ISTORIJSKI DODATAK -U BEOGRADU BEZ BATINA NEMA NIŠTA: Delovi stenograma razgovora Josipa Broza sa srpskom delegacijom 1971.

Neminovnost brzih i kvalitativnih promena potiskivao je parolama da je država u opasnosti. Misteriozni telefonski kontakt sa Leonidom Brežnjevom, do koga je došlo tokom sednice, zahtevi za jačanjem jedinstva i monolitnosti partije, često pominjanje vojnog faktora kao sredstva koje može biti upotrebljeno u razrešavanju postojeće političke krize, bili su znak da partija i armija ostaju poluge autokratske vlasti. Josip Broz, dopuštajući, na jednoj strani, da amandmani razaraju centralizam on je, u isto vreme, na drugoj, presudno uticao da ideja države i njene budućnosti bude poistovećena sa sudbinom boljševički uređene partije i militantno ustrojene armije.

Stavovi srpskog rukovodstva izrečeni na Brionima nisu odgovarali Josipu Brozu. On je nakon XVII sednice Predsedništva SKJ javno isticao da „nije zadovoljan srpskim rukovodstvom”. Iskazivao je sklonost da „stvari rešava van postojećih institucija”. U strahu da republike, jednoga dana, ne pokrenu „pitanje njegove odgovornosti, pa možda i pitanje povlačenja” oživeo je tezu da Beograd predstavlja centar otpora ustavnim promenama, središte gomilanja finansijskog kapitala i ekonomske moći banaka, mesto „zavera”, kontrarevolucije, rusofilskih raspoloženja, birokratizma.

Na talasu ovog brionskog skupa, Josip Broz je u salonu Belog dvora, 11. maja 1971. primio srpsku delegaciju. Pada u oči da je lider Jugoslavije goste dočekao sa vučjakom. U razgovoru koji je trajao preko četiri sata Brozu je skrenuta pažnja da „Srbija ne može biti manje samostalna od drugih”, stalno „na optuženičkoj klupi”, izložena „prinudnoj upravi”. Van očiju javnosti, kako pokazuju činjenice, rađao se nepomirljivi sukob doživotnog predsednika i srpskih političara. U svakom delu Titovog razgovora sa predstavnicima Srbije srpskim političarima čule su se zamerke koje mu dotad niko nije izgovorio. Bio je jedan od najtežih razgovora u njegovoj karijeri.

U Belom dvoru Brozu je postavljeno pitanje šta je zapravo značio iznenadni telefonski poziv Leonida Brežnjeva, koji je pred završetak trodnevne sednice Predsedništva SKJ, ponudio Titu „bratsku pomoć“ u zavođenju reda u Jugoslaviji.

KADA JE ZAVRŠIO razgovor s Brežnjevom, Tito je članove Predsedništva SKJ obavestio o ovom neobičnom događaju: – Drugovi, ja sam ovu pauzu iskoristio da idem na ručak. Sa mnom je išao Bakarić. Za vrijeme ručka došao je moj sekretar i kaže mi da me zove Brežnjev na telefon. Pošto su ti razgovori sa Moskvom veoma rijetki, možda u dvije godine jedanput, to je mene začudilo da me zove baš sada kad mi održavamo ovaj sastanak.... Pozdravimo se i pitam Brežnjeva u čemu je stvar. Kaže, druže Tito, pronose se svakakve glasine. Postoje informacije da se kreću neke vaše trupe prema Beogradu, da je situacija kritična, itd. On je baš tako rekao da je situacija „očen [veoma] važna“. To znači da nije dobra. Ja sam rekao: „Druže Brežnjev, mi smo tri dana razgovarali, sada smo pri završetku. Sve te informacije koje ste vi čuli su dezinformacije. To nije tačno. To je laž. Nikakve trupe se ne kreću, niti mi trebamo neke trupe da upotrebljavamo prema unutra.“ Htio sam reći ni prema vani, na vanjskoj liniji, ali nisam rekao. Rekao sam da su naši razgovori dobri, da radimo na učvršćenju naše Partije, jer imamo pred sobom dosta krupnih pitanja koja moramo riješiti, a to može samo Partija. „Pravilno“ – rekao je. Rekao sam mu – budite uvjereni da mi imamo dosta snage da sve to riješimo sami, bez ikakve pomoći bilo od koga. U tom smislu. Kratko je bilo.

