ISTORIJSKI DODATAK - SAVEZNICI NASTAVLJAJU KRVAVI PIR: U septembru 1944. Englezi i Amerikanci su svakodnevno razarali Srbiju

- Napadi izvršeni nad srpskim narodom i njegovom junačkom prestonicom 16. i 17. aprila, na prvi i drugi dan Uskrsa, pa ponovljeni 18. maja, nisu od srpskog naroda ničim i ni od koga zasluženi. To se ne može odobriti, ni opravdati... Obično se kaže da se traže vojni ciljevi, ali mi se pitamo: da li su crkve, bolnice, sirotinjski stanovi, iznemogli starci i bolesnici, zar su to objekti koje je trebalo napasti? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

- Napadi su - nastavio je mitropolit Josif - učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću... Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

Crveni krst Beograda delio je sve više namirnica postradalim Beograđanima. Svaki unesrećeni Beograđanin dobijao je po tri kilograma usoljenog mesa od divlje svinje, po kilogram maslinki i smokava i po pola kilograma sapuna. Deci do deset godina, kao dodatak za pojačanu ishranu, davan je po kilogram suvog grožđa, smokava i lešnika. Srpska zajednica rada otvorila je četiri pokretne kuhinje u Beogradu koje su besplatno delile obroke beogradskim radnicima.

DOK su Beograd i mnogi drugi gradovi i varoši u unutrašnjosti Srbije vidali rane i sahranjivali svoje najrođenije, engleski i američki "saveznici i oslobodioci" nastavljali su svoj krvavi pir. Na njihovoj meti opet se, po šesti put, našao već odavno ojađeni Niš. Ovog puta još podmuklije nego ranije, kad je grad bio na spavanju.

Između 2.20 i 3.00 po ponoći Englezi i Amerikanci su 9. juna 1944. na Niš bacili blizu 400 bombi. Na spavanju je pobijeno nekoliko desetina Nišlija.

Dva dana kasnije, 11. juna u 9 časova, zapadni "saveznici" obrušavaju se na Smederevo. Na grad je palo oko 500 bombi koje su usmrtile 80 ljudi, žena i dece, a teže i lakše ranile oko 200 Smederevaca. Istog dana po sedmi put kreću na Niš. Opet ruševine, nevine žrtve, jauk i lelek, nove humke.

Samo pet dana posle sedmog usledilo je i osmo razaranje Niša. Pred ponoć između 14. i 15. juna na grad je najpre ispaljeno nekoliko stotina svetlećih raketa, a potom je na Nišlije koje su tek krenule na počinak sručeno oko 200 bombi.

Osam dana kasnije, 23. juna između 9.30 i 10.15 naši zapadni "oslobodioci" na Niš bacaju i fosforne bombe.

DVADESET dana kasnije, 3. jula između 10.30 i 12.00, kobni anglo-američki avioni opet kruže nad Beogradom. U sedmom granatiranju najvećeg grada Srbije najviše je stradala Čukarica, na kojoj je, pored nekoliko desetina mrtvih, sa zemljom sravnjeno oko 80 kuća. Razoreni su Fabrika šećera i škola "Matija Ban". Radio London je javio da su pogođeni važni nemački objekti, koji su praktično ostali neokrznuti, a nevine žrtve nisu pomenute.

Beograd je oguglao, a neki njegovi žitelji kao da su se poigravali sa sudbinom. Kafedžija Taško Teofilović, na čiju su kafanu "Kumanovo", na Čuburi, zapadni "saveznici" 18. maja bacili devet bombi, za 13 dana je na istom mestu podigao novu kafanu.

Englezi i Amerikanci su postajali sve drskiji. U subotu, 22. jula 1944. obrušili su se na civilni voz koji je saobraćao između Kraljeva i Čačka. Ubili su četiri putnika, a 12 teško ranili. Na stanici u Kraljevu, ubili su tačno 30 ljudi.

