DEČAK IZ ŠANGAJA NA HRISTOVOM PUTU: Teško detinjstvo opredelilo Mileta Jovanovića iz Žablja da pomaže ljudima u nevolji

- Posle mog rođenja otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a ona koja mi je podarila život nije bila spremna da bude samohrana majka, pa sam tako ostao da živim sa bakom po ocu. U Šangaju i danas, kad se spomene moje ime, nemaju pojma ko sam, ali znaju kad se kaže "babino unuče", jer su me svi tako zvali - priča Mile.

Baka je zarađivala za najosnovnije potrebe radeći kao spremačica po stanovima, a sve što je njeno unuče poželelo da ima, nije mogla da kupi.

- Ceo dan sam sedeo i gledao kako ona briše prozore kod gospođa, koje su mi davale patike i majice od svojih sinova. Jedino što je baka imala bila je ljubav, i to mi je pružala - priseća se Mile.

Sigurnost uz baku prestala je kad je ona 1995. godine umrla od kancera. Mileta, koji je tada imao 13 godine, odveli su kod nekih rođaka u Žablju, za koje dotad nije znao ni da postoje.

- Tada sam prvi put video majku. Bile su dve mogućnosti - ili da me daju u dom, ili da me preuzme jedini živi staratelj, a to je bila majka. Otišao sam da živim sa njom i očuhom i njihovo dvoje dece, i tamo preživeo golgotu - vraćaju se Miletu slike iz "roditeljskog" doma.

- Bežao sam u šupu da me niko ne bi dirao, i tamo sam se molio Bogu, što sam radio i kad sam živeo sa bakom, koja je bila velika vernica. Čitao sam Novi zavet, nebrojeno puta Jevanđelje po Jovanu, odakle je čuvena rečenica Isusa Hrista: "Ja sam put, istina i život", po kojoj sam nazvao humanitarnu organizaciju - opisuje Mile.

On kaže da je svoj život zasnovao na Svetom pismu i sve oprostio majci i očuhu, s kojima je sada u odličnim odnosima.

- Da to nisam učinio ne bih imao sreću, mir i ovu životnu energiju. Zahvalan sam Bogu što mi je zacelio rane i što sam iz patnje naučen da volim ljude - naglašava Mile.

I pre nego što je s prijateljima iz zemlje i inostranstva osnovao humanitarnu organizaciju, Mile je, uz podršku supruge Milanke, pomagao ljudima u nevolji, posebno stanovnicima romskih naselja Bangladeš i Veliki rit u Novom Sadu. Rukovodeći organizacijom, "zaradio" je nadimak Žabaljska Tamara (po TV voditeljki "u akciji"), jer je obezbedio kuće za tri samohrane majke i petočlanu porodicu koja je stanovala u kontejneru u ataru, a on i supruga, sa decom od 13 i 14 godina, žive kao podstanari.

- Nadamo se da ćemo nekad imati svoju kuću, ali sad je preče da je dobiju oni koji nemaju nikakvih uslova za život. Kad smo se uzeli, supruga i ja nismo imali ni kašiku ni viljušku, nego samo jedan krevet, sto i stolicu. Bili smo hrabri, ali mnogi ljudi ne mogu sami da se iščupaju iz nevolja, i zato smo tu da pomognemo - poručuje Mile.

OSTAVITI TRAG

MILE ističe da je najveći motiv njegovog delovanja težnja da ostavi trag u životu.

- Ohrabrujem ljude da se zapitaju šta je smisao njihovog života i po čemu će ostati upamćeni. Ja sam odlučio da moj trag budu dobra dela koja će doprineti da svet bude bolji - kaže Mile.

UZOR PAROH BRANKO

VELIKI uticaj na Miletov život imao je tadašnji paroh u Šangaju, otac Branko Ćurčin, kasnije poznat kao duhovnik štićenika terapijske zajednice za lečenje bolesti zavisnosti "Zemlja živih".

- Otac Branko je obilazio baku i mene i donosio nam pakete pomoći. Životna želja mi je bila da, kao i on, budem sveštenik. Nije mi se to ostvarilo, ali je moja životna misija, zahvaljujući njemu, ostala u hrišćanskom duhu - naglašava Mile.