ISTORIJSKI DODATAK - VEKOVNA BEČKA ŠKOLA SRBOFOBIJE: Odnos Zapada prema srpskom narodu se ne menja od seobe u Rusiju

Ovo je citat iz druge knjige "Seoba", našeg velikog pisca Miloša Crnjanskog, a izgovara ga bečki "komisar" Garsuli, u proleće 1752. godine, poslat iz Beča da "zavede, među Rascijanima, reda". Mogao bi on, inače, da se zove i Valentin Incko, ili Pedi Ešdaun, ili Karl Šmit, ili pak Lajčak ili Bilčik, kao što im je i status promenljivog naziva: od oberkrigskomisar do administrator, izveštač, posrednik i šta sve ne, ali je uloga bila i ostala uvek ista - da zavođenje reda među Srbima znači kažnjavanje i sankcije, obmanjivanje ili bombardovanje, kako kad "Dvor" u Beču ili, kasnije, u Briselu, Berlinu ili Vašingtonu, odluči.

Dok je pretila turska opasnost, Srbi su bili živi štit Beča, a to znači i Evrope. "U odstupnici do Beča, poslednji su bili Rascijani", piše Crnjanski, "a u prethodnici do Beograda, prvi oni." A sada: "U Beču se zna, govorio je Garsuli, da je turskim ratovima odzvonilo. Rata više neće biti. Ta gomila više nije ni potrebna. Pa neka idu odkud su i došli". O tome, kaže, zna i carica. Njena želja je da se taj narod koji je zauzeo toliku teritoriju kraljevstva hungarskoga, svede na pravu meru. Šta bi oni hteli, veli, zar se može zamisliti da budu kao neka država u državi. Status in stato? "I sam Bog je, kaže, rešio da se iz Evrope isteraju Turci, a i ti Rascijani, ako treba, sa njima". Pa, zatim: "Ceo ovaj deo Evrope ima da se evropeizira. Administracija ima da bude nemačka i naređenja da dolaze iz Beča". "Um čovekov ne može da trpi, uzvikuje razgoropađeni 'komisar', da sve bečke planove i programe razvoja i napretka, izrađene po logici, omete ta gomila kosmatih, urličućih Srba".

EVO VEĆ treći vek kako se sprovodi taj plan bečkih i berlinskih "komisara", a od pre nekog vremena briselskih i vašingtonskih. Uporno i nemilosrdno. Stvari su od te Garsulijeve kaznene ekspedicije otišle daleko i duboko, tako da ono što je nerviralo bečki dvor polovinom 18. veka neuporedivo je s onim što se događalo kasnije, u dva svetska rata naročito, ali i između njih. Tada su se srpski smrtni grehovi, kako ih je izložio bečki "komisar", a u romanu rekonstruisao Crnjanski, sastojali u tome što ne prave ulice pod pravim uglom, što svoje mrtve sahranjuju tako što ih do groblja voze u otvorenim sanducima, što nisu hteli da nose uniforme koje je Austrija zavodila, što su zauzeli veliku teritoriju, kao i što se iz njihovih sela, u kojima su pretežno živeli u bedi, stalno čula pesma... I šta sve ne, sve gore od goreg od tih "nepoćudnih" Srba ili Rascijana. A onda bi usledile kazne, streljanje ili tamničenje kolovođa, batinanja upornih, raseljavanja. Današnjim jezikom rečeno - etnička čišćenja.

Radilo se naime o tome da je "Carstvo bilo rešeno da od Rascijana koji su do tada bili samo vojnici ćesara, načini seljake, kameralne napoličare, gospode kraljevstva hungarskoga". Bežeći svojevremeno ispred Turaka, Srbi su potražili spas u austrijskom carstvu, ali tu nisu prepoznali svoja očekivanja, pa se zato u njihovoj svesti pojavljuje Rusija. Bili su razočarani i obmanuti, bez obećanih prava i statusa. Sve je u tom bečkom hrišćanstvu bilo protivno njihovom nadanjima. Beda, laž, nepravde, velika prevara a ne hrišćanstvo. Turci su im se sad činili kao gospoda, a bečki "komisari" su im ličili na fukaru. Ceo jedan narod želeo je da ode od takvog hrišćanstva, u daljinu.