– Kaže: „Ja ponjimaju [razumem], objema rukama pozdravljam.“ Ja, doduše, nisam vidio ruke. „Pozdravljam ja tu vašu inicijativu i tu energiju da zbilja treba svim neprijateljima socijalizma dati pravilan odgovor.“ Rekao sam: to mi i radimo i mi ćemo lako riješiti naše probleme i hvala Vama na brizi. Samo, mi smo sami dovoljno snažni..

Petar Stambolić, član Predsedništva SKJ, konstatovao je: Moram reći da je to da se Brežnjev usudio da telefonom zove na dan našeg zasedanja najmarkantniji izraz te naše krize i naše slabosti danas. Druga je 1948, druga je ova. Tada su nam pisali pisma Molotov i Staljin. Sada on smatra da može da zove telefonom. [...] Vi ste na Brionima (krajem aprila, na sednici Predsedništva SKJ) rekli pod osećanjem odgovornosti, najveće odgovornosti koju Vi nosite za sva ova zbivanja, rekli ste ili da nađemo rešenje ili ću ja, drukčije postupiti...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Hrvatska partija ima posebne slobode

JOSIP BROZ nije reagovao ni na ovo Stambolićevo upozorenje, a sastanak je onda ušao u novi dramatični zaplet.

Tito: Vi, druže Nikeziću, niste mi objasnili šta su značili oni zatvoreni sastanci u Beogradu.

Bora Pavlović, sekretar Gradskog komiteta SK Beograda: Mi smo Vam objasnili, druže predsedniče, da su ti sastanci bili na liniji SK.

Tito: Ali na njih nisu bili pozvani svi članovi SKJ, niste pozvali neke vojnike. Meni su ti sastanci [na kojima se govorilo o bezbednosnoj situaciji] bili čudni. Ima i drugih stvari koje niste objasnili: govori se da beogradski sekretari [opštinskih komiteta SK] nose oružje pošto su čuli da je došlo 80 ustaša. Bio je natpis na Gazeli [mostu preko Save u Beogradu] „Ovde je NDH“ [nacističko-fašistička Nezavisna Država Hrvatska]. Sve su to provokacije koje žele da stvore utisak kako su ustaše tu. Ukratko, mi se nalazimo u teškoj situaciji, ali nema opasnosti ni od Sovjetskog Saveza nego opasnost može doći samo iznutra. Prije svega mislim i na univerzitete, pošto ima tamo vaspitača koji truju omladinu i podstiču je da bi se digla. U suzbijanju toga moramo biti odlučniji. Ja jesam za demokratiju, ali samo za onu koja je u interesu socijalizma i naše revolucije. Mi imamo Ustav i zakone koji su jako oružje u borbi protiv nacionalističke mržnje ili nekorektnosti štampe.

Bora Pavlović: Ja ne znam odakle Vam stižu te informacije, to je zaista preko mere. Pa i to bi trebali da znamo. Jer, ono što radimo to smo Vam dostavljali, ja sam tri informacije dostavio u roku od tri nedelje.

Tito: Dobio sam ja vaše tri kratke informacije.

Bora Pavlović: Ali način na koji Vas obaveštavaju je zaista nemoguć.

Tito: Dobro, ja vas pitam, ništa drugo. Ja vjerujem šta kažete. Ja pitam to. Ali to je išlo, to se pričalo. Eto, vidite šta sve ima u Beogradu. Sa raznih pozicija se priča. Dobro je, to je jedno. Drugo, iz svega toga kako sam ja dobio i zbog sastanaka i svega toga, ja sam onda zaključio da bi bilo strašno da se beogradski proletarijat orijentiše prema nekim frakcijskim, sada, borbama u Savezu komunista Jugoslavije. Jer to je najveća organizacija kod nas. To bi bila veoma teška stvar. Ali, eto, tu su se čitave stvari nagomilale, pa dobro, dajte to sada da razriješimo. Dajte to da raščistimo sada.

Nikezić: Ja sam onda kad sam bio kod Vas (dva meseca ranije, 11. marta 1971), a i danas sam u tom smislu rekao – da mislimo da ne može postojati takva vrsta prinudne uprave u kojoj bi sve republike bile ravnopravne, a Srbija, pošto je malo brojnija i veća, neka bude pod malo tvrđim režimom. Tražimo da ne bude razlika u tretmanu među republikama i da ne bude to da jedan ili dvojica [članova najužeg Izvršnog biroa Predsedništva SKJ] imaju neke slobode koje drugi nemaju. Moram reći da dugo, a posebno od vremena Desete sednice CK SK Hrvatske, postoji utisak da hrvatski CK ima posebne slobode – iako ste nam Vi u ličnim razgovorima rekli da to tako ne stoji – da ima široku Vašu podršku u tome. Vi znate, ja sam Vam to bio rekao i lično.

