ISTORIJSKI DODATAK - OTPOR HRVATSKOM ANTISRPSTVU: Odgovor grupe beogradskih književnika na zagrebački dokument o položaju književnog jezika

Za razliku od srpskog rukovodstva, grupa srpskih pisaca nije čekala. Njihovo ogorčenje „Deklaracijom” bilo je veliko. U Beogradu se za „Deklaraciju” znalo i pre nego što je objavljena u Telegramu. Hrvatski savremenici svedoče da su srpski pisci dobili tekst „Deklaracije” od svojih hrvatskih kolega čim je on usvojen u Društvu književnika Hrvatske na sednici 15. marta i da je primerak „Deklaracije” u Beograd odneo Vlado Gotovac. I bez ove „pomoći” hrvatskih kolega, srpski pisci su već 16. marta znali za „Deklaraciju”. Mnogi od njih su tvrdili da su za njene osnovne stavove saznali još 16. uveče (četvrtak) iz izdanja Borbe za unutrašnjost i sa televizije. To im je dalo vremena da spreme odgovor do redovne skupštine Udruženja književnika Srbije, koja je od ranije bila zakazana za nedelju 19. marta. Istovremeno, srpski pisci su pratili da li će biti političkih reakcija na „Deklaraciju”. One su, međutim, izostale. U vestima koje su mediji objavljivali o „Deklaraciji” 16. i 17, nije bilo nijedne reči osude tog dokumenta, što je za nacionalno orijentisane pisce u Srbiji značilo da je on bio gotova stvar iza koje su stajali političari, dakle zvanični dokument.

SAVEZ KOMUNISTA Srbije i nacionalno orijentisani srpski pisci sasvim su različito pristupili „Deklaraciji”. Za vrh srpske partije „Deklaracija” je bila problem koji je trebalo da reši hrvatski vrh i na koji nije trebalo odgovarati iz Srbije. Za srpsku partiju hrvatsko rukovodstvo je bilo partner u rešavanju istog problema. SK Srbije je morao da vodi računa o osetljivosti nacionalnog pitanja i da uvek ima na umu strah od hipoteke i optužbe za velikosrpski hegemonizam, unitarizam, nacionalizam i šovinizam. Nije smeo da napusti zvaničnu politiku SKJ po kojoj je svaka republička partija trebalo da se bavi deformacijama u svojoj sredini („da svako očisti svoje dvorište”), a ne da gleda preko „ograde”, u tuđe dvorište.

Suprotno od toga, oni srpski pisci koji su bili nacionalno orijentisani, smatrali su da je „Deklaracija” bila izraz sve jačeg hrvatskog nacionalizma, baziranog na antisrpskoj i antijugoslovenskoj osnovi, na koji je trebalo odgovoriti iz Srbije, iz- među ostalog i u cilju zaštite oko 600.000 Srba koji su živeli u Hrvatskoj. Za SKS nije bio problem u tome što „Deklaracijom” nije bilo predviđeno da Srbi u Hrvatskoj imaju pravo na svoj jezik i pismo, jer su taj problem prepuštali Savezu komunista Hrvatske. Njihov problem i njihova odgovornost bio je odgovor srpskih pisaca na „Deklaraciju”. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Inferioran stav srpske partijske birokratije

ZA GRUPU SRPSKIH pisaca takva politika SKS bila je zapostavljanje nacionalnih interesa. Dobrica Ćosić je zapisao da se srpska birokratska oligarhija u reakciji na „Deklaraciju” ponašala „tradicionalno inferiorno, slugeranjski”. Zoran Gavrilović je smatrao da je „Deklaracija” dovela do toga da je tkivo koje je ceo vek građeno na priči o jednom srpskohrvatskom jeziku presečeno autoritetom hrvatskih institucija. „Mi smo zbilja bili šokirani”, dodao je. Za Dobricu Ćosića, koji tada nije bio u zemlji, „Deklaracija” je bila logična posledica „hrvatske hegemonije” i konfederalizacije zemlje, popuštanjem pred naletima hrvatskog i slovenačkog nacionalizma i separatizma zasnovanog na antisrpstvu. Smatrao je da je „hrvatski savremeni nacionalizam” bio duboko antisrpski, čak „isključivo antisrpski”, i da je bio „sinteza katoličanstva, radićevštine, mačekovštine, ustaštva, titoizma, krležijanstva, bakarićevštine, komunističkog birokratizma, kominternovske formule Jugoslavije i one dominantne i vekovne hrvatske težnje za državnom samostalnošću i suverenitetom”.

