SUSRET SA ISTORIJOM - U ČUDU POSMATRALI "KOČIJU" BEZ KONJA: Prvi četvorotočkaš "zatruckao" beogradskom kaldrmom 3. aprila 1903.

Automobil je izgledao kao kočija sa baldahinom, model "neseldorfer", sa "Bencovim" motorom zapremine 3.200 kubnih centimetara i dva cilindra i "štekao je kao mitraljez", a narod je bežao od njega glavom bez obzira, kako pedantno beleže tadašnji hroničari. Nepotpuni, ali zaista vredni podaci iz tog vremena govore da je njegov vlasnik bio Boško Boža Radulović, beogradski trgovac i bankar, a kako se sam plašio da sedne za volan, iznajmio je prvog profesionalnog vozača u Beogradu, inače fotocinkografa Sretena Kostića.

Kako je obavljao delatnost koja zahteva spretne, precizne, a ponajviše mirne ruke, Boža je smatrao da je Sreten pravi čovek za taj posao. Njega je tadašnjem zanatu "šlifovao" šofer, jedan Austrijanac, koji je došao zajedno sa vozilom i u Beogradu se zadržao celih 45 dana, koliko mu je trebalo da Sretu nauči da vozi. Kostić je, kasnije će se ispostaviti bogatoj karijeri, lično prevozio i kralja Petra Oslobodioca.

Dolazak prvog savremenijeg vozila izazvao je ogromno interesovanje kod građana glavnog grada, koji su želeli da vide kako funkcioniše, koliko brzo može da ide, kao i od kog je materijala satkan, iako su u početku prema njemu imali "strahopoštovanje". Kako je automobil isporučen, tako je u istom cugu obavljena i prva vožnja.

- Vozilom je, naravno, u početku upravljao Austrijanac, dok su Boža, Sreta i njihovi prijatelji zauzeli preostala bočna mesta - zabeleženo je u knjizi Milića J. Milićevića, "Automobil u Srbiji početkom 20. veka". - Istorija pamti da je četvorotočkaš na svoje prvo putešestvije prestoničkim ulicama krenuo sa Železničke stanice, a kurblanjem se začuo neobičan, ali strahovit prasak. Prolazici su u čudu posmatrali kočiju bez konja, opremljenu dvotaktnim bokser motorom. Vožnja se odvijala prvo Nemanjinom ulicom, zatim se skrenulo u Kneza Miloša, odakle su produžili do kranjeg odredišta, Topčidera. Kako je tada zabeležio Sreten Kostić, prva vožnja je prošla dobro, ali uz brojne reakcije prolaznika: "Poneko je razrogačio oči, poneko se prekrstio sluteći da se sreo sa nečastivim."

Iako je Boža Radulović bio vlasnik automobila, nikada se nije usudio da sedne za volan, dok Sreten nije sebi mogao da priušti takvo vozilo koje je koštalo 12.000 kruna, koliko i jednospratna vila u Knez Mihailovoj ulici.

- Boža je poticao iz bogate porodice, otac mu je bio trgovac, a on sam oficir - govorio je svojevremeno osnivač Muzeja automobila Bratislav Petković. - Međutim, nije umeo sa novcem, pa je sve uspeo da potroši. Ubrzo je i bankrotirao, pa je auto dospeo u vlasništvo kralja Petra Prvog Karađorđevića. Automobil se kod kralja zadržao čitavu deceniju, do povlačenja preko Albanije 1915. godine. Od tada se autu gubi svaki trag, pa se pretpostavlja da je skroz uništen jer je korišćen za potrebe rata.

Lične stvari prvog profesionalnog vozača Sretena Kostića čuvaju se u Muzeju automobila u centru Beograda, a među njima i njegova vozačka dozvola, nekoliko fotografija, kofer za lične stvari, kao i rokovnici.

- Retki su muzeji koji mogu da se pohvale da imaju vozačku dozvolu broj jedan, odnosno onu prvog Srbina koji je stavio ruke na upravljač - pričao je ponosno Petković. - Sve do 1912. godine, nije bilo puno takvih automobila u Beogradu, oni su u to vreme bili privilegija bogatih. Pojedine primerke su imali dvor i vojska.

Inače, u ovom muzeju se čuva i model "ford pilot", koji je nastao 1903. godine i imao 12 konjskih snaga i maksimalnu brzinu 40 kilometara na čas.

U Srbiji tog vremena nije bilo ni kvalifikovanih mehaničara. Iako za današnje pojmove zvuči neverovatno, u Beogradu je postojao samo jedan, Tričko Puškar, koji je imao svoju kovačku radnju, ali daleko od toga da je bio prost kovač. On je bio jedini majstor u prestonici koji je održavao automobile. Posedovao je, hroničari beleže, neku od pomoćnih mašina pomoću koje je pravio razne delove, ali je to, ruku na srce, bila dosta primitivna mehanika. Takođe, veliki problem u to vreme predstavljalo je i nabavljanje benzina koji se prodavao, verovali ili ne, u drogerijama.

Svega dve nedelje kasnije, pored "neseldorfera", prestoni grad je 20. aprila dočekao i automobil "marel union", koji je uvezao beogradski trgovac Mladen F. Ljubinković. Vozilo je bilo otvoreno, sa dva sedišta i motorom sa dva cilindra. Njime je upravljao sam vlasnik. Prvi "ford" u zemlju je pristigao 1911. godine, a sa njim i fabrički inspektor Aleksandar Lije da nađe zastupnika za prodaju automobila ove marke. Ekspanziju dolaska novih četvorotočkaša prekinulo je izbijanje balkanskih ratova 1912. godine, pa su mnogi vredni primerci, ali i podaci o njima, zauvek izgubljeni.

NI TRAGA NI GLASA

OTPOČINjANjEM balkanskih ratova 1912. godine, vojska je donela naredbu da se svi automobili u privatnom vlasništvu moraju ustupiti Vrhovnom štabu. Mnogi su svoje četvorotočkaše krili po kukuruzima na Senjaku, ali ih je vojska na kraju ipak pronašla. Ovaj "neseldorfer", korišćen često tokom rata, kasnije je menjao vlasnike sve dok nije završio u Skoplju, nakon čega mu se gubi svaki trag.

PROĐE AŽDAJA KROZ SELO

LjUDI koji su te 1903. godine živeli u seoskim predelima imali su brojne reakcije na dolazak prvog automobila. Kako beleže hroničari tog vremena: "Jedan pastir, čuvši huku automobila, pobegao je glavom bez obzira, ostavivši stado ovaca".

Takođe, zapisano je ostalo da se prilikom jedne predvečernje vožnje jedna seljanka "toliko uplašila od svetlosti farova da je pred kola stala kao ukopana, vičući i mlatarajući rukama sve dok šofer nije ugasio svetlo". Sutradan se pričalo "Prođe aždaja kroz naše selo, svetle joj oči nadaleko i brekće, a cepa sve što joj stane na put!".