ISTORIJSKI DODATAK - FRAZE O HEGEMONISTIČKIM KLIKAMA: Blagoje Nešković na braniku nacionalnih interesa

To je prvi put bilo pomenuto na sastanku Politbiroa CK KPJ u Jajcu, održanom 16-18. oktobra 1943. godine. Inicijativa je potekla iz Srbije - od PK KPJ za Srbiju. Srbija je bila jedina koja nije imala svoju KP. Nešković je 16. jula 1944. godine još jednom predložio što skorije osnivanje Komunističke partije Srbije, navodeći da bi se na taj način stalo na put "neprijateljskim elementima" koji koriste nepostojanje CK Srbije kao argument protiv Partije. Međutim, Josip Broz je odbio 22. jula 1944. godine ovaj predlog smatrajući da još uvek ne postoje adekvatni uslovi za to sve dok ne dođe do oslobođenja i slamanja reakcije u Srbiji. Iako je privremeno odustao od pitanja formiranja KP Srbije, Blagoje Nešković je pokazao da će braniti srpske interese...[...]

U okružnici od 1. septembra 1944. godine pod nazivom "Svim partijskim organizacijama u Srbiji", Blagoje Nešković, kao sekretar Pokrajinskog komiteta, pokazao je neslaganje sa zvaničnom politikom KPJ. U njoj je naglašena uloga Srbije i zasluga prvenstveno srpskih komunista u toku rata i u samom jugoslovenskom komunističkom pokretu, podvlačeći da je srpski narod imao naprednu predvodničku ulogu među ostalim narodima Jugoslavije. Prihvatajući odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a, srpski komunisti na čelu sa Blagojem Neškovićem istakli su da se na taj način obezbeđuje "veliki značaj Srbije kao federativne jedinice u demokratskoj federativnoj Jugoslaviji" kao i "jedinstvo naroda Srbije".

OKRUŽNICA je predstavljala presedan jer su u njoj ujedno kritikovani oni koji ne uviđaju značaj Srbije i srpskog naroda u rešavanju budućnosti ostalih naroda Jugoslavije, jer se javila još veća "potreba isticanja značaja Srbije u opštoj borbi u Jugoslaviji, baš Srbije kao federativne jedinice u demokratskoj federativnoj Jugoslaviji, jer Srbi ne žive samo u Srbiji." U okružnici se navodi da "neuviđanje da se posle Drugog zasedanja AVNOJ-a težište prenosi baš na narod Srbije na njegovu ogromnu naprednu ulogu u rešavanju budućnosti ostalih naroda Jutoslavije, iz čega bi mogla da se rodi opasnost i po sam narod Srbije". To je ujedno bio i prvi put da je Blagoje Nešković tako jasno izrekao svoj stav i o ulozi srpskih komunista u komunističkom pokretu Jugoslavije.

Ovakva okružnica morala je izazvati burne reakcije u vrhu KPJ, koja je insistirala da se tekst okružnice mora promeniti kao i na tome da je pogrešno tvrditi da "srpski narod igra nekakvu vodeću ulogu u rešavanju budućnosti ostalih naroda Jugoslavije [...] To, međutim, nije tačno. I može kod mnogih izazvati pogrešnu predstavu o tome kako srpski narod oslobađanjem drugih naroda treba da stekne i neku veću, vodeću ulogu. Pravilno je reći da se srpski narod može osloboditi samo u zajedničkoj borbi s ostalim narodima Jugoslavije i da u toj zajedničkoj borbi ne može doći do svoje vlastite slobode ako ne uništi razne velikosrpske hegemonističke klike." Pismo je upućeno 17. septembra 1944. godine i prvobitno ga je potpisao Aleksandar Ranković, a kasnije ga je autorizovao Josip Broz Tito, koji je tvrdio da je ono delo celokupnog Politbiroa CK KPJ. Pismo je bilo prepuno fraza o "reakcionarnoj Srbiji", "srpskom hegemonizmu", "velikosrpskom šovinizmu", koji je postojao i u redovima same srpske partijske organizacije, koja je trebalo da prihvati te ocene pre nego što bude osnovana KP Srbije, kao i toga da se odrekne da je njena uloga u revoluciji bila presudna. KPJ nije bila spremna da prizna ključnu ulogu koju su srpski komunisti odigrali na početku rata, iako je ona bila nesporna. Ovo je rezultiralo zabranom 19. septembra 1944. godine daljeg umnožavanja i distribuiranja okružnice PK KPJ za Srbiju od 1. septembra.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Plevlje poklonjeno Crnoj Gori

