ISTORIJSKI DODATAK - PODUČAVANJE NARODA KAKO DA GLASA: Prvi srpski izbori obeleženi su sukobima, mahinacijama i demagogijom

Devet meseci posle drugih izbora, međutim, knez Milan raspušta Skupštinu i raspisuje nove izbore za 3. avgust 1875. koji će biti zapamćeni po prvoj "modernoj" predizbornoj kampanji. Knez Milan, u pratnji predsednika vlade Danila Stevanovića, obišao je istočnu Srbiju i ta parada trebalo je da posluži konzervativcima da obezbede pobedu. "Caka" je bila u tome što je policija određivala koji će domaćin izaći pred kneza, što se naročito odnosilo na poslaničke kandidate. Ovaj koga ne bi "pripustili do Kneza" bio je, samim tim, obeležen kao sumnjiv čovek. Onome koga ne puštaju pred kneza, nije mesto ni u Skupštini. Tako je Milan stavio narodu "na znanje i ravnanje" da je on za konzervativce, da ne voli liberale, a da će proganjati radikale.

Predsednik vlade Danilo Stevanović je bio stalno narogušen, gunđao je na Skupštinu, psujući oca poslanicima. Nije mu išlo u glavu da se donošenje zakona može poveriti nepismenim seljacima "koji ni svoje selo ne umeju da ušore". Zbog toga je valjda i dobio nadimak Čika Dača. On je, uoči izbora, izvršio sve neophodne policijske predradnje. Po Čumićevom receptu, razmestio je gotovo sve sreske policijske činovnike.

SRESKI i okružni načelnici bili su pozvani u Beograd, da im se "dadu uputstva koga će za poslanika birati". U "Službenim novinama" Čika Dača je štampao raspis protiv demagoga i "raznoraznih elemenata" (verovatno iz pera ministra prosvete Stojana Novakovića) i rasturio ga u više hiljada primeraka, "da se narod pouči kako da glasa".

U to vreme se u parlamentu počela da izdvaja posebna opoziciona politička struja koju su predvodila dva poslanika, Adam Bogosavljević i Milija Milovanović, pa je zbog toga nazvana Adam-Milijina partija. Oni su zapravo bili začetak budućih radikala.

I kada se krenulo u gonjenje onih poslanika koji su se, u prošlom sazivu, iskazali kao "opozicionari" - Adam Bogosavljević je završio u 'apsu. Međutim, hapšenje Adama Bogosavljevića nije krenulo po dobru za vlasti. Adam je bio seljak filozof. Kako piše Slobodan Jovanović, on je "svršio celu Veliku školu ali nije hteo polagati ispite, da ne bi došao u iskušenje da sa dobijenom diplomom zatraži državnu službu".

Vratio se na selo, radio zemlju kao svaki seljak, na Skupštinu je dolazio u seljačkom odelu. Bio je prvi srpski narodnjak koji je poslušao zahtev ruskih socijalista "da inteligencija ide u narod". Bio je pod uticajem Svetozara Markovića. Smatrao je da činovnici u siromašnoj zemlji moraju da žive kao seoski kmetovi, a ne da izigravaju gospodu. Kritikovao je sve vlade, jer "u Srbiji, posle kneza Miloša, niko nije imao ekonomski program".

ADAM BOGOSAVLjEVIĆ je uhapšen zbog jednog političkog govora. Kroz narod je proneta glasina kako su ga vlasti ubile. Njegovi seljaci navru u načelstvo. Kapetan, da ih umiri, izvede Adama pred njih, a ovaj uđe u masu, i - seljaci ga, na ramenima, odvuku sa sobom. Sad se sreski kapetan našao na mukama, pa je otišao u Adamovo selo, Koprivnicu, u Krajinskom okrugu, da zamoli Adama da se vrati u zatvor. Posle njega dojurio i ministar pravde, i isto tako odjurio. U pitanju je bio seljački bunt, jedna mala pobuna. Autoritet vlasti je bio poljuljan, i neki ministri su tražili od Čika Dače oštre mere.

- Neka vide seljaci da naša pamet caruje, a ne njihova - govorio je prosvetar Stojan Novaković.

Čika Dača je bio lukaviji. Kad je video da lepim ne ide, suočen sa mogućnošću da žandarmska okupacija koprivničkih sokaka može da dovede do krvoprolića i velikih komplikacija, odlučio je da se pravi nevešt. Čika Dača, kao čovek starog kova, precenio je autoritet vlasti i kneza u narodu i - izgubio izbore, uprkos "finim načinima" svojih pendrekaša.