Istog dana prvi put je bombardovan i Kragujevac, u kome je ubijeno više od 30 nevinih ljudi, žena i dece. Pale su i prve bombe na periferiju Kruševca, u selo Bivolje, na Glibovac i druga sela u okolini Smedereva i Smederevske Palanke.

U petak, 11. avgusta 1944. organizovano je noćno razaranje nezaštićenog Kraljeva. Šest bombi palo je na Dečji dom. Samo u jednoj kolektivnoj grobnici sahranjeno je 40 kraljevačkih mučenika. Na poslednji ispraćaj svojim sugrađanima stiglo je pola Kraljeva, opelo je činodejstvovalo deset sveštenika.

- Zar od ubijanja naših mirnih građana zavisi ishod rata - očajnički je zapitao Milan Sretenović, protojerej žički. - Mi smo želeli da nas svi ostave po strani, a danas se na nas sve sliva... Otkloni zlo od nas, Bože! Primi nas i zaštiti ovaj mali narod srpski, svetosavski, koji ne želi rat. Učini, Gospode, da ovo budu poslednje žrtve! Učini da Srbi mirno oru svoje njive!

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Oslobodioci" uzimaju danak u krvi

SAVEZNIČKO "oslobođenje" je u leto 1944. godine uzimalo novi danak u krvi. Njihovi vazdušni aparati su u Alibunaru ubili 128 nevinih ljudi, žena i dece, gotovo četvrtinu celokupnog stanovništva ovog banatskog mesta. Čak 90 teških bombardera B-24 "libaratora" (Oslobodilaca) tri puta je nasrnulo na Alibunar - 7. i 18. avgusta, a potom 8. septembra. U sva tri napada cilj je bio nemački aerodrom udaljen koji kilometar od naselja, na kome se nalazilo između 30 i 50 lovaca "meseršmit" BF-109. Nijedan avion nije pogođen. U sva tri navrata bačeno je 300 tona bombi, ali umesto aerodroma one su razorile naselje i pobile nedužan narod.

Ubrzo je na ucveljeni Niš bačeno još oko 800 bombi, a 21. avgusta 1944. godine drugi po veličini grad Srbije potpuno je dokusuren.

Tih dana na Peć su bacane bombe od 500 kilograma. Razorena je i Ćuprija, bombe padaju po šumadijskom selu Markovcu, Žitkovcu, kod Aleksinca, i drugim bespomoćnim srpskim selima i gradovima.

Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200-300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. Njihovi kobni bombarderi su u toj nedelji, od 1. do 7. septembra 1944. godine, izveli tačno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.

Tu monstruoznu operaciju zapadni saveznici nazvali su "Nedeljom pacova": Masakriranje prestonice Srbije nastavljeno je 3. septembra 1944. i trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Kotež, Neimar i ulice oko glavne železničke stanice. Tri dana kasnije, 6. septembra, kada se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje.

Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save... Tog dana u Beogradu su se dogodila i tri zemljotresa. Prvi je počeo u 6 časova, 30 minuta i 15.8 sekundi, drugi u 11 časova, 35 minuta i 10.8 sekundi. Beograđani su tad spavali po dva-tri sata, ustajali su oko pet sati da bi na brzinu posvršavali poslove u kući i oko kuće i žurili da se zavuku u skloništa.

Na rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića zapadni "saveznici i oslobodioci" krenuli su i na Leskovac, koji je razoren više nego bilo koji grad na Balkanu za sve vreme Drugog svetskog rata.

Dan pakla osvanuo je 6. septembra 1944. godine: Sumnju u svrsishodnost ove sulude akcije izneo je i očevidac ovog terorističkog čina Ficroj Maklejn, Čerčilov izaslanik u Titovom Vrhovnom štabu, koji je sa obližnjeg brežuljka posmatrao razaranje grada. "Ceo Leskovac kao da se digao u vihoru prašine, dima i ruševina... Ono što je ostalo od Leskovca ležalo je obavijeno pokrovom od dima", zapisao je ovaj poznati škotski vojnik, političar i pisac.