POSLE završenog Drugog svetskog rata Srbiji je bila nametnuta krivica zbog pokreta Dragoljuba Mihailovića i od nje se očekivalo da iskupi taj greh i da najveći doprinos u okupljanju "bratskih naroda". [...] Pitanje razgraničenja sa Makedonijom došlo je ubrzo na red. Negodovanje od strane srpskog stanovništva i organa KPJ izazvala je namera Makedonaca da se razgraničenje sa srpskom teritorijom postavi kod sela Ristovca, gde se nalazila državna granica sa Turskom pre početka balkanskih ratova. Okružni narodnooslobodilački odbor Vranja u januaru 1945. godine poslao je svog sekretara Aleksandra Trajkovića na razgovore u srpsku vladu. Predsednik vlade Blagoje Nešković je tada pokrenuo pitanje razgraničenja kod Vrhovnog štaba i Josipa Broza. Detalji tih razgovora nisu poznati, ali je ubrzo potom srpska delegacija u koju su ušli Svetozar Vukmanović Tempo, Dobrivoje Radosavljević i Milentije Popović pregovarala sa delegacijom Makedonije tokom dvodnevnog boravka u Vranju. Po povratku u Beograd, sa Makedonijom granica je zvanično bila postavljena onde gde je i sada, kod sela Tabanovaca, blizu Kumanova. Izvesno je da se Blagoje Nešković svakako zalagao da se granica pomeri i da su te teritorije srpske, a neki savremenici navode i da je upravo to njegovo zalaganje bilo jedno od "prvih negativnih poena" koji su kasnije doveli do njegovog pada. U svojim sećanjima on navodi: "Jedanput je Lazar Koliševski i meni rekao: 'Zašto ne daš nama manastir Prohor Pčinjski?' Ja sam ga pitao zbog čega, pa tamo smo osnovali makedonsku državu. 'Ko te terao tu što nisi otišao na Strugu?' 'Kud možeš Lazo, pa tu je najsrpskije stanovništvo, bre kako možeš tu stvar tako da postavljaš?' Mi u Srbiji nismo zatezali, bili smo vrlo široki, ali ima nekih slučajeva preko kojih čovek ne može da pređe kao što je Prohor Pčinjski i dr." [...]

FEBRUARA 1947. godine potpisani su mirovni ugovori sa Italijom, Rumunijom, Finskom, Mađarskom i Bugarskom. Granice prema Mađarskoj su rešene tako što je ona morala da plati reparacije od 50 miliona dolara, a granice su vraćene na stanje od 1. januara 1938. godine. Jugoslavija je imala pretenzije na deo oko Bajskog trokuta i teritorije Pečuja i Arada, na kojima je bio nastanjen određeni broj Jutoslovena, a što je i Josip Broz istakao komandantima Crvene armije: "Najveći deo naših sunarodnjaka naseljen je u oblasti Bajskog trokuta, Pečuja i Arada, a ima ih rasturenih duž cele jugoslovensko-mađarske granice. Mi ćemo na Međunarodnoj konferenciji tražiti da se te oblasti prisajedine našoj državnoj teritoriji, jer na to imamo i istorijsko pravo." Međutim, Jugoslavija je odustala od ovih zahteva... ukoliko mađarska vlada prizna autonomna prava manjinama koje tu žive.

