NA DEDOVINI SE NIKOGA NE BOJIM: Petko Miletić (56), jedini srpski povratnik u selu Opraške u Metohiji, veruje u opstanak u rodnom kraju
OVDE sam rođen. Tu sam završio školu, ali sam potom radio u raznim krajevima Srbije. Najduže u Kruševcu, odakle sam se sa porodicom vratio 2009. godine. Vuklo me je nešto ovamo, jer tu su mi koreni, kuća, imanje... Bilo mi je žao da sve to propada. Stalno smo na meti komšija Albanaca, ali sam "pregoreo" i više se ne plašim nikoga. Osim Boga. Zato verujem da ću opstati na svojoj dedovini.
Nedavno su Miletićima zapalili voćnjak / Privatna arhiva
Ovim rečima počinje svoju nimalo laku životnu priču Petko Miletić (56), iz metohijskog sela Opraške, jedini srpski povratnik. On se 2009. godine vratio sa suprugom Snežanom, ćerkom Tamarom (17) i sinom Lazarom (16). U ovom selu do 1999. bilo je 25 srpskih porodica, a poslednjih godina doselili su se Albanci.
- Kada sam završio školu, ovde nisam mogao da nađem posao, jer je tada bilo pravilo da se na deset radnika uposli devet Albanaca i jedan Srbin, pa sam krenuo u potrazi za poslom. Brat je ostao da čuva roditelje, a kada je on nastradao, bilo mi je žao da nam dedovina propada. Pogotovu što je 2006. napravljeno šest srpskih kuća, a mi smo se vratili 2009, kada su sagrađene još tri kuće - pojašnjava Petko. - Teško mi je što supruga Snežana nije mogla da izdrži ovaj teret svakodnevice, života u izolaciji i borbu za opstanak već je otišla u centralnu Srbiju.
Još teža mu je veli svakodnevna borba za egzistenciju ali i opstanak jer je na svakodnevnom udaru komšija Egipćana, ali i nekoliko albanskih porodica. Trenutno Miletići žive od socijalne i povratničke pomoći, odnosno dečjeg dodatka koji iznosi oko 30.000 dinara.
- Ranije smo držali i stoku i nosili sir na pijacu u Mitrovicu ali smo 2015. kada je podmetnut požar u selu i mi jedva izvukli žive glave, bili prinuđeni da prodamo i šest krava - priča Petko. - Od tada obrađujem livade i sadimo baštu čime dopunjujemo naš skromni budžet. Plastenik iz humanitarne pomoći / Privatna arhiva
Nedavno su mi zapalili hektar voćnjaka sa mladim zasadima šljiva. To se dešava po drugi put za nekoliko godina. Sve su veći pritisci kako od dve albanske porodice, tako i od komšija Egipćana. Ranije sam kada začujem lavež pasa skakao i ustajao da zaštitim pre svega decu, jer mi je sina napao pas komšije Albanca. Ali, više se ne bojim već sam spreman da branim i sebe i svoju decu jer pokušavam da ovde zaista ostanem da živim.
POSAO JE USLOV
UPRKOS svim pritiscima, ostao bih ovde, ali mi je posao neophodan. Ćerka posle srednje škole planira da upiše Fakultet u Kosovskoj Mitrovici. I njoj i sinu najviše nedostaje društvo. Žao mi je samo što ne mogu češće da ih odvozim do Osojana gde su im drugovi i drugarice iz škole, ali to mi iziskuje i vreme i troškove - dodaje Petko.