Uprkos otvorenom agitovanju kneza Milana za naprednjake, i uprkos čitavom arsenalu pritisaka na birače koje je sprovela vlada starog policijskog načelnika Danila Stevanovića - Čika Dače, izbore iz 1875. dobili su liberali Jovana Ristića.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ustaj seljo, ustaj rode

U SRBIJI 1875. i 1876. godine se nije znalo šta je gore: zemlji je pretila unutrašnja buna, a spolja tzv. ratno okruženje. Bosanskohercegovački ustanak s one strane Drine bio je raspalio srpska rodoljubiva osećanja, a narod je, uz podršku liberala, prosto gurao kneza Milana u rat za oslobođenje porobljene braće. Knez je uklanjanjem vlade Stevče Mihajlovića, u kojoj je presudni uticaj imao Jovan Ristić, i dovođenjem nešto umerenije vlade Ljubomira Kaljevića pokušao da makar malo odloži ulazak Srbije u rat. Na njegov predlog Skupština je izglasala zakon o opštinskoj samoupravi.

Neophodne unutrašnje reforme knez je odlagao "iz nacionalnih razloga", a kada bi nacionalni razlozi pretegli - omiljene parole bile su "Pucaju okovi stoletnog ropstva" i "Srbija se budi" - pažnja javnosti bi brže-bolje bila usmeravana na unutrašnju političku scenu.

U narodu se pevala "radikalka": Ustaj, seljo, ustaj, rode, da se spaseš od gospode! A omladina u školama počela se ponašati, po rečima jednog savremenika, kao "da je došlo vreme da profesori počnu ispite pred đacima polagati". Bunila se kragujevačka učiteljska škola, požarevački Zemljodelski zavod, pa čak i beogradska Bogoslovija.

U takvoj atmosferi - između rata spolja i revolucije iznutra - dogodio se "Crveni barjak".

SELjAČKA Srbija nije se mnogo uzbudila oko tog zakona, ali, Kragujevac - ozbiljan školski centar, sa prvom radničkom klasom, sa Vojnom topolivnicom, gde su izlazili socijalistički listovi Svetozara Markovića i njegovih pristaša, bacio se na samoupravljanje.

Uoči izbora za lokalnu vlast, zakazanih za 1. novembar, list "Staro oslobođenje" piše tekst sa mnogo uskličnika koji završava: "Sutra pohitajmo na birališta, da pokažemo da smo svesni svoga prava i dužnosti!" Što bi se reklo - svi u napad!

Pobedili su socijalisti, prvi put u istoriji, a za predsednika opštine izabran je Pavle Vuković, poslanik tzv. Adam-Milijine grupe, u režimskoj štampi već označen kao "komunac".

Jedan od sreskih špijuna piše za Beograd pismo u kome dojavljuje kako "socijalisti žele proterati kneza Milana iz Srbije, proglasiti republiku, a njen predsednik da bude Adam Bogosavljević".

VLADAJUĆI liberalni, režimski list "Istok", sav ustremljen na propagandu budućih ratova s Turskom, okomio se na lokalne izbore u Kragujevcu:

"Izabrani su po čuvenju uglavnom sankiloti, (avanturisti - pripadnici Francuske revolucije). Ovakvog nehajstva, kao što je na samom delu pokazano od strane građanstva kragujevačkog, niko ne pamti, pa stoga nije ni čudo što je sudbina Kragujevca pala u ruke nihilista."

A radnici Topolivnice odgovaraju u crvenom "Starom oslobođenju".

"Mi radnici, mi građani koji snosimo sve državne i opštinske terete, ne damo više da nam kojekakvi kroje kapu, a po opštini da nam barataju nečiste ruke. Baš zato što smo sirotinja i što smo goli, naš interes i naše je pravo da se na biralištima i u opštini čuje naš glas, da vidimo ko to skida s nas runo, te ostadosmo goli."

