ORGANIZOVANO JAVNO LAGANJE: Albanska zadušnička nekrofilija - deo evropske srbofobije

Prvo, ko su to oni: na Kosmetu Albanci, u Crnoj Gori Crnogorci, u Hrvatskoj Hrvati, u Bosni muslimani tj. Bošnjaci, ali ne samo oni, naravno i ne pre svega oni. U pozadini je Zapad sa svim svojim institucijama – od Brisela do Haga, od EU do NATO, od Amerikanaca do neizbežnih Engleza i Nemaca. I još ponekih, naravno, ali nije ovde reč o pukom nabrajanju nego o nečem drugom i dubljem.

Ne prođe zadušnica da se Srbi, koji dođu na svoja groblja na Kosovu, na pomen svojim mrtvima, ne suoče s neviđenim vandalizmima, sa porušenim spomenicima, opoganjenim hramovima, i čime sve ne. U ovom Istorijskom dodatku su pominjani i pogromi posle dolaska snaga Ujedinjenih nacija i NATO, kao i još nekoliko puta u međuvremenu. I tada su na udaru bili naši manastiri i crkve, krstovi na njima, oltari, ikone i sve što svedoči o našem, srpskom, trajanju na tim prostorima, o našoj veri i kulturi, o etičkom kodeksu i identitetu, o nepokornosti i slobodarstvu. Nikakve tu zapravo zaštite ljudi i dobara nije bilo, krivci nikad nisu pronađeni, sve se to ponavljalo od zadušnice do zadušnice, a milosrdni Nato, Kfor, Rosu i ostali zaštitnici paradiraju više da dodatno zastraše Srbe nego da im omoguće čak i minimalnu sigurnost kako ne bi bili najmaltretiraniji stanovnici evropskog kontinenta.

SVE TO NAŠI mediji zabeleže, dokumentuju, pokazuju našoj javnosti i celom svetu. I ništa. Ćute "Vašington post" i "Njujork tajms", "Sienen", "Rojters", "Frankfurter algemajne cajtung", "Mond"... Ima i naših medija koji to ignorišu, ali ne bismo ovaj put na njih trošili reči i prostor. Ne oglašavaju se ni Brisel, ni London, ni Berlin, ni Evropski parlament, ni američki Kongres. Odlučili da ne vide i tačka. Impresionira njihovo jedinstvo mišljenja i ujednačenost pogleda: kako samo uspevaju da se sinhronizuju i da usklade kriterijume i mišljenja, ako tu opšte može biti reči o nekakvim mišljenjima. Takva rigidna sinhronizacija bila je, kroz istoriju, karakteristična za totalitarne sisteme i organizacije. Otkud to u tom carstvu demokratije, ljudskih prava i sloboda! Evo, recimo, film „Mrak“, o stradanju Srba na Kosmetu, nije prihvatio nijedan festival te, očiledno lažne, međunarodne zajednice.

Neka mi bude dopušteno da se prisetim jedne karte srpske pokrajine Kosova i Metohije, koju je svojevremeno objavio tadašnji "Ekspres" (u kom su tada radili potpisnik ovih redova i urednik ovog dodatka), a na toj karti je bilo oko 1.300 kulturno-istorijskih i verskih objekata, od kojih neki sežu od samog početka prethodnog milenijuma. Verovali smo, pomalo naivno, da će to taj veliki svet da vidi i bolje razume našu toliku privrženost prostoru na kojem se rodila naša država i kultura. Kasnije smo se sve više uveravali da nema većeg slepila kod očiju od onih koji neće da vide, ili vide iskrivljeno i jednostrano, dirigovano i sinhronizovano. Toliki mediji, bezbroj novinara i urednika, snimatelja i fotoreportera, ali nigde istine. Što bi rekla Hana Arent, proučavalac totalitarizma, reč je o „organizovanom javnom laganju“: i kad ignorišu nešto što postoji i što se dogodilo ili se događa, i kad „vide“ nešto čega nema i nije se dogodilo, ili se nije tako dogodilo, kad predimenzioniraju i histerično zavrište, svi u glas. Rekao bi čovek – ubiše se od milosrđa i humanizma – ali onda vidiš da ćute na iste takve žrtve samo zato što ne spadaju u njihove miljenike.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Sačuvati tragove postojanja

VIŠE JE NEGO karakterističan primer Crne Gore. Oživljavaju ovih dana „mrtvog“ Mila Đukanovića. Politički i moralno mrtvog, obrukanog i kompromitivanog toliko da je pitanje kako sam sebe u ogledalu može da pogleda. Udario na crkvu i veru, da im otme svetinje, manastire i ostale hramove vere; pa onda na jezik – da ga promeni pomoću dva diftonga, koji nisu dovoljni ni za dijalekt a kamoli za neki novi jezik, crnogorski; krenuo da fabrikuje mržnju unutar istog etnosa i naciona; dohvatio se priče koju zapadnjaci vole da čuju – o „velikosrpskom nacionalizmu“ i „ruskoj opasnosti“, o navodnoj nameri Srbije i Rusije da prisvoje Crnu Goru, i šta sve ne. A radi se o tome da je čitav spektar Cijinog inžinjeringa primenjen na malu Crnu Goru. Setimo se samo kako se Zapad obradovao „uspehu“ referenduma za izlazak Crne Gore iz SRJ i odvajanje od Srbije. Bilo je to grozničavo navijanje da uspe misija, a u stvari podvala, onog slugeranjskog Slovaka koji zna srpski.