„Deklaracija” je izazvala veliko nezadovoljstvo i kod onih književnika u Srbiji koji nisu bili zadojeni nacionalizmom, a brinuli su za zajedničku državu. Srpski pisci koji su smatrali da hrvatski izazov ne treba prećutati iskoristili su sednicu Udruženja književnika Srbije da predlože odgovor na „Deklaraciju”.

SKUPŠTINA UDRUŽENjA književnika Srbije je bila mesec dana ranije zakazana za 19. mart 1967. Njoj je prethodila sednica Uprave Udruženja, dan ranije. Reagujući na pojavu „Deklaracije”, grupa pisaca, uglavnom onih iz izdavačke kuće „Prosveta”, pripremila je tekst koji je kasnije dobio naziv „Predlog za razmišljanje”. Zoran Gavrilović je za predvodnika grupe koja je pokrenula „Predlog” označio Antonija Isakovića, direktora „Prosvete” i člana CK SKS. Petar Džadžić je svedočio da je „Predlog” napisao pomoćnik direktora „Prosvete” Borislav Mihajlović Mihiz, tokom noći u četvrtak 16. marta. U petak ujutro, 17. marta, doneo ga je u redakciju „Prosvete” i sa njim upoznao Petra Džadžića, Antonija Isakovića, Svetu Lukića, Milorada Pavića i Momčila Milankova, koji su „stavljali primedbe, preformulisavali neke rečenice”.

Izvršni komitet CK SK Srbije je doznao da se priprema rezolucija kao odgovor na „Deklaraciju” i da je taj tekst trebalo da bude predložen na redovnoj skupštini Udruženja pisaca Srbije - 19. marta 1967. Prema partijskim dokumentima, IK CK SKS je za „Predlog” saznao 17. marta. Zoran Gavrilović navodi da je sam Antonije Isaković obavestio partijsko rukovodstvo šta se sprema u Beogradu i predložio da se to saopšti Gradskom komitetu. On je partijskim drugovima rekao da će, ako se ništa ne desi u Hrvatskoj i ne pojavi bar jedan kritički osvrt na „Deklaraciju”, srpski pisci morati da reaguju. Latinka Perović kaže da je informacija o „Predlogu” potekla od Vukašina Mićunovića.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Upozorenje iz Centralnog komiteta

SRPSKI ODGOVOR je bio scenario koji je srpska partija htela da spreči. Posebno je želela da izbegne da dokument bude zvanično usvojen na skupštini. Saznavši da se priprema odgovor srpske strane i da su na sastanak Uprave UKS-a pozvani predstavnici Akademije nauka, Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu da bi se dogovorili kako bi trebalo reagovati na „Deklaraciju”, partijski vrh se sastao, iako prema svedočenju Stevana Doronjskog nisu imali tekst kod sebe, ali su znali njegovu suštinu. Rešili su da svoje političke stavove saopšte na sednici Uprave UKS-a. Na tu sednicu su poslali Milojka Drulovića, člana IK CK SKS, i Milana Vukosa, republičkog sekretara za kulturu. Oni su Upravu Udruženja književnika Srbije obavestili o političkim stavovima IK CK SK Hrvatske prema „Deklaraciji”, kao i da je partijski stav da je odgovor koji su srpski pisci pripremali imao nacionalistički sadržaj. To je „ujedno bilo upozorenje na moguće posledice takve akcije u Srbiji, Hrvatskoj i u čitavoj zemlji” U ime Izvršnog komiteta CK SK Srbije, zahtevano je od Uprave „da se u takvu akciju ne ide i da se redovna skupština Udruženja ne zloupotrebljava za monopolističko nametanje političkih stavova o jednom otvorenom pitanju”. Na sednici Uprave je pročitan predlog rezolucije i posle burne diskusije koja je trajala nekoliko sati, odlučeno je da se na skupštini ne raspravlja o „Deklaraciji”, već da pre prelaska na dnevni red Uprava Skupštini predloži kratku konstataciju u kojoj bi stajalo da je skupština sa iznenađenjem i čuđenjem primila „Deklaraciju”, da negativno ocenjuje njenu suštinu i da Udruženje književnika rezerviše sebi pravo da o tome raspravlja kasnije, pošto konsultuje sve odgovarajuće zainteresovane organizacije.

