I ZA TURKE KOSOVSKI BOJ VAŽNIJI OD DRUGIH BITAKA: Reporter "Novosti" u Istanbulskom vojnom muzeju, među vrednom baštinom (FOTO)

Reč je o zastavi sultana Murata, koju je juna 1389. na Kosovu Polju oborio Miloš Obilić.

Istaknuta pozicija starog barjaka u jednom od najvećih svetskih vojnih muzeja ukazuje na značaj koji se i u turskoj istoriji i predanju pridaje boju na Kosovu.

Sultan Murat, zvani "božji izabranik", važio je za nepobedivog dok sa svojim trupama nije došao do Srbije. Prvi veliki poraz doživeo je 1386. u velikom boju na Pločniku kod Prokuplja, a njegova pogibija 1389. na Kosovu Polju i pad ratnog barjaka ukrašenog Muratovim monogramima, tugrama, označio je kraj prvog velikog osmanskog pohoda na Evropu.

Osmanski kosovski mit kazuje da je današnja turska crvena zastava sa belim mladim mesecom i zvezdom nastala na Vidovdan 1389. na Kosovu Polju. Po legendi, sultan Murat je pri kraju osmočasovne bitke pod ratnim stegom jahao kroz brda leševa na bojištu i ugledao lokvu krvi u kojoj su se ogledali mlad mesec i zvezda večernjača. Naredio je da nova turska zastava treba da podseća na taj prizor, a trenutak kasnije, navode i mit i osmanski izvori iz 14. i 15. veka, krvavi Obilić iskočio je iz gomile telesa i zario dugi bodež ispod Muratove kratke jahačke verižnjače.

Muratova zastava, koja je bila putokaz za juriše srpskih vitezova, čuva se kao najveća dragocenost u kompleksu osmanske vojne akademije iz 19. veka, koja je preuređena u vojni muzej sa jednom od najboljih i najsveobuhvatnijih izložbi na svetu. Oko 50.000 komada oružja i opreme svih naroda sa kojima su širom sveta Turci ratovali od srednjeg veka do Velikog rata, izloženo je na površini od 18.600 metara kvadratnih u vitrinama 22 velike sale i duž kilometarskih hodnika. Posetioca ove neverovatne riznice putokazi od ulaza vode kroz lavirint eksponata, geografskih karata i diorama - trodimenzionalnih prikaza bitaka sa zvučnim efektima, koji ilustruju hiljadugodišnje širenje turanskih plemena sa Dalekog istoka Azije ka Evropi i stvaranje moderne turske nacije.

Panoramski prikaz seldžučke istorijske pobede nad Vizantincima kod Mancikerta 1071. prikazuje ključni trenutak kada je ovaj persijsko-arapsko-turanski savez zadobio Anadoliju, uzeo romejskog dvoglavog orla kao simbol i formirao Sultanat Rum, ili u prevodu - Rimski sultanat! Seldžuci su u krstaškim ratovima potpuno poraženi i emir Osman formirao je novi savez turanskih plemena, surovih stepskih konjanika.

Ta sila koja je nezadrživo rasla i osvajala smatra se osnovom turske nacije i države i zato centralna muzejska sala nosi ime "Baština osmanskih vladara". Prolazeći kroz ogromna vrata te prostorije, pogled prvo pada na niz portreta sultana Osmanove loze i sto dimenzija oko pet sa tri metara pokriven debelim staklom. Ono štiti Muratovu zastavu ukrašenu sultanovim inicijalima.

Ona je bila lična oznaka "Alahovog izabranika", predvodnika prvog osmanskog "svetog rata" protiv hrišćanske Evrope, koji se u turskoj tradiciji naziva Kosova savaši (Kosovski rat). Isto ime nosi i najveća postavka u sali Baština osmanskih vladara, sa obrazloženjem da je posle te bitke usledilo nezadrživo širenje po Balkanu.

Na mesinganoj tabli sa opisom Kosovskog boja date su srpska i turska verzija Muratove pogibije, a izložena je i verižnjača Evrenos-beja, poturčenog Romeja koji je spasao na Vidovdan 1389. osmansku vojsku od propasti na samom početku bitke, kada su jedinice srpskog desnog krila, pod komandom Vuka Brankovića, munjevito probile turske redove sve do centra bojišta koje je označavao Muratov steg. Ta zastava bila je putokaz i cilj srpskih ratnika i jedinstvena kao poslednja lična oznaka vladara-vojskovođe, posle koje počinje era nacionalnih i verskih barjaka.

