ISTORIJSKI DODATAK - IZBORI I DEMOKRATIJA - DANAS I JUČE: Umesto sa Zapadom, Srbija treba da se dogovori sa sobom

Nije, međutim, reč o izuzetku, ma koliko velika ta "senka" bila. Gotovo svi izbori u Srbiji, od ponovnog uvođenja višestranačke demokratije početkom devedesetih godina, ali i onim ranijim na koje vas podseća ovaj istorijski dodatak, imali su svoje "senke", manje ili veće, ovakve ili onakve.

Evo, recimo, prethodni izbori su protekli u senci bojkota opozicije. Malo ko neće, i u samim opozicionim strankama, reći da to nije bila greška. I to zato što je opozicija eliminisala sebe mogućnosti da koliko-toliko ravnopravno učestvuje u izbornoj kampanji. Drugim rečima, celokupan politički život između izbora, a ne samo vremenski omeđen period od mesec-dva uoči glasanja je svojevrsna i permanentna izborna kampanja.

Upravo je parlament institucionalno i najvažnije mesto za sučeljavanje političkih programa, ideja i ljudi, a on je ovoga puta, sa malim izuzecima, bio - jednostranački.

VLAST uvek može da se brani onom narodnom "sami pali sami se ubili", a opozicija, koja voli da se samooznačava kao demokratska, pokazuje da, osim pogrešne odluke o bojkotu, nije raščistila sa idejom o dolasku na vlast preko ulice, ili uz pomoć stranaca, umesto preko izbora.

Uostalom, ulica je izabrana i 5. oktobra 2000, uprkos većini na glasanju, iako ne dovoljnoj, desetak dana ranije. Takođe i marta 1991, kao i 1997, kada vlast nije bila spremna da prizna poraz u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji. Sve te "senke" na izbore, ma od koga dolazile - od vlasti koja je nastojala da ostane "u sedlu", makar i nedozvoljenim sredstvima, u prvom redu medijskim monopolom, do opozicije, koja se pretežno ponašala kao antipozicija, predstavljajući se kao oponent državi i narodu, umesto vlasti i njenim slabostima, uz već pomenuto preferiranje ulice i stranog faktora - govori o sporom i prilično neuspešnom učenju demokratiji. "Učio ih učio od srede do petka, rekao bi slavni čika Jova Zmaj, ali nisu makli dalje od početka."

ŠTO se stranog faktora tiče, njegova uloga u našim izborima bila je, osim nesumnjive pomoći Španca Gonzalesa u donošenju leks specijalisa 1997. godine, pretežno problematična i nedobronamerna. Najpre im je smetala petokraka. Izgledalo je da će, kad se ratosiljamo tog simbola, kod nas, uz njihovu nesebičnu pomoć, poteći med i mleko.

I to im je priuštio iste te 1997. Zoran Đinđić, kad je izabran za gradonačelnika Beograda, skinuvši lično petokraku sa kupole Gradske skupštine. Ništa se, međutim, u suštini, nije promenilo u tom odnosu Zapada prema nama ni posle tog Đinđićevog veranja po krovu, kao ni posle 2000, kad je zajedno sa još desetak minornih stranaka srušio Miloševića i otpremio ga u Hag, uspostavljajući, kako se tada govorilo - demokratiju u Srbiji.

Nisu ga čekali milioni dolara na granici i sve se uglavnom završilo s onim parama koje su stizale iz Segedina u svrhu obaranja vlasti. Ništa se ni od ostalih očekivanja i obećanja nije ispunilo: nisu nas primili u Evropsku uniju, Srbi su ostali crne ovce u zapadnom mnjenju itd, kao što se, isto tako, nije promenio ni odnos prema Rusima posle raspuštanja Varšavskog pakta i ukidanja komunizma, rasturanja SSSR-a i ujedinjenja Nemačke.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Verbalni građanski ratovi

PRVI je tu veliku prevaru shvatio sam Đinđić, za samo godinu dana od dolaska na čelo Srbije, a čini se da nisu ni do danas, dve decenije potom, shvatili mnogi njegovi saborci. To svoje duboko razočaranje u Zapad, povodom Kosova pre svega, ali i u svemu ostalom, platio je glavom. Jedino čega je u tom svom kratkom i kontroverznom životu bio pošteđen jeste saznanje o američkom priznanju južne srpske pokrajine kao nezavisne države, i to samo pet godina posle njegove likvidacije.

