ISTORIJSKI DODATAK - DUBOKA DRŽAVA NEGUJE NACISTE: Ukrajina između okupacije i oslobođenja

Brojne su asocijacije koje iz toga proističu, ali jedno saznanje je ostalo do danas: mi u Srbiji bolje vidimo suštinu tih zbivanja od mnogih, da ne kažem - od svih u Evropi. Jednostavno, mi smo sve to već videli. I ne samo videli: doživeli, osetili na svojoj koži, otpatili, odboleli i odbolovali, odstrahovali, otkrvarili... Ovde su padale bombe, ogromne, odvratne, razorne i ubitačne; padale su usred gradova po Srbiji i usred ove evropske prestonice. Ne sećamo se da se neko u Evropi nešto zgražavao nad tim kao što se sad zgražavaju nad Ukrajinom. A zgražavaju se toliko da ništa više o tome ne misle i ne razabiru; ko se ne zgražava dovoljno, odmah im je sumnjiv i putinovac.

Jasno je nama kako je Ukrajini i Ukrajincima, mnogo jasnije nego Amerikancima i Evropljanima, ali nam nije jasno kako im je jasno kako je Ukrajincima, a nije im bilo jasno kako je Srbima. Pa nema drugog objašnjenja i drugog odgovora nego da su odlučili da im je ovo jasno, kao što su bili odlučili da im ono ne bude jasno.

U vezi s tim, nedavno smo mogli da pročitamo jedno neobično otvoreno priznanje bivšeg američkog ambasadora u Srbiji Vilijema Montgomerija u intervjuu hrvatskom listu: Imali smo problema u finansiranju vlade Crne Gore, pa smo odlučili da ne vidimo šverc cigareta (a svakako i droge)... Baš tako kaže: odlučili da ne vide! Može se, dakle, odlučiti da se ne vidi nešto što i te kako postoji, što će oči da mi izbije, kako kaže narodna izreka, što se svakodnevno događalo pred njihovim očima, ali i da vide nešto čega nema, da vide drukčije nego što jeste, da krivotvore i preinače ono što su videli i da izmisle ono što su navodno videli. Nisu, naravno, videli da postoje zločini nad Srbima od strane Hrvata, muslimana i Albanaca; o NATO žrtvama i NATO zločinima da i ne govorimo... A to da su odlučili da ih ne vide, vidi se po tome što su Hrvatsku primili u Evropsku uniju, što su je nagradili za zločine "Oluje" i "Bljeska" za nacističko etničko čišćenje, za proustaške manifestacije, simbole, atmosferu, za hrvatsku državnu vlast koja sve to toleriše i pospešuje.

Istine radi, Nemačka je tokom decenija posle Drugog svetskog rata prilično pročistila svoje lice od nacizma. Bivša kancelarka Merkel je, na primer, prilikom jedne posete Aušvicu 2019. godine rekla jednostavnu, ali i tešku istinu: "Aušvic-Birkenau je nemački logor smrti. Stvorili su ga Nemci. Stalo mi je da naglasim tu činjenicu. To je odgovornost koja nikad ne prolazi."

Zamislimo nezamislivo: da takvih nekoliko reči ili rečenica izgovori Kolinda Grabar Kitarović u Jasenovcu; ili Zoran Milanović; ne smanjujući broj žrtava, ne praveći nikakve relativizacije na relaciji Hrvati-ustaše; kao što ni Merkelova nije ničim ublažila odgovornost Nemaca, a mogla je da se ispoštapa esesovcima, hitlerovcima, nacistima i sl. Ili da je Tuđman, a što ne i Tito, kleknuo pred onim kamenim cvetom kao Brant svojevremeno u Varšavskom getu. Ili da je Zelenski to isto uradio na nekom mestu zločina banderovaca; recimo u Odesi, gde je ne tako davno u prepunoj sali spaljeno više desetina živih ljudi. Rusa, naravno. Kad se pak malo bolje pogleda celina evropskog prostora, kojim dominira Nemačka, uz pomoć i nadzor Amerike, naravno, onda se suočavamo s dubljim slojem istine da je nacizam iz Nemačke, u stvari, dislociran u Hrvatsku, pribaltičke republike, na Kosovo, u Ukrajinu. Tamo gde je moglo da mu se nađe plodno tlo. I ne samo da je dislociran nego je i negovan, zalivan, pomagan, uspostavljan i održavan u životu. Jer, kako bi inače mogla da opstaje ta ideologija globalističke nadređenosti, izuzetnosti i izuzetosti, kao sofisticirane verzije ibermenša. Otkud toliko posezanje za kažnjavanjem nepoćudnih i slobodoljubivih naroda, za sankcijama i satanizacijama, potčinjavanjima i obuzdavanjima, držanja u finansijskim ropstvima i drugim oblicima eksploatisanja i pljačkanja.. Kako bi mogli da funkcionišu razni majdani, obojene revolucije, oluje i bljeskovi - bez izvršilaca u vidu starih i novih nacista, zvali se oni ustaše ili banderovci, ili nekako drukčije, sa istim značenjem i ideološkom matricom. Sve njih objedinjuje i održava u životu tzv. duboka država kao civilizacijski, tačnije - anticivilizacijski monstrum ovog vremena, i upotrebljava kad joj to zatreba, u nastojanju da globalistički ovlada planetom. Ne samo da je u tom nastojanju apsolutnom medijskom dominacijom poništila kategoriju istine, pretvarajući laž u istinu, nego je obrnula naglavačke i sve druge osnovne i večite ljudske i civilizacijske vrednosti kao što su pravo i pravda, humanizam i solidarnost, sloboda i slobodarstvo. U toj izokrenutoj svesti spojili su nespojive pojmove, tipa humanitarne intervencije, što se u semantici zove contradictio in adjecto, a u običnom govoru - ubijanje za dobro ubijenih. Naziv NATO zločina nad Srbijom - Milosrdni anđeo - ostaće verovatno kao neprevaziđeni primer ljudskog licemerja i beščašća, kao što će i Haški tribunal ostati kao primer ogoljene negacije prava i pravde.

