PSIHIČKO NASILJE UČESTALO, ALI NEKAŽNJIVO: Okrugli sto o prevenciji mentalnog i emocionalnog zlostavljanja

- Onaj ko vrši ovo nasilje pokušava da uspostavi kontrolu nad ponašanjem osobe nad kojom ga vrši, nad njenim kretanjem, pa čak i mislima. Ne događa se samo u partnerskim odnosima, već i u školama ili na radnom mestu, u svim međuljudskim odnosima, a početak je u porodici. Počinje nerealnim zahtevima koji se postavljaju pred osobu, a onda, kada ona ne može da ih ispuni, sledi omalovažavanje. Emocionalni zlostavljači uvek od mirnih prave haotične situacije, od nebitnih stvari prave značajne da bi izazvali konflikt i podrivali samopouzdanje žene ili deteta - kaže psihološkinja Ana Vlajković.

Psihičko prethodi fizičkom nasilju: Okrugli sto
I emocionalne ucene spadaju u ovu vrstu ugnjetavanja - od ucenjivanja decom, do uskraćivanja pažnje i ljubavi. Prema njenim rečima, najteže je kada se to dešava javno, a po pravilu se i događa pred drugima, jer se tako zlostavljač oseća superiornim. Ključna je, primećuje, kontrola i izolacija žene, tako da ona postepeno počinje da zavisi od partnera.
Ovaj model ponašanja i odnosa se transgeneracijski prenosi sa baka na majke, pa na njihovu decu, a s ovih opet na njihovu decu, bez svesti da ono što roditelji govore formira dečju ličnost, odnos sa sobom i drugima i kasnije izbore.
- Osobe koje odrastu s porukama "Ništa ne vrediš," "Ništa neće biti od tebe" ili "Bolje da te nisam ni rodila", odrastaju bez dovoljno samopouzdanja, pa se osećaju prirodno kada takav odnos imaju i sa partnerom - konstatuje Biljana Slavković, psihoterapeutkinja.
Ona primećuje da je u korenu svakog trpljenja strah, a žene takav odnos često doživljavaju kao deo društvenog konteksta.
- Mnoga istraživanja su pokazala veliku stopu opravdavanja nasilja među adolescentima i retradicionalnost - primećuje Slavković, i dodaje da sve počinje još od prvog odnosa sa majkom. Ukoliko je ona nasmejana, dete u njenom naručju videće tako i sebe i svet.
Jedan od razloga zašto žene ostaju dugo u toksičnim vezama punim psihičkog nasilja jeste i činjenica da se o tome ne govori javno, kaže Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, i dodaje:

- Onaj ko vrši ovo nasilje pokušava da uspostavi kontrolu nad ponašanjem osobe nad kojom ga vrši, nad njenim kretanjem, pa čak i mislima. Ne događa se samo u partnerskim odnosima, već i u školama ili na radnom mestu, u svim međuljudskim odnosima, a početak je u porodici. Počinje nerealnim zahtevima koji se postavljaju pred osobu, a onda, kada ona ne može da ih ispuni, sledi omalovažavanje. Emocionalni zlostavljači uvek od mirnih prave haotične situacije, od nebitnih stvari prave značajne da bi izazvali konflikt i podrivali samopouzdanje žene ili deteta - kaže psihološkinja Ana Vlajković.
I emocionalne ucene spadaju u ovu vrstu ugnjetavanja - od ucenjivanja decom, do uskraćivanja pažnje i ljubavi. Prema njenim rečima, najteže je kada se to dešava javno, a po pravilu se i događa pred drugima, jer se tako zlostavljač oseća superiornim. Ključna je, primećuje, kontrola i izolacija žene, tako da ona postepeno počinje da zavisi od partnera.
Ovaj model ponašanja i odnosa se transgeneracijski prenosi sa baka na majke, pa na njihovu decu, a s ovih opet na njihovu decu, bez svesti da ono što roditelji govore formira dečju ličnost, odnos sa sobom i drugima i kasnije izbore.
- Osobe koje odrastu s porukama "Ništa ne vrediš," "Ništa neće biti od tebe" ili "Bolje da te nisam ni rodila", odrastaju bez dovoljno samopouzdanja, pa se osećaju prirodno kada takav odnos imaju i sa partnerom - konstatuje Biljana Slavković, psihoterapeutkinja.
Ona primećuje da je u korenu svakog trpljenja strah, a žene takav odnos često doživljavaju kao deo društvenog konteksta.
- Mnoga istraživanja su pokazala veliku stopu opravdavanja nasilja među adolescentima i retradicionalnost - primećuje Slavković, i dodaje da sve počinje još od prvog odnosa sa majkom. Ukoliko je ona nasmejana, dete u njenom naručju videće tako i sebe i svet.
Jedan od razloga zašto žene ostaju dugo u toksičnim vezama punim psihičkog nasilja jeste i činjenica da se o tome ne govori javno, kaže Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, i dodaje:
- Žene uče da se ne suprotstavljaju zbog straha od posledica, zato lakše nego muškarci upadaju u zamku takve veze. One se zbog psihičkog nasilja neće obratiti institucijama, jer ove prepoznaju samo fizičko nasilje i incidente, koje je lakše dokumentovati. Mežutim, žrtva ste nasilja i kad nema fizičkog nasilja.
Prošlo je punih 20 godina od kada je uvedeno krivično delo porodičnog i partnerskog nasilja, a rezultat je da više ne možemo čuti kako neko kaže da tuče ženu "jer mu se može, jer je njegova". Ali zato su postali češći suptilniji načini ugnjetavanja, uznemiravanje i proganjanje, pretnje, čak i kad žena ode, da bi se nanovo uspostavila kontrola. Žena koja se verbalno brani neretko ima problem jer je tretirana takođe kao nasilnik, konstauje Ignjatović.
Zato institucije na ovome moraju više da rade, zajednički je zaključak.

- Žene uče da se ne suprotstavljaju zbog straha od posledica, zato lakše nego muškarci upadaju u zamku takve veze. One se zbog psihičkog nasilja neće obratiti institucijama, jer ove prepoznaju samo fizičko nasilje i incidente, koje je lakše dokumentovati. Mežutim, žrtva ste nasilja i kad nema fizičkog nasilja.
Prošlo je punih 20 godina od kada je uvedeno krivično delo porodičnog i partnerskog nasilja, a rezultat je da više ne možemo čuti kako neko kaže da tuče ženu "jer mu se može, jer je njegova". Ali zato su postali češći suptilniji načini ugnjetavanja, uznemiravanje i proganjanje, pretnje, čak i kad žena ode, da bi se nanovo uspostavila kontrola. Žena koja se verbalno brani neretko ima problem jer je tretirana takođe kao nasilnik, konstauje Ignjatović.
Zato institucije na ovome moraju više da rade, zajednički je zaključak.