SUSRET SA ISTORIJOM, PREVRAT NARODA ZA ODBRANU ČASTI, SLOBODE I DOMOVINE: Puč u Jugoslaviji 27. marta 1941. primljen sa ushićenjem u Evropi

Vojni udar u Jugoslaviji nije razgalio samo osećanja britanskog premijera - primljen je sa ushićenjem kod svih koji su bili ili se spremali za rat protiv Hitlerovog novog poretka. Grčki "Akropolis" je pisao da "ono što se dogodilo u Jugoslaviji predstavlja jedan od najsjajnijih događaja u novoj istoriji, u stvari, u čitavoj istoriji...".

Tekst slične sadržine na naslovnoj strani je objavio "Njujork herald tribjune". U okupiranoj Francuskoj su zabeležene projugoslovenske demonstracije. U jednom ilegalnom letku koji se pojavio na okupiranoj teritoriji, uz sliku mladog kralja Petra Drugog, piše da su se digli mučenici da odbrane čast domovine, slobodu. "Dete se usprotivilo u Evropi, u lice svemoćnom Hitleru i Evropa je spasena, a sa njom i njena civilizacija, sloboda i Francuska. Srbija vraća maestralno svoj dug Francuskoj 1914-1918."

U martu 1941. Jugoslavija je bila opkoljena. Nemačke trupe bile su u Rumuniji i Bugarskoj, a već su bile na putu da uđu i u Grčku. Francuska je bila pala. Zapadni saveznici su otvoreno tražili otvaranje fronta na Balkanu. Ambasador Kembl je tu Čerčilovu poruku preneo knezu neposredno posle Božića 1941. godine. Pomoć u oružju nije spominjao. Nudio je eventualno jedan korpus britanske vojske. Ali je zato bio izdašan u sugestijama.

Predlagao je da se Slovenija i Hrvatska prepuste silama Osovine. To je po svemu sudeći bila sinhronizovana ideja Londona i Vašingtona. I Ruzvelt je ubeđivao jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića da je bolje za Srbiju da se reši trvenja sa Hrvatima i postane jedinstvena država. Sredinom januara 1941. šalje za Beograd svog ličnog izaslanika pukovnika Vilijema Džozefa Donovana sa zadatkom da proceni kakvo je raspoloženje u zemlji za pružanje otpora Nemcima. Sve to je samo ubeđivalo kneza Pavla da bi napuštanje politike neutralnosti dovelo do uništenja ne samo države, već celokupnog srpskog naroda.

BERLIN poručuje: stroga neutralnost nije održiva. Novoformirana tajna obaveštajna služba Vojske Kraljevine Jugoslavije dolazi do fotokopije dokumenta o planu napada i rasparčavanju zemlje upravo onako kako će i biti raskomadana posale aprilskog rata.

Jugoslavija je već bila stavljena na "električnu stolicu" i kao deseta žrtva Hitlerove agresije, očekivala je izvršenje smrtne kazne, pa bilo pognute ili uzdignute glave i prkosno, kazna će biti izvršena. Iz Moskve stižu neprogrešive informacije našeg ambasadora Milana Gavrilovića: napad Nemačke na sovjetsku Rusiju, najkasnije u junu.

Dakle, treba još malo odugovlačiti i Jugoslavija će biti sačuvana.

Manevarski prostor za dosledno držanje principa neutralnosti bivao je sve manji. Pavle je pokušao da podnese ostavku, u dvoru je nastao haos, savetnici ga ubeđuju da odustane jer "nije vreme za ostavke, nego za teške odluke". Shvata da nema kome da ostavi državu.

Svaki dan te 1941. godine postaje pravo diplomatsko bojište. Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Obruč fašizma steže se sve više.

I, konačno, iz Berlina stiže zahtev: ili sa Nemačkom, ili protiv nje.

Vođa Rajha pozvao je Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar Markovića u Salcburg, 14. februara. Posle analize situacije u Evropi, zahtevao je da Jugoslavija odmah uđe u Trojni pakt. Predstavnici Vlade nisu prihvatili, jer je to zahtevalo političku i vojnu saradnju.

Ali, Hitler odjednom sve zbunjuje: ne traži vojnu saradnju. Ne traži prolaz za trupe, ne traži ništa zbog čega bi Jugoslavija ugrozila neutralni status. "Sile Osovine garantuju teritorijalni i politički integritet i neće učiniti ništa što bi ugrozilo Jugoslaviju i njen nacionalni ponos."

Do konačnog raspleta situacije "oči u oči" dolazi 1. marta 1941. kada je knez Pavle bio prinuđen da lično poseti firera u njegovom omiljenom letovalištu Berhtesgardenu. Tom prilikom u krajnje neugodnom razgovoru za kneza bilo mu je rečeno da će nakon izbacivanja britanskih snaga iz Grčke, Nemačka na leto napasti SSSR i uništiti boljševizam.