U Ministarstvu za kolonizaciju Demokratske Federativne Jugoslavije (ministar Sreten Vukosavljević) javila se ideja da se Mađari nastanjeni u pograničnim srezovima (bačkotopolski, senćanski, somborski, starobečejski) isele u Mađarsku, a da se 20.000 Hrvata i 6.500 Srba iz Mađarske na osnovu te razmene vrate u zemlju. Time bi se ostvarila veća etnička homogenost u pograničnim srezovima, a i olakšao proces agrarne reforme (bezemljaši mađarskog porekla, kojih je bilo oko 100.000, više ne bi bili zainteresovani za podelu zemlje). Blagoje Nešković se takođe zalagao za ovo rešenje: "Mi u rukovodstvu Srbije bili smo za to da se iz Vojvodine proteraju Mađari u Mađarsku, a da se Srbi iz Mađarske nasele u Vojvodini, kao što smo uradili sa Nemcima. Radi toga su tada u Beograd došli Rakoši i Farkaš i razgovarali sa Brozom. Kad mi je Broz rekao da ne treba proterivati Mađare iz Vojvodine, ja sam protiv toga protestovao kod Broza odmah pošto mi je to saopštio. Sve su ovo bili povodi da protiv mene budu Broz i ljudi oko njega, opet bez ikakvog razloga." U istom ministarstvu postojali su predlozi da se jedan broj srezova u severnoj Bačkoj i Banatu (Kanjiža, Horgoš, Senta pa sve do Mokrina) ustupe Mađarskoj, uz obavezu da tu primi još 200. 000 Mađara iz Vojvodine, čime bi preostali deo bio etnički čistiji, ali ovakvi predlozi nisu razmatrani na ozbiljnijem državnom nivou.

U svojim sećanjima o razgraničenjima sa Crnom Gorom Blagoje Nešković navodi sledeće: "Sa Crnogorcima smo imali Pljevlja. Oni su nas molili da im ostavimo Pljevlja da bi imali veću republiku. Srbi su, ali su nas molili, direktno Blažo Jovanović na Politbirou je bio. Mi smo se smejali. To je nama toliko bilo beznačajno da niko nije pomišljao da od toga pravi problem."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Optužbe za kulačku politiku

PROPISI o obaveznom otkupu doneti su odmah posle rata, počevši od Uredbe o otkupu žita i stoke za potrebe ishrane vojske i oskudnog stanovništva Srbije, donete 11. maja 1945. godine, kojom se prvi put pravno reguliše prinudni otkup. Otkupljivao se široki spektar poljoprivrednih proizvoda, počev od žitarica preko stoke, povrća, stočne hrane, živine itd, a kriterijumi za utvrđivanje veličine obaveze menjani su iz godine u godinu. Politika prinudnog otkupa trajala je ukupno sedam godina, sve do 1952. godine, kada je ukinuta. Svake godine pravljeni su posebni planovi otkupa, koji nisu odgovarali realnoj slici poljoprivredne situacije u zemlji. Na nivou FNRJ pravljeni su planovi za svaku kalendarsku godinu, koji su predviđali obaveze svake republike posebno i propisivali koliku količinu artikala i koje vrste robe da otkupi u zadatoj godini, a republike bi dalje na osnovu ovoga sačinjavale planove o otkupu.

Pokazalo se da otkupna politika u Srbiji ne daje očekivane rezultate...Nezadovoljan srpskim rukovodstvom, Josip Broz je na sednici Politbiroa od 4. marta 1947. godine kritikovao CK KP Srbije, posebno sekretara Blagoja Neškovića, a zatim i članove Milentija Popovića, Jovana Veselinova i Petra Stambolića, optužujući ih za sektaštvo i oportunizam, svojevoljno smanjivanje otkupnih količina, nepoštovanje odluke CK, otpor prema liniji Partije, izazivanje problema u snabdevanju i nesnalaženje na suzbijanju seljačkog otpora u Vojvodini. Sednici su, pored Josipa Broza i srpskog rukovodstva, prisustvovali Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