Tito: To nije tačno.

Nikezić: ... (tako u originalu) da Vas jako identifikuju sa time, sa tom linijom [CK SK Hrvatske]. To stvara ozbiljne probleme za nas u Srbiji. I zbog toga i zbog Vašeg ugleda i zbog toga što se kaže, dobro, je li to sad jugoslovensko rukovodstvo ili šta je, gde je položaj Srbije, zašto mi imamo tako mutavo rukovodstvo. Mi na fakirskim stolicama nemamo nimalo volje da sedimo preko svojih obaveznih rokova, ali nam teško padaju te neidentifikovane optužbe u vezi sa Beogradom. Kad bi se reklo taj i taj, to bi svelo stvar u personalnom smislu na tri ili na sedam ili nije važno koliko [ljudi], a što je naročito važno svelo bi stvar u političkom smislu na pravu meru. Međutim, pošto je to neidentifikovano, tu se nakostreše svi, ne samo generali u Beogradu nego bivši borci. Svaki četvrti nosilac spomenice [1941] u Jugoslaviji živi u Beogradu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Srbiji dosadilo da izigrava žandarma

TITO: Dobro, šta ste vi preduzeli sada protiv tih pisanija u štampi koja ovde izlazi. Ne vidim da ste jako požurili. Za Student znam.

Nikezić: Student smo zabranili. Zabranjen je još jedan list (Fleš ).

Tito: Jež vam je od početka do kraja, nevjerovatno, to je čisti antisocijalistički (humoristički list), bez obzira na sve njegove maske.

Nikezić: Znate, nama bi bilo lako ga zabraniti. Mi smo par godina poslednjih važili kao neko ko zabranjuje, kažnjava, napada filozofe itd. Onda je u Zagrebu i Ljubljani rečeno da je to balkanska ta atmosfera nedemokratska itd. Tako da nam je malo dosadilo, pravo da Vam kažem, da izigravamo žandarma.

Tito: Oni štampaju i dalje, baš ih briga.

Latinka Perović: Preduzeli smo dosta...

Tito: Objavite onda šta ćete preduzeti. Imate Ustav, a Ustav niko nije gledao do sada. Imate po Ustavu sva prava tu da preduzmete najrigoroznije mjere.

Mijalko Todorović: To je tačno, to i drugi (ostale jugoslovenske republike) imaju isto.

Tito: Neka priča onaj ko hoće, ko je pogođen tu, da je to žandarmski. Bez batine nema tu ništa.

Bora Pavlović: Ja moram da kažem da mi je zaista žao što od onih informacija koje koje smo slali o stanju na univerzitetu i o stanju u Beogradu, gde smo tačno opisali šta radimo i koje mere preduzimamo, ne znam kako, izgleda, do Vas ne stižu te informacije, stižu druge. Ovde je drug Mirko Čanadanović (predsednik Pokrajinskog komiteta SK Vojvodine) upotrebio u nekim našim razgovorima jednu literarnu figuru, da Beograd ne može biti smeće za sve jugoslovenske otpatke i centar svih jugoslovenskih zala.Onda je došao ovaj skup na Pravnom fakultetu (u Beogradu) o kome ste Vi obavešteni i sa naše strane, o sva tri sastanka. Na prvom skupu došla je grupa od četiri profesora, od kojih je Mihailo Đurić govorio kao klasični srpski nacionalista, četnički, o etničkim granicama Srbije i o potrebi da se u novonastaloj situaciji, kada Jugoslavija više nije jedna, to jest unitarna, kad sve republike postaju odvojene, dajte da vidimo granice koje nisu etničke, šta ćemo. Redakcija Studenta je objavila ne samo to nego je objavila još dva profesora, Stevu Vračara i Kostu Čavoškog, koji zaista imaju kontrarevolucionarne pozicije. Ali, molim Vas, to su dvojica koji imaju takve pozicije, a da se sa tih pozicija napravi šira akcija – to nije realno čak i kad bi imali takvu ambiciju...

Tito: Dobro, zašto ste vi onda morali dva puta Student zabraniti, kad su samo dva čovjeka tamo?