SKUPŠTINA UKS-a je održana 19. marta 1967. Očekivalo se da će ona imati buran tok zbog esnafskih pitanja (prijem novih članova, uvođenje dodatnog poreza na autorske honorare i sl.), ali je „Deklaracija” imala za posledicu da skupština bude mnogo burnija nego što se očekivalo. Pošto se radilo o redovnoj skupštini Udruženja koje je tada brojalo 360 članova, od čega u Vojvodini 57, a na Kosovu i Metohiji 25, usvojen je prednacrt novih pravila Udruženja... Sekretaar Udruženja Mladen Oljača govorio je o položaju književnika u Srbiji, da honorari nisu povećavani, da je porez visok, tiraž knjiga mali, knjige skupe, jezičke prepreke mnogobrojne, knjižarsko tržište skučeno, a da uz sve to broj nepismenih nije smanjivan.

Na skupštini nije bilo moguće izbeći priču o „Deklaraciji”, iako je na sednici Uprave zaključeno da se o tome ne otvara diskusija. Pojava „Deklaracije” je uznemirila duhove među srpskim intelektualcima, svejedno da li su bili nacionalisti ili jugoslovenski orijentisani. Ni jedni ni drugi se nisu slagali sa „Deklaracijom” i veliki broj književnika je na skupštinu došao pod utiskom „Deklaracije” Neki su bili zabrinuti za Srbe u Hrvatskoj i Jugoslaviji, a neki za Jugoslaviju i „bratstvo i jedinstvo”. Žika Lazić je tu situaciju dočarao rečima da je većina potpisnika „Predloga”, ne računajući autore, bila u „psihološkoj situaciji koja nije bila normalna” i da su došli na skupštinu tužni zbog informacije o „Deklaraciji”. Svi su očekivali neku inicijativu kao odgovor na „Deklaraciju”, a jedina inicijativa koja je bila ponuđena bio je „Predlog za razmišljanje”.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Političari prete hapšenjima

PRILIKOM UTVRĐIVANjA dnevnog reda, u dosta emotivnoj i naelektrisanoj atmosferi, Skupština nije prihvatila da se predlog rezolucije grupe pisaca, kao odgovor na „Deklaraciju”, uvrsti u dnevni red, već je razmatranje jezičkog pitanja odložila za nastavak skupštine kroz petnaest dana. Istovremeno je iz kratkog saopštenja koje je predložila Uprava izbačena konstatacija o negativnoj oceni „Deklaracije”, s obrazloženjem da ocenu treba dati tek posle diskusije. Diskusiju o ovom pitanju Stevan Doronjski je kasnije opisao kao „dosta oštru, neprijatnu maltene šizofreničnu”.

Kao i sastanku Uprave Udruženja, i Skupštini su prisustvovali Milojko Drulović i Milan Vukos. Obojica su piscima iznela zvaničan stav srpske partije o „Deklaraciji”. Milan Vukos ih je uveravao da je jedina ispravna politika u tom trenutku bila da se „progresivne snage” u svakoj naciji obračunaju sa šovinizmom i nacionalizmom u svojoj sredini. Milojko Drulović je reakciju srpskih pisaca pokušao da spreči tvrdnjom da je „Deklaraciju” trebalo posmatrati kao isključivo politički problem i da mu je poznato da politički forumi u Hrvatskoj „iz ozbiljnih, političkih i ideoloških razloga, duboko osuđuju deklaraciju”, te da će se o njoj izjasniti „šira kulturna javnost u Hrvatskoj, a posebno radnička klasa”. Sa time se nije složila grupa pisaca koja je pripremila odgovor na hrvatsku deklaraciju. Nezadovoljni stavom Skupštine, oni su u pauzi prikupili potpise književnika, taj dokument nazvali „Predlogom za razmišljanje” i podneli ga predsedništvu Skupštine, s tim da se ne stavlja na diskusiju ni na usvajanje, već da to bude jedan od dokumenata za razmišljanje do sledećeg sastanka, na kome bi se raspravljalo o „Deklaraciji”.

