ISTORIJSKI DODATAK - GENETSKI ZOV PREDAKA: Život režira zbivanja koja ni čovek najbujnije mašte ne može da izmašta

Kad je reč o Krestićima koji su se odselili u Rusiju, zanimljiv je i gotovo neverovatan događaj koji se desio oktobra 1944. godine. Tog meseca pomenute godine sovjetske jedinice, koje su prodirale prema Mađarskoj, prema Segedinu i Budimpešti, prolazile su i kroz moju Đalu.

Neki od tih sovjetskih vojnika, verovatno radi odmora, po više dana zadržavali su se i u našem selu. Desetak seoskih kola i duplo više konja, s mnogo vojnika i oficira bilo je stacionirano i u našem prilično velikom dvorištu. Iako je vreme bilo hladno i kišovito, vojnici su spavali u dvorištu ispod pomenutih kamara.

Samo je jedan kapetan, koji je po činu bio i najstariji među vojnicima koji su se našli u našem dvorištu, bio smešten u kući, u krevetu, zato što je imao malariju i tresla ga je groznica.

JEDNOG dana, jedan od sovjetskih vojnika našao se ispred ulaza u kuću sa šunkom i sekirom. Šunku je stavio na kameni prag od ulaza u kuću i počeo da je seče na komade. Kad je moja mati videla da je šunka na mokrom i blatnjavom pragu, upitala je vojnika šta to radi. On je, nimalo iznenađen, odgovorio da namerava da iseče šunku. Mati mu je na to odgovorila da je pod prljav i da bi bilo dobro da uđe u kuću i na kuhinjskom stolu iseče šunku.

Vojnik je na to izjavio da namerava da skuva boršč. Uz napomenu da i šunka za boršč treba da bude čista, mati ga je pozvala da uđe u kuću i tamo na stolu obavi započeti posao. Pošto je ušao u kuhinju, u kojoj se nalazio i moj otac, vojnik se pozdravio i predstavio se rekavši: "Ja Krestič Ivan, ja inženjor iz Slavjanoserbska".

Zgranut, moj otac nije mogao da dođe k sebi od čuda koje se dogodilo. Od tolike Jugoslavije, od tolikog Banata, od tolikog sela kakvo je Đala, Ivan Krestič ušao je baš u kuću Krestića iz koje su se njegovi i naši preci iselili u Rusiju u vreme vlade Marije Terezije. Ivan Krestič je posle nekoliko dana provedenih u našem dvorištu otišao sa svojom jedinicom u Mađarsku a da nije bio svestan da se s njim i s nama Krestićima dogodilo pravo čudo.

OTAC je pokušao da mu objasni šta se desilo, ali, kako nije znao ruski, a Ivan nije govorio nijedan strani jezik, nisu uspeli da se sporazumeju. No, kako je Ivan uočio da moj otac ima jedan veoma lep i kvalitetan švajcarski džepni sat, a kako su Rusi u to vreme oskudevali u satovima, na rastanku je zamolio mog oca da mu sat ustupi, što je otac i učinio. Posle nekoliko minuta Ivan je doneo ocu čitavu jednu trubu nekakvog štofa da bi mu se revanširao za sat.

Ovaj gotovo neverovatan događaj, koji se zbio pred mojim očima, duboko mi se urezao u sećanje i uvek se pitam kakva je to sila koja uspeva da režira zbivanja u koje je teško poverovati, koje ni čovek najbujnije mašte ne može da izmašta. Treba reći i da tome što je Ivan Krestič otišao iz naše kuće, ne shvatajući šta se zbilo, nije doprineo samo nesporazum zbog neznanja jezika.

Ivan, kao i svi naši Srbi koji su se odselili u Rusiju, već početkom XX veka potpuno se utopio u rusko more i izgubio svest o svom srpskom poreklu. Da ga je Ivan imao, verovatno bi, i pored toga što nije znao jezik, shvatio da se sudbina poigrala istorijom porodice Krestić.

Zahvaljujemo Arhivu Vojvodine za pomoć pri realizaciji "Istorijskog dodatka"