I otišao je, s tim što se jedan deo njih nastanio upravo tamo gde se sada vodi rat. To je i bio povod da upravo sada prizovemo Crnjanskog u sećanje i pomoć.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Prelivanje satanizacije Srba

SVI TI BEČKI animoziteti prema Rascijanima će se uvećavati i prelivati na Berlin i na ceo zapadni svet, a zasluge sve više zaboravljati i nestajati, da bi se dva i po veka kasnije pretvorile u pravi jedan okean mržnje i satanizacije. I obrnuto: sve ono što nas je kao cunami zapljusnulo devedesetih godina prošlog veka, na razmeđi prema novom milenijumu, imalo je svoje izvore u bečkoj "školi" srbofobije. Ona, naime, vuče duboke i daleke korene iz ranijih vekova i to je Crnjanski genijalno artikulisao u svojim knjigama o seobama kao o nekoj vrsti srpske istorijske sudbine.

Velike prevare i nepravde s kojima su se Srbi suočili već na samom prelasku iz svoje Servije i turske muhamedanske vlasti, u austrijsku, hrišćansku, pratiće ih do današnjih dana. Tri velike ucene - prva u vidu bečkog ultimatuma Srbiji 1914, druga prilikom otkazivanja pristupanja Trojnom paktu 1941. i treća u Rambujeu 1999. (sve tri u martu mesecu), rezultirale su ratnim strahotama u Prvom i Drugom svetskom ratu i NATO bombardovanju Srbije. Čak i dva, da tako kažemo, uspela mirovna sporazuma - iz Dejtona 1995. i Kumanova 1999 - kriju u sebi velike prevare, poput onih iz 18. veka o kojima piše Crnjanski: posle Dejtonskog sporazuma i uspostavljanja mira u Bosni, više od 80 ingerencija Republike Srpske poništeno je i prebačeno na Sarajevo, a najveći pogrom Srba na Kosovu dogodio se posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i preuzimanja odgovornosti za mir i bezbednost na Kosovu od Ujedinjenih nacija, a zapravo od NATO. Iako su glasali za Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, i njom priznali državnu celovitost Srbije, Amerikanci, osam godina kasnije, priznaju srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju za samostalnu državu.

Istorija nas, naime, uči, sticajem okolnosti čak i ona iz 18. veka, da su Nemci, a sa njima i ostali zapadnjaci, Amerikanci i Englezi naročito, inficirani patološkom potrebom da budu nadređeni drugima, da ne odustaju od svojih namera i ciljeva bez obzira na sporazume i dogovore, usmene ili pisane, svejedno. Srbima su tada, pritisnuti opasnošću od Turaka, garantovali prava i status, sve dok opasnost nije prošla. Onda su to "zaboravili" i okrenuli list ka maltretiranju i kažnjavanju. Tako isto je i sada: "zaboravili" su, na primer, na formiranje zajednice srpskih opština na Kosovu, kao ključnog dela Briselskog sporazuma, koji je, inače, prilično nepovoljan po nas, ali bi verovatno relaksirao tenzije na ovom području Srbije i Balkana.

"Zaboravili" su i na Minske sporazume, a da ne govorimo o dogovoru posle Hladnog rata o neširenju NATO na istok. Ovog rata, da je to ispoštovano, svakako ne bi ni bilo. Obećanja, što bi rekao narod, ludom radovanja: dogovori i sporazumi su služili, očigledno, samo za kupovinu vremena, dok su "na terenu" opkoljavali Rusiju NATO bazama i lansirnim rampama.

Uz sve to, suočeni smo ovih dana sa ogromnim pritiscima na Srbiju da, povodom ruske intervencije u Ukrajini, osudi Rusiju, da joj uvede sankcije, ili, kako kažu, da mora da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU. Ali, dozvolimo i potrebu za političkim pragmatizmom, uz svest o tome da svako pragmatizam, kako je govorio jedan srpski mislilac, pre ili kasnije, udari u zid. Elem, da nismo glasali za Rezoluciju Generalne skupštine UN, ostali bismo bez 400.000 radnih mesta, od čega veliki deo potiče od nemačkih i ostalih zapadnih investicija. Verovali smo da su te investicije ekonomske a ne političke kategorije, a evo ispostavlja se suprotno. Što bi rekli stari Grci, čuvaj se Danajaca i kad ti darove nose. Ne spočitavajući Nemcima ponovo ni dva svetska rata, ni razbijanje Jugoslavije i podsticanje krvavih građanskih ratova, ne možemo a da sebi ne postavimo pitanje i potrebu preispitivanja takvog, ranjivog i jednostranog pravca ekonomskog razvoja koji rešava neke probleme, nezaposlenosti pre svega, ali otvara neke nove i dublje - dovođenja u pitanje naše političke nezavisnosti i slobode, uključujući i vojnu neutralnost.

Zahvaljujemo Arhivu Vojvodine za pomoć pri realizaciji "Istorijskog dodatka"