Sve što su nameravali da rade Rusiji i Rusima, uvežbavali su prethodno na Srbima. Kao što su, u jugoslovenskom slučaju, ilegalno naoružavali hrvatsku paravojsku (koji su sebe ponosno zvali ustašama), a potom i albanske teroriste u slučaju kažnjavanja Srbije, tako su sada bajdenovci do zuba naoružali banderovce u funkciji opkoljavanja i obuzdavanja Rusije. Tu su, zatim, i u jednom i u drugom primeru, histerična satanizacija, pa totalne sankcije, kao i totalitarna blokada istine - u ruskom slučaju zabranom ruskih medija, u našem slučaju "demokratskim" bombardovanjem beogradske i novosadske televizije. Što se ratovanja tiče, radije bi se borili u ovom slučaju do poslednjeg Ukrajinca, kao što je bilo i na Kosovu i drugde.

Kao što su sličnosti brojne, tako su i razlike poprilične. Rusi, na primer, nisu čekali da NATO dođe u Moskvu, kao što su čekali Hitlera, Napoleona i druge osvajače, nego su mu ovaj put krenuli u susret. Čitavih 78 dana je NATO bez mirovnjačkih smetnji i medijske halabuke bombardovao i iživljavao se nad jednom malom i nezaštićenoom zemljom, dok su sada natovski mediji digli graju do neba. Rat u Srbiji prikazivali su svetlucanjem projektila na kompjuteru, tako da su stradanja ljudi, rušenja gradova i mostova, kao i drugi užasi rata ličili na dečje igrice, dok su sada slike ratnog stradanja eksplicitne i ekspresivne.

Srbija, uz svu neravnopravnost u odnosu na NATO, nije poklekla pod njegovim udarima i predala se, kako god ko to tumačio i ironisao. NATO se ipak nije usudio da "siđe na zemlju" i krene u kopnenu okupaciju. Pokorio je Srbiju posle rata tako što je doveo marionetsku vlast i nastavio da se prema njoj ponaša, na iznenađenje naivnih, skoro isto kao prema Miloševiću. Putin je svojevremeno rekao da je Srbija Rusiji otvorila oči. Da li dovoljno, videće se u danima i godinama koje dolaze. U svakom slučaju, ovo je bitka, i to presudna, za čitav 21. vek. Između totalitarne "demokratije" i prava na izbor. Uostalom, pogledajmo ko na Srbiju ovih dana vrši strahovit pritisak, a ko ne, o čemu govori i predsednik Srbije, pa će se lako dešifrovati pomenute alternative. Nema nikakve sumnje da najveće patnje i žrtve u tom sudaru trpi ukrajinski narod koji se u tom vojno-strateškom sudaru divova našao na liniji vatre, kako Amerikanci vole da kažu. U jednoj jedinoj stvari su Ukrajinci u prednosti: kad se jednom sve to završi, a jednom se kao i sve drugo mora završiti, oni će u ime celog čovečanstva doneti istorijsku presudu - da li su i od koga okupirani ili oslobađani.

Fotografije: Agencija Sputnjik, Vikipedia i iz knjige "Nacistička tajna Amerike"