I VUKODLACI SA RUDNIKA ČUVARI NASLEĐA: Prvi roman epske fantastike o srpskoj planini izazvao neočekivano interesovanje Gornjomilanovčana

Negde u to vreme rođen je Marko S. Marković i kršten u obližnjoj Radičevoj zadužbini, manastiru Vraćevšnici. Tragovi velike utvrde otkriveni tokom kratkotrajnih arheoloških istraživanja danas su potpuno zaboravljeni, a tako bi i ostalo da ih, nehotice, nije iznova otkrio Marko S. Marković u prvom epskofantastičnom romanu o Gruži i Rudniku pod imenom "Lovac na zveri". Prvi deo ove trilogije nedavno je u simboličnom tiražu od 100 primeraka izdao Kulturni centar Gornji Milanovac. Knjiga je neočekivano postala najtraženija u podrudničkim krajevima, čiji stanovnici u njoj sa setom prepoznaju raskošna predanja ovih krajeva.

- Srpska istorija i tradicija su pod strašnim pritiskom globalne nekulture i odlučio sam da sačuvam bar one priče uz koje sam odrastao - pričao je Marko dok smo uskim planinskim putem iz Gornjeg Milanovca išli ka Velikoj Crnući.

- Želeo sam da približim našoj deci despota Đurđa, velikog čelnika Radiča Postupovića, 77 ratnika iz Beluće koji izgiboše na Kosovu, polju zbog čega se selo prozva Crnuća, da vratim u sećanje prelepe gružanske vile i rudničke aveti koje čuvaju skrivene riznice.

Marko, pesnik, pisac i sakupljač narodne baštine, smestio je na centralno mesto svoje priče grad Osjak, na vrhu Gradina, u narodu zvan i kao Jerinin grad, iznad Gornje Crnuće.

Pristao je da nas povede na to mesto koje se retko pohodi, upozoravajući da tamo nema vidljivih tragova grada. Priznao je da se čak i ne seća staze do planinskog vrha, na kome je bio davno, pa smo za pomoć zamolili Bobana Đorđevića čija se kuća nalazi u podnožju Gradine. On se obradovao što može da pomogne "Novostima" i gružanskom pesniku Marku, čiji se stihovi prenose društvenim mrežama kao što se nekada uz gusle pevala narodna poezija.

- Uh, koliko sam njegovih pesama oplakao, mnogo lepo piše - priznao mi je Boban tiho. - Jedva čekam da pročitam tu knjigu o ukletom rudničkom gradu, uz njih smo svi mi ovde odrasli.

Uputio nas je na stazicu koja u serpentinama vodi bokom planinske kupe do vrha na kome štrče ogromne gole vulkanske gromade. Taj fantastični stenoviti pejzaž ostavio je na pisca dubok utisak u detinjstvu.

- Moja baka je iz Crnuće i prenela mi je sve legende ovog kraja, a ja sam kao opčinjen gledao taj krš - pričao je Marko.

- Ali dedino porodično predanje bilo je presudno za roman. Kada su moji preci stigli iz Pive u Ljuljake u 17. veku, našli su u selu samo jednog stanovnika, starca starosedeoca, o kome su preuzeli brigu. On im je ispričao legendu o gradu na Rudniku, sa riznicom koju čuvaju vukodlaci, koja se prenosila s kolena na koleno. Danas je sve manje baka i deka koji znaju da pričaju takve priče unucima koji bulje u mobilne telefone, pa sam rešio da legendu sačuvam u romanu.

Kada smo stigli nadomak vrha, nagib tla se naglo smanjio, kao da je neko stenovito tlo izravnao u stepenaste terase. Kroz lišće su se ukazivali tragovi uklesanih stazica i ponekog stepenika ispranih vekovnim kišama i snegovima. Oko samog vrha Gradine, na prostoru koji narod zove Jerinin grad, naišli smo na bedem od visokih vulkanskih stena u kome postoji samo jedan prolaz, kao isklesan. Tragova zidina nema, ali je mnogo rasutog lomljenog kamena.

- Lako je zamisliti tvrđavu na ovakvom mestu, sa koga puca vidik sve do stena na kojima je tvrđava Borač - pričao je Marko dok smo sa vrha posmetrali svetlucanje Gružanskog jezera u daljini.

- Verovatno je ovde bila neka kula koja je motrila na put od doline Gruže, pa preko Rudnika na Ostrvicu i dalje, ali nema podataka o tome, jer koliko znam, ovde niko nije istraživao. Osjak iz knjige sam izmaštao. Kada smo se spustili sa Gradine, ljubazni Boban Đorđević nas je nestrpljivo iščekivao da bi nam pokazao sadržaj starinske vitrine u kući. U njoj su bili naređani praistorijski kameni alati, rimske kopče-fibule, zarđali vrhovi strela, delovi mamuza, srednjovekovni ukrasi i novčići...

- Ovo je samo mali deo onoga što je moj otac Dušan nalazio u planini, najveći deo je nosio u muzej u Čačku - sećao se Boban.

- Zbog njegovih otkrića su jednog dana došli i arheolozi koje je predvodio profesor Milinković iz Beograda. Bio sam u ekipi koja je kopala sonde, u kojima smo pronalazili razne predmete i kameni zid koji je opasavao vrh, debeo metar i po. Pitali smo profesora iz kog je to doba, a on je odgovorio: "Ima tu svega, od praistorije do Turaka."

Glasno je žalio što država ne daje dovoljno novca za istraživanja i što će i ovo mesto, kao i mnoga druga na Rudniku, ostati neistraženo i zaboravljeno. Tako je i bilo. Nisam ni znao da Marko zna za grad i da ga je stavio u knjigu, možda će neko sada i doći da ga istraži, kada "Novosti" objave da postoji. Pisac je gledao predmete u vitrini bez reči i promrmljao: "Pa i nisam znao da je na Gradini zaista bio grad, mislio sam da sam ga izmaštao. Ovo je i za mene iznenađenje. Rudnička predanja izgleda kriju više istine neko što mislimo."

BOGATE ILUSTRACIJE

KNjIGU "Lovci na zveri" bogato je ilustrovao naš poznati slikar i autor stripova Milan Miletić iz Gornjeg Milanovca.

- Zamolio sam ga da mi uradi ilustraciju za naslovnu stranu prve knjige, a Miletić je rekao: "Stani, momak, moram da pročitam to pisanije, da vidim želim li uopšte da ga ilustrujem." Dan kasnije pozvao je i rekao: "Uradiću i naslovnicu i 50 ilustracija ako nastaviš da pišeš."