ISTORIJSKI DODATAK - CIVILIZACIJSKO NASILJE NA KOSOVU I METOHIJI: Lažni koreni starosedelaštva
UNIŠTAVANjE i prisvajanje tuđih kulturnih dobara pojava je stara koliko i kultura. Kao najveći i najopasniji od svih predatora, vođen neutaživom pohlepom i mržnjom prema svemu stranom, koja proističe iz straha koliko i iz osećanja inferiornosti, čovek je oduvek težio i da razori ono što je bilo simbol tuđe kulture, jer se kulturnim spomenicima (i kulturom uopšte) obeležavala posedovana teritorija, ali i da prisvoji ono što je mislio da se može prisvojiti, kako bi neka tuđa vrednost postala njegova i deo njegove kulture.
U tome ima koren više isprika nego izreka da nije važno šta kome pripada, jer je kultura opšta. Ona jeste opšta fenomenološki i kao objekt duhovnog korišćenja, ali nije ni po poreklu stvaralaštva, niti po pravu posedovanja.
Ipak, tu se do danas ništa nije promenilo za sve protekle desetine hiljada godina ljudskog bivstvovanja.
I danas, kao i u već prosvećeno antičko doba, ruše se tuđi hramovi i svetinje i prisvaja tuđe kulturno dobro. U svim ratovima koji su se ikad i ma gde vodili, sistematski i temeljno uništavani su simboli kulture protivnika, pa makar on bio iste vere i nacionalnosti. Protivnik je, naime, uvek dovoljno tuđ već samim tim što je neprijatelj.
Na to se uvek nadograđuje, pored kolektivnog, i lični materijalni interes, na primer, kao u slučaju s prometom antičkim vrednostima iz Grčke, koje danas krase britanske muzeje. Kao što je Napoleon imao specijalne jedinice za prikupljanje umetničkih vrednosti, tačnije, za njihovu pljačku na osvojenim područjima, iste takve je namenski stvarao i Hitler, da bi na kraju Drugog svetskog rata i sovjetska armija uzimala iz nemačkih muzeja šta je htela, kako bi bar delimično nadoknadila umetničko blago koje su od sovjetske države opljačkali nacisti dok su bili u ofanzivi. Iz svega ovoga vidimo da se i na ovom polju održava staro pravilo da kad dvoje čine isto, to se nikad ne ocenjuje kao isto, jer ocenjivač uvek poredi, da bi napravio razliku.
TAKVA SITUACIJA danas postoji na Kosovu i Metohiji, kao i na teritorijama koje je okupirala teroristička organizacija Islamska država na prostoru Iraka i Sirije. Najpre se razara ono što očigledno predstavlja simbol vere i kulture nekog drugog naroda, a potom se javlja svest o korisnosti prisvajanja tuđih kulturnih dobara, jer se time stiče pravo na starosedelaštvo i grade lažni koreni polaganja prava na prisvojenu teritoriju na kojoj se ta dobra nalaze. Ono što se događa na Kosovu i Metohiji sa srpskim i hrišćanskim kulturnim nasleđem "međunarodna zajednica" ne osuđuje, a ono što čini Islamska država u Iraku i Siriji bar se deklarativno osuđuje.
Začudo, ili možda nije ni čudo što "međunarodna zajednica" ne osuđuje ovu vrstu civilizacijskog nasilja, jer njeno vođstvo čine najjače zemlje sveta, a to su, po pravilu, iste one zemlje čije muzeje krase tuđa kulturna dobra. U najboljem slučaju postoji osuda iz sveta kulture u tim zemljama, koja ne podrazumeva nikakvu konkretnu akciju da se stvari izmene. Da li zato što se, dok se čuju glasovi osude zbog razaranja asirskih hramova u Palmiri, u isto vreme u najčuvenijim galerijama i akcionarskim kućama najvažnijih svetskih gradova i država potpuno mirno prodaju manji antikviteti koje su iz tuđih hramova i muzeja opljačkali islamisti.
TO OTVARA pitanje hoće li zauvek privatni materijalni motiv i politički interesno zasnovana naklonost ostati iznad pravde i onoga što zovemo bonum comune? Svakako da hoće ako se ništa ne čini da se to promeni i kaže istina o ljudskom rodu i njegovoj stvarnoj prirodi. A ona je takva da mirno možemo reći da je grešio Makijaveli kada je napisao da je čovek un mezzo uomo, un mezzo bestia, jer je čovek i pored svih samopohvala, i dalje mnogo više zver nego što je čovek. O tome najbolje govori naš civilizacijski hod, koji svedoči da što više pričamo o miru, to više činimo nasilja i vodimo ratove, čiji su prikriveni smisao i obavezni sastavni deo uništavanje i prisvajanje tuđeg.
Ovaj prilog u "Istorijskom dodatku" "Novosti" je skroman pokušaj da se digne glas ne samo u korist pravde već i kulture, te da se informacijom da impuls onom civilizacijskom koje postoji u čoveku i da se suprotstavi onom nagonskom koje uporno opstaje u njemu i koje ga čini zveri, a zverima nije mesto u kulturi, niti bi trebalo da ga imaju u istoriji.