Liberali su potom odlučili da ukinu opozicionu karagujevačku opštinu, i ponište rezultate izbora. Prema dopunama zakona o opštinama, skupili su dovoljan broj potpisa za sazivanje biračkog sastanka, na kojem je zbačena vlast "nihilista". Posebnim ukazom Milana Obrenovića, "Crveni barjak" je "oduvan", vojskom i konjicom s kragujevačkih ulica za jedno jedino veče.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Žandarmi duvaju u vrat

POSLE gušenja Timočke bune, na januarskim izborima 1884. narodnjaci dobijaju apsolutnu većinu, a izbori su prošli u miru - kao da je Srbiji bilo dosta opozicionarstva. Vlada Milutina Garašanina "poklonila" je kralju Milanu deklaraciju o osudi Timočke bune, i o spoljnopolitičkim pitanjima. U ovoj poslednjoj govorilo se o odnosima sa Bugarskom, koji su se komplikovali i zbog toga što je srpski sused pružio azil brojnim prebeglim radikalima, između ostalih, i Nikoli Pašiću, i mitropolitu Mihajlu.

SRBIJA je 14. novembra 1885. godine objavila rat Bugarskoj, a neposredni povod bilo je ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije. Ovaj čin je zapravo bio kršenje odluka Berlinskog kongresa. Smatrajući da je to poremetilo ravnotežu na Balkanu, kralj Milan je pokušao da diplomatskim pritiskom utiče na bugarsku diplomatiju, a kada mu to nije urodilo plodom, odlučio je da celu stvar reši ratom.

Neočekivani uspesi bugarske vojske primorali su velike sile, u prvom redu Austrougarsku, da se uključe u posredovanju oko potpisivanja primirja. Mir je zaključen u Bukureštu, 3. marta 1886. godine. Rat je doneo znatne gubitke i jednoj i drugoj strani, ali nije doneo teritorijalne promene.

ORGANIZUJUĆI nove izbore 26. aprila 1886. Garašanin jedva uspeva da demoralisanog kralja Milana odgovori od abdikacije. Zaboravljajući da je nekad izdavao dekret o tome kako policija ne sme da se meša u izbore, on istovremeno šalje raspis u kome kaže kako će "svaki izborni neuspeh smatrati kao neiskrenost i nesposobnost policijskih organa".

Izbori su držani samo pet dana posle ukidanja ratnog stanja. Jedan strani poslanik tvrdiće da su izbori održani pod takvom policijskom stegom, da ni jedan jedini poslanik nije izabran zakonito!

Ipak, vlada je dobila većinu od samo - jednog glasa.

U jednom pismu, kraljica Natalija tvrdi da je vlada dobila samo 58 poslaničkih mesta, koliko i opozicija - da su, dakle, bile "pata karte" - a da su u pet mesta "izbori bili pokvareni".

Pritisak vlasti i policije nastavljen je i posle izbora: nastalo je proganjanje onih činovnika koji su glasali protiv, i sa njima se postupalo po receptu koji će Nušić, kasnije, opisivati kao "viđen za Ivanjicu".

GARAŠANIN je izmislio novi metod kršenja biračke volje - ometanje poslanika da ne mogu da dođu na Skupštinu. Pod raznim izgovorima, policija je hapsila liberalno-radikalne poslanike (ove dve stranke na izbore su išle u koaliciji, zajedno protiv Garašaninovih naprednjaka). Po tadašnjem zakonu, imunitet poslanika počinjao je pet dana pred Skupštinu, ali vlast se nije mnogo obazirala na imunitet. Poslanici, kad su videli šta se dešava, većinom su se dali u bekstvo, iz kuće u kuću, iz sela u selo. Za jednim radikalom iz Svileuve raspisana je prava potera, pod izgovorom da je krenuo u Niš, a "pasoš zaboravio kod kuće". Postavljena mu je zaseda sa naredbom žandarmima da bude sproveden u Beograd. Gonjeni poslanik manuo se puta, i - idući sve samom stranputicom - srećno prošao sve zasede, umakao svim poterama, i, na razočaranje vlasti i policije, obreo se u Skupštini, koja je bila zakazana u osnovnoj školi, kod Saborne crkve, u Nišu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Poslanici gorski carevi

POSLANICI opozicije nisu bili sigurni čak ni u Nišu, gde je Skupština držana. Pre Skupštine, policija je preuzela skupštinska ovlašćenja, i samu sebe "postavila" za verifikacionu komisiju - delila je i oduzimala punomoćja po svom izboru.

Jednog poslanika su, kao lopova, sačekali na Železničkoj stanici, i pod žandarmerijskom pratnjom oterali u 'aps i oduzeli mu punomoćje.

Na dan početka rada ovog saziva Skupštine, 6. maja 1886. godine, dok su poslanici stajali okupljeni pred zgradom, došla je grupa žandarma, i četvoricu odvela sa sobom.

Biti poslanik bilo je opasno zanimanje!

