PROLAZI VREME DIVLJIH DEPONIJA: Do 2034. u Srbiji će se znati ko, gde i šta baca!

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji je u 2020. generisano 2,95 miliona tona otpada, što je blizu 300 hiljada teretnih vagona. Ukupno je sakupljeno i odloženo 2,34 miliona tona, ali je od te količine svega 19 odsto, odnosno 558.568 tona završilo na sanitarnim deponijama koje su projektovane u skladu sa evropskim propisima. Srednja dnevna količina komunalnog otpada je 1,17kg, odnosno 0,43 tone godišnje po stanovniku.

Podaci ne ohrabruju, posebno ako se ima na umu da u komunalni otpad spadaju: odvojeno sakupljeni otpad iz domaćinstava, papir, karton, staklo, metal, plastika, biootpad, drvo, tekstil, ambalaža, otpadna električna i elektronska oprema, otpadne baterije i akumulatori, kabasti otpad i mešani komunalni otpad. U stvari, sve ono što građani svakodnevno bacaju. Tako bio-otpad, u koji spadaju baštenski i otpad od hrane, prema podacima iz „Programa upravljanja otpadom u Srbiji za 2022-2031. godinu“, čini 40 odsto komunalnog otpada. Koliko štete nanosi on sam, najbolje možda govori činjenica da odlaganje ove vrste otpada dovodi do negativnog uticaja na klimu jer se tokom njegove razgradnje stvara metan, a time i emisija gasova sa efektom staklene bašte. Ako se tome dodaju i mnogi hemijski procesi koji se pokreću jer smeće ispušta i tzv. ocedne tečnosti sa štetnim materijama, uključujući teške metale, a sve to dospeva u podzemne vode i preko njih do izvorišta pitke vode, onda se vidi da je šteta nemerljiva.

Zbog svega toga važno je gde i kako odlažemo i skladištimo komunalni otpad. U zavisnosti od toga da li ga odlažemo na sanitarnim, nesanitarnim ili divljim deponijama, imaćemo i različite posledice po životnu sredinu. Razlika je ogromna. Deponujući otpad na sanitarnim deponijama - koje su isplanirani, izgrađeni i opremljeni prostori, omogućavamo da se otpad odlaže sa minimalnim posledicama po životnu sredinu. Na taj način moguće je pratiti štetni uticaj odloženog otpada na životnu sredinu. Ako se, međutim, otpad odlaže na nesaniratnim deponijama bez ikakvih zaštitnih mera, nećemo imati uvid u vrstu i količinu zagađenja, niti ćemo moći da uvedemo bilo kakvu kontrolu. Najgora situacija je ako otpad odlažemo na divljim deponijama, neobeleženim mestima koja su nastala „spontano“ - odlaganjem otpada lokalnog stanovništva. To je najčešće slučaj u seoskim sredinama, upravo tamo gde je najvažnije da otpad ne prodre u zemlju i zagadi okolinu na kojoj se uzgajaju žitarice, voće i povrće.

Praksa je pokazala da nesanitarne i divlje deponije nažalost zauzimaju mnogo veće površine od sanitarnih deponija i tako još brže zagađuju životnu sredinu. Poražavajući je i podatak da se na takvim mestima baca skoro petina komunalnog otpada.

U Srbiji je trenutno u skladu sa EU standardima izgrađeno deset regionalnih sanitarnih deponija. One se nalaze u Subotici, Kikindi, Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Beogradu, Lapovu, Jagodini, Užicu, Leskovcu i Pirotu. Tu su i sanitarne deponije u Vranju i Gornjem Milanovcu, ali one nisu regionalnog tipa.

Pored regionalnih sanitarnih deponija postoji i više od 120 opštinskih - koje nisu u skladu sa standardima životne sredine i na kojima se odlaže komunalni otpad koji se organizovano sakuplja. Najveći problem je ipak više od 3.500 divljih deponija koje su van kontrole opštinskih komunalnih preduzeća.

Zbog svega toga Srbija ima cilj da se do 2034. godine u potpunosti ukine odlaganje otpada na nesanitarnim deponijama, koje će biti zatvorene i rekultivisane.