U UVODNOJ reči Broz je rekao: "Otkup nam se sveti. Niste postupili prema odluci CK. Sami ste smanjivali količine. Pristupili ste otkupu sporo. (Navodi cifre iz kojih se vidi da NRS ima dve trećine zasejane površine u Jugoslaviji.) Linija CK Srbije je oportunistička. U Vojvodini uvjek imamo otpor. Kulak u Vojvodini je zajašio Partiju, a vi ste mu na repu. Vaša 'seljačka' politika je ustvari kulačka. Zahvaljujući vašoj nepravilnoj liniji, došli smo u tešku situaciju sa prehranom. Kod vas je bio otpor od Blaška pa naniže. Treba da postavimo vaš odnos prema CK i njegovoj liniji. I kod nas, kao u SKP(b), čim su počela privredna pitanja, izbija otpor prema liniji Partije. Blaško se malo upoznaje sa problemima i govori o njima napamet. U Partiji ne smijemo dopustiti mimoilaženja. Jedino se CK KPS odupire liniji CK KPJ. Po pol(tičkim) pitanjima ste sektaši, po ekonomskim oportunisti."

Edvard Kardelj se složio sa Josipom Brozom i kritikovao u prvom redu stav Blagoja Neškovića kao neodređen i kolebljiv, a zatim i odnos kompletnog rukovodstva CK KPS. Edvard Kardelj je Neškoviću najviše zamerio što se usudio da na sastanku predsednika republičkih vlada sa saveznim ministrom privrede Borisom Kidričem kaže da savezni plan industrijalizacije "nije naš, jer ga [mi] nismo pravili", niti je Srbija o njemu uopšte konsultovana. A potom je dodao da se prema njegovom zemljaku Borisu Kidriču , koji je krojio taj plan, "ne odnosi kao prema starom komunisti".

ALEKSANDAR Ranković je potom uzeo reč i složio se sa izrečenim kritikama: "Pitanje otkupa postavljeno je na vreme. Blaško na početku tvrdi da žita nema toliko. Otud sve. Zakasnilo se s otkupom [...] Drugovi iz CK Sr(bije). podležu uticaju odozdo. Partija u Srbiji je imala nenormalni razvoj posle rata, ušlo je i neprijatelja, radnika je malo u Partiji. Sve se to odražava i na organima vlasti na terenu. Kod Blaška se, naročito, u poslednje vrijeme opaža otpor. Sve to izgleda kao da kod Blaška nema vjere u Partiju. Blaškov stav prema Kidriču je nepravilan."

Kasnije, nakon silaska sa političke scene, Nešković je isticao da je Srbija bila nepravedno opterećena visokim otkupnim obavezama, koje nije mogla da ispuni, i da su očekivanja predviđena otkupnim planovima bila nerealna, što se i pokazalo kao tačno. "Povodom otkupa mogu da kažem da su Srbiju krvavo opteretili, da je davala dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji. Bilo joj je pripisano 200.000 hektara više nego što je u stvarnosti bilo, što smo kasnije saznali. Na toj raspravi o otkupu Broz mi je pretio Sibirom, iako toga u zapisniku nema. Kada sam nezadovoljan napustio jedan sastanak na kome su me kritikovali, Đilas i Ranković su trčali za mnom da me vrate na sastanak."

KRAGUJEVAC GLAVNI GRAD

MALO je poznata činjenica da se 1945. godine Josip Broz Tito predlagao da glavni grad Srbije postane Kragujevac, a ne Beograd, koji je trebalo da ostane glavni grad Jugoslavije. Tom predlogu se, prema svedočenju Milentija Pešakovića, šefa kabineta Jovana Veselinova, odlučno suprotstavio Blagoje Nešković ističući kako to ne bi bilo dobro primljeno niti u Srbiji niti u Beogradu. Blagoje Nešković je pri tome istakao: "Danas kada oskudevamo u svemu i svačemu, investirati ogromne sume novca za izgradnju neophodnih objekata u Kragujevcu za vladu Srbije i njenih ministarstava bilo bi nerazumno. Uz to nema nijedne zemlje u kojoj je vlada u jednom glavnom gradu, a u drugom gradu nacionalna Akademija nauka i umetnosti, Narodno pozorište, koji bi svakako ostali u Beogradu, ne bi se selili u Kragujevac [...]", napominjući kako je "Moskva i glavni grad Rusije i Sovjetskog Saveza" Nakon toga Josip Broz više nije pokretao pitanje izmeštanja prestonice".

Fotografije: iz privatne arhive Nebojše Neškovića i Stevan Kragujević