Dvadeset pet dana kasnije, 25. marta, Ribentrop i Cvetković u hotelu "Belveder" u Beču potpisuju dokument o pristupu kraljevine Trojnom paktu. To se u tom trenutku može smatrati maksimalnim diplomatskim uspehom jugoslovenske diplomatije u vrtlogu Drugog svetskog rata. Četrdeset i osam sati docnije na beogradskim ulicama osvanula je parola "Bolje grob, nego rob".

DANAS postoji dovoljno dokumenata koji upućuju da su britanske, sovjetske pa i američke tajne službe imale svoje prste u martovskim događajima i da je priprema prevrata bio prvi istorijski korak u kasnijem savezu zapadnih sila i SSSR. I tu zapravo leži koren njihovog savezništva u pobedi nad Hitlerovom armadom.

U leto 1940. godine iz Bukurešta u Beograd stiže Tomas Masterson, iskusni stručnjak za "nedžentlmensko ratovanje". Masterson je u junu 1940. osnovao jednu potpuno nezavisnu novinarsku agenciju koja je bila poznata kao "Britanova". Stavio je pod kontrolu gotovo sve novine i radio. Iz Beograda je podgrevana antinemačka i prevratnička atmosfera i širilo se dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima. Depeša koju je dan posle izvedenog puča Hju Dalton poslao idejnom tvorcu "srpskog spasavanja duše" Vinstonu Čerčilu, na najbolji način objašnjava ulogu Britanaca u martovskim događanjima 1941. "Januara ove godine odlučio sam da pošaljem majora Džona Tejlora na Balkan koji ga veoma dobro poznaje. Od svih njegovih akcija najvažnija je da je nastavio dobro uhodani rad u Jugoslaviji na podsticanju jugoslovenskih opozicionih stranaka da na Vladu vrše pritisak u korist naše zemlje. Od kada sam preuzeo SOE (Special Operations Executive) u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga... Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac! Zahvaljujući ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv sila Osovine, a naše agencije za tajnu propaganda neprestano su podsticale narodnu želju da pruži otpor."

PORED Britanaca i Staljin je imao svoju ulogu u martovskim događajima i obaranju kneza Pavla. Prisustvo Mustafe Golubića, i njegove aktivnosti od februara do juna kada je uhapšen, još nije istraženo. Za Dragišu Vasića se zna da je sarađivao sa službama u ambasadi Viktora Andrejeviča Plotkina, prvog i jedinog sovjetskog diplomatskog predstavnika u Kraljevini Jugoslaviji. Posebno je malo podataka o Božinu Simiću da bi se rasvetlila njegova uloga. Zna se da ga je knez Pavle poslao 1940. u Moskvu da bi posredovao u uspostavljanju diplomatskih odnosa sa SSSR.

Ministar Dvora Milan Antić zabeležio je ponešto o Simiću:

"Učio je sovjetskog poslanika Plotnjikova da igra 'sansa', ne radi same igre, već radi konspiracije. Prilikom igre, mešanjem karata, delenjem, može da se poturi šta se hoće i sazna šta se hoće... Simić je bio iskren prijatelj Sovjeta."

Antić je zapisao i da je Simić 26. marta stigao iz Moskve i da je zatražio audijenciju kod kneza Pavla. Nije bio primljen. "Simić je bio u dosluhu sa generalom Simovićem", svedoči Antić. "Posetio ga je i obavestio o sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom. Možda je to uticalo na generala Simovića da te noći, između 26. i 27. marta, izvrši državni udar."

Odmah posle puča, Simić je otputovao u Moskvu i zajedno sa ambasadorom Milanom Gavrilovićem i vojnim atašeom Žarkom Popovićem prisustvovao potpisivanju pakta o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom 6. aprila 1941. najverovatnije u času kada su nemački avioni već poleteli na Beograd.

RAZGOVORI DONOVANA I TITA

PUKOVNIK Vilijem Džozef Donovan, jedan od najznačajnijih američkih ratnih obaveštajaca, lični izaslanik predsednika Ruzvelta, u Jugoslaviju je stigao 21. januara 1941. Bio je vrlo nezadovoljan razgovorima sa knezom Pavlom i predsednikom vlade Cvetkovićem. Sreo se sa generalom Simovićem i preneo mu stav svoje vlade: "Amerika, istina, nije u ratu, ali ona svim sredstvima pomaže Englesku i nikada neće pristati na nemačku prevlast u Evropi i po cenu rata. Simović je tom prilikom Donovana obavestio o pripremama državnog udara (...) Izaslanik je zadovoljan obećao punu moralnu i materijalnu pomoć." On u Beogradu ništa nije prepuštao slučaju. Stupa u kontakt i sa predstavnicima Komunističke partije. Vilijem Stivenson u knjizi A Man called Intrepid (Neustrašiv čovek), koja je objavljena 1976, opisao je susret Donovana sa Josipom Brozom. Tema razgovora je bila onemogućavanje pristupanja Jugoslavije nacističkom Trojnom paktu.

Broz je tada imao i falsifikovani pasoš na ime Spiridona Mekasa, kanadskog državljanina grčkog porekla.