Ispod "savezničke" prašine ostala je gotovo četvrtina Leskovca. Od 28.000 stanovnika "srpskog Mančestera", život gubi hiljade ljudi, žena i dece. Tačan podatak o broju nastradalih nikad nije utvrđen, po procenama istoričara kreće se između dve hiljade i šest hiljada. Iz aviona savezničke alijanske bačeno je 69 tona "tepih bombi". Porušeno je oko 1.800 objekata. Uništen je kompletan centar grada sa 84 najlepše zgrade jedinstvenog arhitektonskog izgleda, koje su predstavljale predratni simbol grada. Nemački gubici u Leskovcu i okolini bili su 300 puta manji od gubitaka nevinog civilnog stanovništva.

Prvi spomenik (spomen-česma), žrtvama savezničkog bombardovanja 1944, podignut je tek 1991. godine

Samo 24 časa po završetku "Nedelje pacova" engleski i američki bombarderi su se po deseti put okomili na Beograd. Tog dana, 8. septembra, na grad su padale bombe od 1.000 kilograma. Srušene su i mnoge višespratnice, među kojima i ona na uglu Njegoševe i Kralja Milutina ulice.

Opet je bilo na desetine mrtvih i obogaljenih, ucveljenih i unakaženih. Deset dana kasnije, 18. septembra - Beograd je već jedanaesti put bio na meti engleskih i američkih bombardera.

U Prvom, Velikom, ratu,Francuska je odala priznanje Beogradu i Srbiji svojim najvišim odlikovanjem - Ordenom počasne legije. U sledećem, onom Drugom svetskom ratu Amerikanci i Britanci, valjda iz zahvalnosti za 27. mart i operaciju "Vazdušni most", u kojoj je spaseno više od 500 njihovih pilota, i koja se smatra za jednu od najuspešnijih spasilačkih misija, iza neprijateljskih linija, u istoriji ratova, odužili su se Srbiji i njenoj prestonici, obasipajući ih bombama i sejući smrt.

Stari Latini bi rekli Tempora mutantur - vremena se menjaju...

BACALI EKSPLOZIVNE NAPRAVE

NA BEOGRAD, Niš, Smederevo i mnoge druge gradove Srbije, pored bombi, sve češće bacaju razne predmete punjene eksplozivom. Radnik Simeon Kindobranski je u dvorištu kuće u Admirala Vukovića 55 u Beogradu ugledao jednu tubu karmina za usne. Kad je pokušao da je otvori, tuba je eksplodirala. Iznad Gornjeg Milanovca iz angloameričkih aviona su bacali razne eksplozivne kutije, pehare i olovke koje su teško povredile četvoricu ljudi. Eksplozivni predmet veličine jajeta odneo je desnu ruku i tri prsta leve ruke Đorđu Krstiću iz okoline Leskovca. Od sličnih predmeta stradaju nevini ljudi širom Srbije.

KOČA POPOVIĆ RUŠI ŠKOLE I GROBLjA

U DEPEŠI koju je 21. juna 1944. uputio Titu na Vis, Koča Popović je predložio da se bombarduje i "jugozapadna strana groblja na Banovom brdu". U nizu drugih depeša Popović je krajnje neodređeno fiksirao ciljeve koje Englezi i Amerikanci treba da razore. Tako je 1. avgusta 1944. predložio: "Zahtevajte hitno bombardovanje Lebana, Koča". Tri dana ranije poručivao je: "Mnogo bi nam koristilo bombardovanje Prištine". A 5. avgusta bio je još nestrpljiviji: "Hitno potrebno bombardovanje Kuršumlije."

U svim ovim depešama Koča Popović uopšte nije označavao nemačke vojne ciljeve koje zapadni "saveznici" treba da razore, već je cela naselja i gradove proglašavao metama koje razornim bombama treba "osloboditi".

