BOKSU OSTAO VERAN 76 GODINA: Na Vračaru bio takmičar, funkcioner i vlasnik najstarije članske karte

Posle aktivnog bavljenja plemenitom veštinom, ali i velikih uspeha postao je deo rukovodstva sa Crvenog krsta, a trenutno je na funkciji predsednika veterana. Đorđe Todorović i danas svakog dana odradi lagani trening, a prva ljubav ga ne napušta iako je ušao u desetu deceniju života.

Zbog svog sportskog duha i vedre energije Đorđe je ostao uzor svim mladim bokserima koji stasavaju u klubu sa Vračara. Mladi borci ga zovu "ćale", a on se trudi da im prenese bar deo svog znanja i veštine, kako bi jednog dana postali priznati i poznati borci.

- I dalje sa istim žarom i ushićenjem dolazim u prostorije mog matičnog kluba, onog čije sam prve rukavice stavio davne 1947. - priča za "Novosti" Todorović. - Trudim se da održavam kondiciju koliko mogu, pa tako odradim po nekoliko rundi na džaku. Redovno šetam i zdravo se hranim. Čak sam sa kolegama iz kluba razmišljao da napravimo i revijalni meč u kome bih učestvovao. Boks je u meni prisutan ceo život, a ja sam sve dao ovoj plemenitoj veštini. Najstariji sam član bokserskog kluba Radnički, a posedujem i najstariju člansku kartu.

Kao golobradi momak sa 14 godina došao je u redove "Krstaša", gde je postao deo istorije. Stasavao je pored najvećih bokserskih legendi svog vremena, kada je ovaj sport u Jugoslaviji predstavljao pravo božanstvo.

- Za naše mečeve tražila se karta više, a vredela je kao polovina tadašnje plate - sa setom se priseća Đorđe. - Više je ljudi ostajalo napolju nego što je bilo na stadionu. To su bila srećna vremena. Punili smo dvorane po bivšoj državi kao od šale, boksere su posle pobeda građani na rukama nosili kroz prestonicu. Postati prvak u boksu tada je bilo kao popeti se na Mont Everest, popularniji je bio od fudbala. Najdraže mi je bilo otići na trening.

Svoje penzionerske dane ovaj živahni starina koristi i da obiđe našu zemlju, pa je redovan na mnogim manifestacijama širom Srbije.

- Takođe redovno pratim bokserske mečeve, posebno regionalno prvenstvo - priča on. - Boks je dugo bio zapostavljen, ali je organizacijom Svetskog prvenstva u "Areni" prošle godine počeo da se uzdiže. Ipak, uhvatila me tuga i oči su mi bile pune suza kada sam video polupraznu dvoranu. Nadam se da je sve krenulo nabolje i da ćemo se vratiti na stare staze slave.

Nekada je Đorđe zavredio i prijem kod, po mnogima najvoljenijeg gradonačelnika Beograda Branka Pešića, dok je pre mesec dana 90. rođendan takođe proslavio u Skupštini grada, gde mu je domaćin bio zamenik prvog čoveka prestonice Goran Vesić. Tada je dobio i plaketu grada za sve zasluge koje je ostvario u karijeri.

- Prijem je bio sjajan, zaista nisam očekivao takvu čast - priseća se. - Uspeo sam da evociram uspomene bezmalo 50 godina unazad, kada sam takođe bio u Starom dvoru. Sve su to lepi momenti i dokaz da niste zaboravljeni.

Jedan od najlepših trenutaka u klubu sa Vračara Đorđe je doživeo pre deset godina, kada su u meču sa subotičkim Spartakom bokseri Radničkog izašli u ring sa majicama na kojima je bilo ištampano njegovo ime.

VELIKA ŠAMPIONSKA IMENA

Đorđe pamti mnoge šampione i velike borbe iz istorije srpskog, jugoslovenskog i svetskog boksa, ali izdvaja nekoliko njih.

- Po meni, najbolji domaći bokser iz moje generacije bio je Toma Srdanović. Veliki su bili i Toma Sovljanski, Dragoslav Jakovljević, Steva Paljić, Stjepan Golić, a kasnije su se pojavili i Jovan Pajković i Miroslava Paunović. Trener bez premca bio je Siki Gaković, a najuspešniji bokser i idol mnogih generacija je ko drugi do Mate Parlov.