maršali Vorošilov, ministar odbrane, i Šapošnjikov, načelnik Generalštaba Crvene armije, a Anglo-Francuze predstavljali su admiral Draks i general Palas.

Vorošilov i Šapošnjikov ponudili su 120 pešadijskih divizija, svaka sa oko 19.000 vojnika, 16 konjičkih divizija, 5.000 komada artiljerije, 9.500 tenkova i do 5.500 lovaca i bombardera, da budu prebačeni na poljsko-nemačku granicu u slučaju rata na zapadu.
Ponuđeno je da se ogroman broj pešadijskih, artiljerijskih i vazduhoplovnih snaga prebaci na poljsko-nemačku granicu, ako London i Pariz ubede Varšavu da dopusti prelaz tih trupa preko njene teritorije.

Međutim, London i Pariz imali su neke druge svoje računice, nastale godinu dana ranije, kada su Čemberlen i Daladije pili kafu sa Hitlerom. Ali, i antiruski raspoloženi vladajući krugovi Poljske bili su ubeđeni da će im Velika Britanija i Francuska pružiti podršku i bez Moskve.

DOBILI I SRAMOTU I RAT

ČERČIL će posle Minhenskog sporazuma, kada bude došao na vlast, reći da su se Čemberlen (premijer Velike Britanije) i Daladje (premijer Francuske) odlučili za sramotu, umesto za rat. Na kraju su imali i sramotu i rat. U njegovim "Dnevnicima" piše:

"Koliko je ojačala Nemačka dobivši Austriju i Čehoslovačku? Pogledajmo makar jednu Čehoslovačku. Samo preduzeće 'Škoda' isporučivalo je Nemcima tokom Drugog svetskog rata toliko oružja da je 40 nemačkih divizija moglo voditi borbe. Od 1938. do 1939. godine, ovo preduzeće je proizvelo toliko proizvoda, koliko je proizvela čitava engleska vojna industrija za isto vreme."

Epilog svi znamo. Hitlera nije zaustavio nijedan sporazum. Bilo je potrebno 60 miliona žrtava da bi se sprečilo stvaranje sveta po njegovoj zamisli. Pobeđena je armada Trećeg rajha - ali, sudeći po ozvaničenim dokumentima pojedinih evropskih država, nacizam nije. Onome kome je stalo do istorijske istine može je pronaći u povesnim dokumentima.