Kada je Miloš srušio Murata i njegov barjak, pao je i moral osmanske vojske, koja je bila uverena da je predvodi nedodirljivi "božji izabranik". Rani turski hroničari prvi su naveli ime srpskog ratnika "odvažnog prokletnika" kao Miloš Kobila. Smrt Murata, predvodnika džihada, bila je u to vreme nedvosmislena poruka da Alah nije zadovoljan Turcima. Milošev podvig je tako postao presudan za zaustavljanje, do Kosova, pobedonosnog pohoda. Muratov pali barjak bio je verovatno poslednji prizor koji je Obilić video pre nego što je izdahnuo pod turskim sabljama.

Boj na Kosovu je izuzetan u osmanskoj istoriji kao jedina bitka u kojoj je neki sultan poginuo. Posle Muratove pogibije, protumačene kao izuzetno loš znak, preostali deo njegovih ogromnih trupa vratio se u daleko Jedrene, logističku bazu pohoda i drugi po važnosti grad imperije u nastajanju. Vrh islamskog sveštenstva okupio se da bi dao tumačenje smrti "božjeg izabranika" i povratio duboko poljuljani moral. Verski poglavari su objavili da je Miloš bio "fedajin", atentator-samoubica koji se zakleo da će žrtvovati svoj život u zamenu za sultanov, što je bilo časno po islamskim merilima toga doba.

Tako je rođen osmanski kosovski mit u kome Obilić nije predstavljen kao bilo koji "nevernik", jer bi to moglo da izazove sumnju da je hrišćanski bog jači od muslimanskog. Miloš je u tumačenju osmanskog sveštenstva postao "instrument Alahove volje", predodređen da na zemlji nepobedivog Murata pošalje na nebo, među islamske svete ratnike.

Postavka "Kosovski rat", u čijem je centru Muratov barjak, otkriva da Turci imaju svoj kosovski mit kakav nema nijedna druga bitka. Drugi eksponat koji ukazuje na nama malo poznatu istoriju Kosovskog boja jeste verižna košulja Evrenos-beja. Ovaj poturčeni Romej, iskusni vojskovođa, bio je stvarni komandant desnog krila osmanske vojske na Kosovu, a mlađi sultanov sin Bajazit bio je tada samo titularni zapovednik. Turski istorijski izvori navode da je Evrenos-bej napravio zamku za srpsku konjicu sa levog krila: dugu palisadu od zašiljenih kočeva koja je bila položena na zemlju dok joj se vitezovi u galopu nisu približili. Tada su smrtonosni šiljci podignuti užadima do visine konjskih grudi i napad srpskog levog krila pod komandom Vlatka Vukovića se slomio.

Sva turska sila se tada sručila na Vuka Brankovića i kneza Lazara, a opisi iz turskih izvora navode da se strašna bitka nastavila u neprozirnom oblaku prašine iz koga su odzvanjali krici i zveket oštrica. Posle osam sati krvavog boja obe vojske, ili tačnije ono što je od njih ostalo, vratile su se na početne položaje. Po osmanskim hronikama, tada je Murat sa pratnjom izjahao na središte bojnog polja pokrivenog leševima, iz kojih je iskočio Obilić i pogubio ga.

Posmatrajući vekovima staro ogromno platno Muratovog barjaka i verižnjaču Evrenos-beja čini se da iz nevidljivih zvučnika koji emituju umirujuću muziku počinju da dopiru tutnjava kopita, zveka metala, ratni pokliči i krici umirućih.

Ovo nisu jedine relikvije Kosovskog boja u Vojnom muzeju u Istanbulu. Put iz sale vodi hodnikom kroz postavke srednjovekovnog oružja u vitrinama, među kojima se mogu videti srpski mačevi pokupljeni sa bojnog polja. Na njihove su oštrice novi turski vlasnici urezali arapskim pismenima izreke iz Kurana, ali nisu izgrebali ugravirane srpske ravnostrane krstove u krugu. Ti hrišćanski simboli bili su svedočanstva kome je oružje pripadalo i davali su mu poseban oreol, jer je junaštvo kosovskih vitezova i u osmanskom mitu prevazišlo merila ovog sveta.

ŠLEM MEHMED-PAŠE SOKOLOVIĆA

POSTAVKA vojnog muzeja u Istanbulu sadrži mnoštvo oružja i opreme povezane sa Srbima, koji nisu baš najbolje obeleženi i opisani. Na primer, karakteristični srpski mačevi sa nakrsnicom u obliku latiničnog slova S, koji su Mlečani zvali "spada skjavona" (srpski mač), obeležen je kao - italijanski mač. Ratna kaciga velikog vezira Mehmeda-paše Sokolovića se jedva primećuje u uglu jedne vitrine. Poznavaoci vojne muzeologije kažu da se u depoima vojnog muzeja nalazi mnoštvo predmeta srpskog porekla.