Ipak, najveća demokratska senka na demokratske izbore u Srbiji je ono što je ušlo u naš jezik pod pojmom pljačkaška privatizacija. Hroničari beleže da su tih desetak-dvanaest godina period najvećeg rastakanja imovine države i svega što su generacije stvarale u dva veka obnove srpske državnosti.

Srbija je za taj relativno kratak period ostala bez svoje industrije i fabrika, a da se ne zna, pošto za to niko nije odgovarao, ni koliko je opljačkano ni ko je tu imovinu uzeo. Istina, korupcija i tajkunizacija je počela još za vreme socijalista, a nije prestala ni do danas, ali je gro otišao u nepovrat u vreme koje je jedan vispreni novinar označio kao "demokratska pljačka Srbije".

Da li je to glavni motiv toliko žestoke borbe za vlast, bog će ga znati, ali da je ta pljačka potonjoj vlasti više služila za brukanje političkih protivnika umesto za procesuiranje i pravno sankcionisanje, to je, čini se, bar do sada, očigledno.

DEMOKRATE su došle na vlast, kao i nekad komunisti, ne na mandat nego na epohu, na budućnost, na zauvek, pa se i danas pamti jedna replika Merkelove Tadiću, koji je ubeđivao nemačku kancelarku da će, ako predamo sever Kosova, demokrate izgubiti izbore.

Tada je na Zapadu, naročito u Nemačkoj, bila u jeku kampanja protiv tzv. paralelnih institucija na Kosovu, odnosno na severu Kosova. Merkelova je hladno odgovorila da izbori imaju to imanentno svojstvo da se dobijaju ili gube, što je Tadić (ispravno) shvatio da je pušten niz vodu, te narednih nekoliko minuta nije mogao da dođe do reči tj. do glasa.

Uostalom, tako je i bilo na prvim sledećim izborima koji su, kao i obično, čekali u zasedi. Zapadu su, naime, bitni njihovi ciljevi na Balkanu, a ne ova ili ona politička grupacija u Srbiji, pa zvala se ona i demokratska. Ili obrnuto: demokratsko je za njih ono što im koristi, a demokrate su oni koji njihove interese stavljaju ispred svojih.

Neke srpske demokrate, međutim, zagovaraju i ovih dana nekakav "veliki dogovor sa Zapadom". Kao da ne vide da Zapad nikakve dogovore ne poštuje, počev od Dejtonskog i Briselskog u našem slučaju, do Minskog sporazuma o Ukrajini ili dogovora o neširenju NATO na istok, sa Rusijom.

Taj dogovor bi podrazumevao sve ono povodom čega Zapad vrši pritisak na Srbiju: da se prizna Kosovo, tj. da se odreknemo dela svoje teritorije, a time i da priznamo da smo bombardovani svojom krivicom, a da je NATO bio u ulozi milosrdnog anđela.

Zatim, da pustimo niz vodu Republiku Srpsku i prepustimo te ljude tamo na milost i nemilost Bakira Izetbegovića, a to u perspektivi znači i Nasera Orića, Juke Prazine i drgih muslimanskih humanitarnih radnika. Da u potpunosti uskladimo svoju spoljnu politiku sa EU, što znači da Rusiji uvedemo sankcije, pa da uđemo u NATO i da pošaljemo svoje vojnike da ratuju protiv Rusa. Da suzbijemo delovanje Srpske pravoslavne crkve i prepustimo je Cijinim specijalistima za verska pitanja, da priznamo genocid u Srebrenici, a da nam više nikad ne padne na pamet da predlažemo rezoluciju o genocidu u Jasenovcu, da prihvatimo engleski predlog da smo genocidan narod. I tako dalje.

Umesto toga, bilo bi nam, možda, ipak bolje da napravimo, ako ne veliki, a onda bar mali ali ozbiljan dogovor sa sobom i među sobom. Da utvrdimo zajednički minimum nacionalnih interesa, kao i osnovne istorijske, etičke i kulturne vrednosti, koje čine okosnicu našeg identiteta, kako nam se izbori, svi dosadašnji pa i ovi predstojeći nebi pretvarali u verbalne građanske ratove.