Bora Pavlović: Student smo zabranili vanredni broj, sad ću Vam reći, to nije vezano za Pravni fakultet. Student smo zabranili sada. On je doneo čitavu diskusiju sa vanredne konferencije Saveza studenata Beogradskog univerziteta povodom ustavnih amandmana.– U broju pre toga oni su objavili svoje zaključke i rezoluciju i to nije zabranjeno. Ali sada su hteli u vanrednom broju da objave diskusije svih. Tu je bilo pet diskutanata koji su zaista govorili stvari zbog kojih je list kao celina morao biti zabranjen. – Neki od njih su govorili da ustavni amandmani znače vraćanje na kapitalizam, drugi su govorili da to (ustavne amandmane) izmišlja partijska birokratija da bi održala svoj život, treći su govorili da treba ići na smenjivanje (jugoslovenskog) rukovodstva. [...] (Misli se na javne rasprave na Pravnom fakultetu u Beogradu, u kojima su profesori Andrija Gams i Stevan Đorđević istakli „da je rotacija obavezna za sve, da je neshvatljivo što se u Ustavu ističe doživotnost funkcije predsednika republike na jednu ličnost“, a „osporavana je i potreba za širim (ustavnim) ovlašćenjima predsednika republike“. Profesor Stevan Vračar je tvrdio da je „naše društvo sada u najdubljoj krizi, da je pitanje da li uopšte imamo politički sistem, da su sve dosadašnje ustavne reforme i reforme političkog sistema izneverile očekivanja, da amandmani ne predstavljaju izlaz iz krize, već naprotiv“. A profesor Mihailo Đurić je govorio da se ustavnim promenama, „u stvari, odbacuje i sama ideja državne zajednice jugoslovenskih naroda“.)

Tito: Ja to ne bih inkriminisao kao neki njegov grijeh. On ima pravo da kaže. (Profesor Đorđević je ovo pravo platio izbacivanjem iz nastave na Pravnom fakultetu u Beogradu.)

Bora Pavlović: Ja govorim samo o tome kako teče politički život, znate, druže predsedničke. I to je jedna demokratska politička borba u kojoj moramo biti spremni da u jednom trenutku neko nešto kaže, bilo bi loše ako ne bismo bili u stanju po snagama da držimo to pod kontrolom.

Tito: Partijske organizacije treba da se okrenu unutra, prema sebi, i da se okrenu prema spoljnom neprijatelju, jer on je jako aktivan. I on neće mirovati.

Bora Pavlović: U tom pogledu ni kod jednog jedinog čoveka u Beogradu iluzija nema... Ali mislim da je zaista jedna toliko teška i gnusna, toliko potpuno nerealna informacija, da bilo ko od uticaja iz ove sredine [Srbije] može da pomisli da zove Ruse da dođu da intervenišu. Ja bih molio još jednu rečenicu oko zavere. Moram da kažem da je Beogradu jako teško palo što se bez precizne identifikacije govori o stanju zavere u toj sredine i onda se ređa protiv čega zavere.[...] Mislim da bismo morali da se sporazumemo, jer zaista nam je dosta. Beograd centar unitarizma, Beograd centar eksploatacije. Sad treba da bude i centar zavere – pa to ipak nije moguće...

BEZ APLAUZA U ZEMUNU I NARODNOM POZORIŠTU

KRAJEM juna te 1971. Tito je posetio Zemun i Beograd. Koliko je predsednikov autoritet tada bio načet, najbolje govori ono što se desilo na njegovom sastanku s političkim aktivom glavnog grada. Kada je ušao u salu, uopšte nije pozdravljen aplauzom, što je bilo nepisano pravilo, a početak skupa obeležen je retoričkim sudarom između Tita i predsednika Skupštine grada Branka Pešića:

Pešić: Mi, Vaš dolazak u Beograd...

Tito: Pa, u Beogradu sam stalno...

Pešić: Ne oskudevajući u kritici onoga što radimo...

Tito: Oskudijevate, izgleda, u samokritici...

Pešić: Pa, učimo se od starijih drugova!

Dva-tri dana kasnije, Tito je došao u Narodno pozorište u Beogradu, na svečanu akademiju organizovanu povodom 30-godišnjice od odluke da posle okupacije Jugoslavije krene u osvajanje vlasti u zemlji. Uz nekoliko stotina zvanica, akademiji su prisustvovale i delegacije iz svih jugoslovenskih republika. Njegov ulazak u dvoranu nije, kao što je bilo uobičajeno, pozdravljen aplauzom. Svi su sedeli, a ista slika se ponovila i na kraju svečanosti.

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Muzej Beograda i arhiv "Novosti" i "Borbe"