Na samom zasedanju, odmah posle uvodnog slova, Milutin Garašanin krenuo je u napad. Odgovornost za poraz u ratu sa Bugarskom, kod Slivnice, "prišivena" je, tako, opoziciji! Kad god vlast izgubi rat, kriva je - opozicija. Milutin Garašanin tvrdio je kako mobilizacija u istočnoj Srbiji nije uspela, zbog "Pašićevih proglasa u kojim se narod poziva na bunu".

Garašanin se pozvao na jedno Pašićevo pismo, u kome on traži kod bugarske vlade puške za dizanje bune, i to samo dva meseca pre bitke na Slivnici. Opozicija je i tad optužena da će sarađivati "i sa crnim đavolom" samo da sruši vlast.

POŠTO se narodna volja i veliko nezadovoljstvo Garašaninovom naprednjačkom vladom nisu u parlamentu mogi iskazati, oni su sebi tražili oduška na drugoj strani - u hajdučiji! Mnogi su uzimali puške u ruke i "odlazili u goru zelenu", kao neka vrsta "narodnih osvetnika". I proglasivši sebe za "gorske careve" - jedan hajduk imao je čak i pečat na kome je pisalo "Milan Brkić, gorski car, u gori zelenoj", a drugi se potpisivao kao "predsednik suda za naprednjake" - ubijali i pljačkali naprednjačke kmetove i domaćine. Hajdučija u Srbiji, kao "čedo radikalsko" biće suzbijena tek desetak godina kasnije, kad u Čačku 17. oktobra 1896. sud, "za ajdukovanje i jataštvo", bude osudio šezdeset lica (sudiće se čak za 15 ubistava).

Najpoznatiji hajduci bili su braća Soldatović, iz Dragačeva, koji su se odmetnuli posle "pobede" naprednjaka na izborima 1886. godine.

PROTIV ove radikalske hajdučije vlada je upotrebila najstrože mere. U okolini Dragačeva "sve kolibe van sela razvaljene su, porodice hajduka i jataka raseljene su".

U dragačevskom kraju izgovor da su "Soldatovićevi jataci" služio je za istragu radikala. Ali, sila izaziva silu: hajdučke osvete Garašaninovim tiranima bile su krvave. Stradali su i radikali, i naprednjaci. "I jednima, i drugima", piše jedan savremenik, "gorelo je pod nogama" - nesigurnost je bila opšta, a govorilo se: "Noć ima svoju moć!".

SAMOUPRAVA NA SRPSKI NAČIN

SKUPŠTINA izabrana 3. avgusta 1875. godine donela je Zakon o opštinskoj samoupravi, za koji su se naročito zalagali sledbenici Svetozara Markovića. Ali narod nije baš bio zainteresovan za samoupravu. U Beogradu, od 4.000 birača glasalo je jedva 200, a u Ćupriji, gde se u Opštinski odbor biralo 15 odbornika, na izbore je izašlo - 14 glasača. A kako je narod shvatao samoupravu, pokazalo se u selu Ždrelo, gde je Opštinski odbor jednog kabadahiju, koji je čitavom selu dojadio, osudio na - smrt. Seljaci su ga premlatili koljem i kamenjem.

PRVA KOALICIJA RADIKALA I LIBERALA

Posle Timočke bune Nikola Pašić, vođa radikala, pobegao je u inostranstvo. A Pera Todorović, koga su izbori zatekli u Beču na lečenju, dojuri u Srbiju, tražeći od Glavnog odbora "da se pripremi za vojnu pobunu". Preki sud u Zaječaru, posle gušenja bune, osudi Peru Todorovića na smrt, pa kaznu zameni desetogodišnjim zatočenjem "u teškim okovima". I dok je Todorović ležao u beogradskoj tvrđavi, neočekivano, poseti ga - lično kralj Milan. Šta su razgovarali, u mraku ćelije, kralj i okovani buntovnik, nikad se tačno neće saznati. Ali, radikalski prvaci budu pušteni s robije, i u Nišu, Pera Todorović, na radikalskom Glavnom odboru, stane se zalagati za koaliciju radikala i - naprednjaka! Ipak, bude nadglasan i radikali uđu u prvu koaliciju na srpskoj političkoj sceni, ali sa Ristićevim liberalima. Od tog trenutka, radikalna stranka napušta sve socijalističke i revolucionarne ideje, i počinje višedecenijsko cenjkanje oko vlasti, sa svim i svakim, pa čak i sa svojim dojučerašnjim ljutim neprijateljima.