NOSIM U SEBI URANIJUM I SEĆANJE NA SRPSKU DECU: Alesandro de Kaneva, nekadašnji pripadnik Kfora na Kosovu, o posledicama NATO bombardovanja

Tako su i pred nama stajala deca, slabo obučena, u nadi da će dobiti neku bombonu, bilo šta - to nikada ne izlazi iz sećanja.

Alesandro de Kaneva, rođeni Rimljanin, tada stariji narednik, imao je 39 godina i bio je u misiji Kfora na Kosovu i Metohiji od juna 2002. do decembra iste godine. Stručnjak za informatiku i telekomunikacije, u ekskluzivnoj ispovesti za "Novosti" kaže da je bio sa sedištem na aerodromu u Đakovici i sa zaduženjem za postavljanje i održavanje italijanske aparature za potrebe Kfora i potrebe aeronautike koja je opsluživala sve strukture na aerodromu, kao i na raznim drugim mestima na Kosovu, u Peći, Prištini, Đakovici...

Tada nije ni slutio kako će mu se život pretvoriti u pakao posle nekoliko godina.

- Kada smo pošli u misiju rečeno nam je da nas politika ne interesuje i da se bavimo svojim zaduženjima. Za nas se to stanovništvo zvalo Kosovari, nije bilo pomena o tome da razlikujemo religiju, a onda smo na terenu brzo sve shvatali... Bilo je dovoljnio da prolazimo pored kuća na kojima se nalazila istaknuta crvena zastava sa crnim dvoglavim orlom i znali smo gde smo, kao što smo znali i bez oznaka gde smo kada smo se zaustavljali ispred manastira gde smo postavljali antene za TV ili radio. Manastiri su tada bili samo ograđeni, bez ikakve zaštite, sa oznakom "pažnja, sklono padu" jer su bili bombardovani i pretila je opasnost da se uruši deo i neko strada. Shvatali smo gde smo kada smo prolazili pored kuća tako jadnih, urušenih od vremena ili bombardovanja, išli raskopanim putevima u planine u usamljena mesta gde su teško i naša vozila prolazila, reke bez mostova.

Prilazila su deca iz kuća koje nisu imale oznaku da su albanske, bilo je jasno da su to srpska deca...

- Posle prvog takvog susreta odnosili smo na teren sve što smo imali, kese ili paketiće sa sokovima, keksom, čokoladicama. Ono što je istinski potresno i ostalo je u sećanju svih mojih kolega, jeste koliko su ta deca bila ponosna, ona nisu tražila, ona su stajala i čekala. Kada bismo im nešto dali nisu nikada otvorila da pojedu tu pred nama, otrčala su kućama verovatno da podele sa porodicom. To ne može da se zaboravi! Potom smo počeli da dobavljamo iz Italije, kako je ko mogao, odelca, majice, cipelice, od naše dece, i da im dostavljamo. Sve što smo mogli ili nabavili davali smo im.

To su bili dani, a noći - znali su gde su kada se čulo pucanje iz puškomitraljeza, bili su to Albanci. I vojnik ima pravo na strah ili obazrivost, spavao je sa pištoljem.

Vratio se stariji narednik iz misije, išao u druge misije, radio u Rimu u Ministarstvu odbrane u Odeljenju za aeronautiku i posle više godina počeo da oseća stomačne probleme. Usledili su pregledi, analize i konstatovan je veoma redak i opasan tumor (adenocarcinoma al cardias), a u njegovom telu i krvi doslovno caruju teški metali - osiromašeni uranijum.

- U misiji na Kosovu niko nam nije ukazao na opasnost od radioaktivnosti, mi smo u torbama u našim sobama imali opremu za zaštitu od mogućeg hemijsko-bakteriološkog dejstva, ali niko nam nije rekao da treba da obučemo tu opremu, vojnik ne može samovoljno ništa da uradi, čeka komandu.

Kako je moguće da je gledao američke vojnike u specijalnoj opremi sa maskom na licu i sa zaštitnim rukavicama, a nije mu bilo čudno, kaže da su izgledali kao Marsovci?

- Shvatiš kada je sve kasno, bilo je govora među nama, neko bi rekao: "Ma to je samo brbljanje", a oni su na bombardovanom i svakom drugom terenu nosili tu opremu. I kad su prilazili crkvama i grobljima, nama je stizalo samo naređenje: "Ne idite nikada sami bilo gde, najmanje po dvoje". I niko nam nije izgovorio - nemojte se kupati ili prati lice vodom iz tamošnjeg vodovoda jer je radioaktivna, a kasnije se sve saznalo, mi smo jeli u menzi hranu kuvanu u toj vodi, zatrovanoj.

I tada počinje pakao u životu ovog mladog vojnika.

- Sledi operacija, izvađen mi je kompletan želudac, skraćen jednjak za 15 santimetara, a ostatak povezan sa crevom, nemam varenje, to se zove totalna gastrektomija, oslabio sam 30 kilograma, lekari nisu mogli dalje da skraćuju jednjak, nije se moglo ići dalje u hirurškoj intervenciji, prošao sam hemioterapiju, radioterapiju, bolest je u meni, ja sam kao jedna epruveta koja nosi, po poslednjiim nalazima i merenjima, jedan miligram osiromašenog uranijuma koji kruži u mom telu, tkivu i krvi, nekroza - izumiranje tkiva.

De Kaneva ima 59 godina, poslali su ga u invalidsku penziju, ali bilo kakva odšteta od strane italijanske države nije usledila.

ZAPOČEO SAM TUŽBU ZA ODŠTETU

- Ne znam koliko je izvesna i do kada moja budućnost, ali započeo sam tužbu za odštetu, moj advokat Anđelo Fjore Tartalja je jedini u Italiji koji se već 20 godina bori za pravdu i odštete italijanskim vojnicima iz misija zbog posledica osiromašenog uranijuma.

Dosad je dobio više od 150 tužbi, ja još čekam suđenje iako je moj lekarski dosije više nego jasan - priča Alesandro de Kaneva.