Sve se slomilo, međutim, na Milovom, ili Cijinom, ili neke tamo njihove „duboke države“, pokušaju da uzmu svetinje: manastire i crkve kao znamenja identiteta. Konačni cilj je, u stvari, bio Oluja i Bljesak – da proteraju Srbe iz Crne Gore, uz pomoć NATO, kao iz Hrvatske i sa Kosova. Zapadnjaci funkcionišu po modelima i presedanima, bez mašte i invencije – jednom uspelo, uvek će se ponavljati. Hteli su taj Tuđmanov nacistički blic krig i u Donbasu. Otuda toliko oružje i vojska oko njega, skupljena od Banderinih crnokošuljaša i majdanovaca, uz sve moguće pse rata sa istočnih i balkanskih ratišta, iz pribaltičkih republika, Poljske i odasvud.

Crnjanski u svojim „Seobama“ svedoči da se polovinom 18. veka veliki broj Srba preselio iz Austrougarske, koja ih je upotrebila za odbranu od Turaka i izneverila kad je turska opasnost prošla, u Rusiju, u kijevsku Rusiju, preciznije u Donjeck i Lugansk. Uz to, navodi i jedan interesantan podatak da je Marija Terezija tvorac teze da su se Srbi „previše raširili“ po njenom carstvu i da ih treba „raseljavati“. Bila bi to osnova kasnijih etničkih čišćenja i proterivanja, kao što i mnoge druge predrasude o Srbima potiču iz tzv. bečke škole srbofobije.

TAJ „INŽENjERING MRŽNjE“ prema Srbima funkcionisao je, treba otvoreno reći i u Titovoj Jugoslaviji, maskirajući se frazom o bratstvu i jedinstvu. Ne samo da se srbofobija kod ostalih naroda manifestovala i proizvodila neprestanim naglašavanjem velikosrpskog nacionalizma kao najveće i male ne jedine opasnosti po zajedničku državu, nego je mržnja fabrikovana i unutar jedne iste nacije: osamdesetih godina prošlog veka se uveliko govorilo o „vojvođanskom narodu“, uz neprestanu proizvodnju tenzija i sukoba na relaciji Beograd – Novi Sad. Da je to potrajalo, vojvođanski narod bi prerastao u vojvođansku naciju, što je presečeno tzv. jogurt revolucijom. Nije isključeno, naprotiv, da tzv. pitanje Vojvodine i vojvođanskog naroda čeka u nekoj briselskoj, ili bečkoj, ili berlinskoj fijoci, da ponovo bude aktivirano kad međunarodni uslovi to omoguće. Zato se neprestano podgreva „nerešeno“ pitanje vojvođanske autonomije koje je ovih dana stiglo dotle da se jedna vojvođanska stranka, uz zagriženog autonomaša Čanka, zalaže da se uvede pravo na (nacionalnu, kakvu drugu) odrednicu: Vojvođanin. Pri tome se previđa da vojvođanska autonomija nije bila neka apstraktna kategorija, nego je čak i u samoj toj Austrougarskoj imala konkretnu odrednicu: srpska.

Elem, šta nam se sprema i hoće li frškogorski manastiri biti u nekoj budućnosti srpski ili autonomaški, a 1.300 srpskih verskih i kulturno-istorijskih spomenika na Kosovu i Metohiji, od kojih su neki u vrhu evropske i svetske baštine, preći u status „kosovskih“, pa na kraju albanskih – to zavisi ponajviše od nas samih, naše istrajnosti i, kako se sada popularno kaže, naših snova, sve do ishoda NATO-ukrajinsko-ruskog rata. A što se Evropske unije i našeg prijema tiče, to se nije dogodilo svih ovih godina i decenija ne zato što nismo ispunili neke nazovi uslove, nego što Zapad nije ispunio neke svoje snove u vezi sa Srbima i Srbijom. Može biti da nas nikada i ne prime i da ti njihovi snovi ostanu samo pusti snovi, a mi, ako tako bude, ne moramo da se zbog toga žalostimo. Možda ćemo tako bolje sačuvati svoje svetinje kao tragove našeg postojanja i slobodarskog identiteta pred utapanjem u neko novo carstvo srbofobije i totalitarizma.