„PREDLOG” JE POTPISIVAN u uslovima komešanja, gužve i meteža. Neki su se otimali da ga potpišu, drugi su odlučno odbili da stave svoj potpis, a treći su potpisali iako ga nisu pročitali. Matija Bećković kaže da je potpisivanje u klubu UKS-a izgledalo kao da je „stigao neki paket UNRE, pa će sad neki da dobiju one karirane košulje, tako da su se ljudi dole otimali da potpišu”. Na pitanje da li je potpisao „Predlog” jer je i on hteo da pokaže apsurd zahteva iz „Deklaracije” ili zato što je intimno bio za to da se razdvoje jezici, Bećković odgovara: „Nije mi uopšte bilo bitno to što je bio predmet spora, nego tu su moji drugari, mi smo protiv, suština je biti protiv, a sporedno je zbog čega. Tako se izdvajao jedan broj ljudi za koje se podrazumevalo da su zajedno”. Bilo je i onih kojima su zagovornici „Predloga” nudili tekst na potpis, ali su odbili. Zoran Gavrilović je, u želji da svi pisci potpišu tekst, prišao Branku Ćopiću „koji je onom svojom čudnom glavom, zamahao, nasmejao se i rekao [mi]: ‘Aaaa, ja sam iz Bosne. Ja to ne potpisujem, jer tamo za ovo glave lete’”. Ćopićevu svest o specifičnosti nacionalnih i jezičkih prilika u Bosni potvrđuje i Bećković. Opisuje ga kao čoveka koji je „tu video neke strahote i nije u tome hteo da učestvuje”. Zapamtio je Ćopićev strah i reči izgovorene kada su se kasnije privatno sreli: „Nemate vi pojma, čime se vi igrate”. [...]

U haosu koji je vladao tokom rasprave o „Predlogu” političari su pokušavali da spreče reakciju srpskih pisaca. Deo pisaca je bio na njihovoj strani, deo se kolebao, a deo je bio uporan u nastojanju da Srbi odgovore. Dok su jedni potpisivali, drugi se otimali da potpi- šu, a treći odlučno odbijali da to urade, partijski predstavnici su se borili protiv namere potpisnika. Zoran Gavrilović tvrdi da je Milojko Drulović „do te mere izgubio nerve da je rekao: ‘Sad ću zvati CK-a da vas sve pohapsimo’”. Na to mu je Isaković „dosta prezrivo odgovorio: ‘Pisci su reč, a reč ne može ni da se uhapsi, ni da se veže... Uostalom, danas je nedelja - CK-a ne radi!’”

ŠTA JE PISALO U „PREDLOGU ZA RAZMIŠLjANjE“

PREMA TEKSTU „Predloga” koji je objavila Borba 2. aprila 1967. grupa srpskih pisaca je podržala razdvajanje dva jezika i zahtevala da se iz zvanične upotrebe izbace nazivi srpskohrvatski i hrvatskosrpski jezik i sprovede ravnopravnost tih dvaju jezika. Polazilo se od toga da je „Deklaracija” značajan istorijski dokument koji su prethodno usvojile najznačajnije kulturne institucije Hrvatske i da se može smatrati „reprezentativnom i meritornom”. Zaključeno je da se Bečki i Novosadski dogovor smatraju poništenim, da će se „hrvatski i srpski jezik razvijati u punoj samostalnosti i ravnopravnosti” i da se to ima odnositi na sve jezike naroda i nacionalne azbuke (makedonsku i srpsku ćirilicu i pravopise). Predloženo je da se obavezno izbace iz zvanične upotrebe nazivi srpskohrvatski i hrvatskosrpski i da se u administraciji federacije, saveznim propisima, diplomatiji, zakonodavstvu, političkim organizacijama, železnicama, PTT-u, Tanjugu, Leksikografskom zavodu Jugoslavije, carini, JNA, svuda sprovede ravnopravnost ovih jugoslovenskih jezika i azbuka. Traženo je da Radio-televizija Beograd prestane da „neovlašćeno igra ulogu centralnog jugoslovenskog studija” i da u svom lokalnom programu uvede ćirilicu, a da se u zajedničkim emisijama Radio-televizije Jugoslavije paralelno upotrebljavaju oba pisma. Na zahtev iz „Deklaracije” kojim je traženo da nastavnici, službenici i javni radnici smeju da koriste samo jezik sredine u kojoj deluju, što bi značilo da bi i Srbi u Hrvatskoj morali da koriste u zvaničnoj upotrebi samo hrvatski jezik, autori „Predloga” su uzvratili zahtevom da se svim Hrvatima u Srbiji i Srbima u Hrvatskoj ustavom obezbedi pravo na školovanje na svom jeziku i pismu i po svojim nacionalnim programima, pravo na upotrebu svog nacionalnog jezika i pisma u opštenju sa organima vlasti, pravo na stvaranje svojih kulturnih društava, zavičajnih muzeja, izdavačkih i novinskih preduzeća, „jednom rečju pravo na neometano i slobodno negovanje svih vidova svoje nacionalne kulture”.

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, muzej Jugoslavije, muzej Beograda i arhiv "Novosti" i "Borbe"