Vrhovnom štabu na Visu Koča 21. jula predlaže šta sve treba gađati u Beogradu, Nišu, Niškoj Banji, Boru, Vranju, Vladičinom Hanu, Leskovcu, Vučju, Lebanu i Grdelici. Uz nekolicinu vojnih i privrednih objekata spisak beogradskih meta je vrlo precizan: "Zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u Kraljice Natalije ulici, Narodnu skupštinu, ul. Kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemansoa, pa "Palatu Albanija", pa školu Kralja Aleksandra na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu..."

Među depešama u kojima je Koča Popović maršalu Titu, na njegov zahtev, predlagao šta sve u Srbiji treba bombardovati verovatno su posebno bizarne one koje je uputio 28. i 29. avgusta 1944. godine. U prvoj on svog vrhovnog komandanta izveštava kako "sada saznajemo da su u Leskovcu bile velike snage, uglavnom nedićevske" i da su "otišle iz Leskovca za Kruševac, Zaječar i tri voza Bugara za Niš..." Sutradan, Popović predlaže "najhitnije ozbiljno bombardovanje" tog istog Leskovca iz koga su Nedićeve i bugarske trupe "otišle za Zaječar i za Niš..."

NIKŠIĆ SRAVNjEN SA ZEMLjOM

DOK SU ENGLEZI i Amerikanci, prema odluci Titovog Vrhovnog štaba, po drugi put sejali smrt po Nišu, svom vrhovnom komandantu se 30. marta 1944. šifrovanom porukom javio Peko Dapčević. On je svom maršalu prijavio svoju želju:

"Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić."

Nedelju dana kasnije, 7. i 8. aprila, Nikšić je sravnjen sa zemljom. U ovom gradu, koji je tada imao 5.000 stanovnika i oko 10.000 izbeglica, nastupio je pravi pakao.

- Pod ruševinama je nađeno 500 muškaraca, žena i djece, što mrtvih, što ranjenih, dok su drugi dijelovi stanovništva bez krova i pomoći - javio je Međunarodnom crvenom krstu u Ženevi gradonačelnik Nikšića Jevrem Šaulić.

- Neprijateljski avioni - izveštavao je Šaulić - ne samo da su zasuli grad bombama najtežeg kalibra, nego su još gađali civilno stanovništvo iz mašinskih pušaka i vatrenog oružja iz aviona.

Sutradan, 9. aprila, progovorio je i Radio London:

- Prilikom napada britanskih "velingtona" na Nikšić, bačene su na razne objekte blok bombe od 2.000 kilograma. Porušeno je ili oštećeno pola varoši. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita.

PODGORICA RAZORENA DO TEMELjA

ISTOG dana kada i Beograd, na Uskrs 1944. godine, "saveznički" bombarderi su se ustremili i na crnogorsku prestonicu Cetinje. Istog dana stradali su i Žabljak, Šavnik, Kolašin, Andrijevica, Gacko, Bileća...

Samo dva dana kasnije, 19. aprila 1944. godine, maršal Tito se obraća Peku Dapčeviću i Mitru Bakiću, svojim izaslanicima u Štabu 2. korpusa NOVJ:

"Javite nam koja mjesta treba bombardovati."

Dapčević i Bakić radio-vezom odgovaraju:

"Neka bombarduju Sjenicu, Bijelo Polje i Podgoricu. Molimo hitan odgovor na ove predloge. Peko, Mitar."

Titov odgovor je stigao iz vazduha.

U ranu zoru 5. maja 1944. na Podgoricu je krenulo 120 teških četvoromotornih bombardera. Nastao je pravi pakao. Pola Podgorice je razoreno do temelja. Engleske i američke bombe ubijaju svakog šestog žitelja Podgorice. Od 15.000 ljudi, teže i lakše je ranjeno gotovo 4.500 dece, žena, staraca. Nemačke žrtve bile su gotovo 200 puta manje od gubitaka nevinog civilnog stanovništva Podgorice. Nacistički okupator je imao 15 mrtvih.

Fotografije: Arhiva muzeja Jugoslavije, dokumentacija "Novosti" i "Borbe" i Vikipedija