NAJTEŽE SMO VEĆ PREŽIVELI: Sa Srbima u Lipljanu, najvažnija "tačka" okupljanja im je crkvena porta u kojoj su dve svetinje

Ovako nam govori Jovica Mirić (57) iz Lipljana, dok briše mermerne ploče u porti u kojoj se nalaze dve srpske svetinje, Crkva svetih Flora i Lavra i Hram Vavedenja Presvete Bogorodice. Dodaje i da iako mu je kuća svega nekoliko stotina metara od dve bogomolje, najsigurnije se oseća u blizini crkava. Štaviše, veruje da u svom domu nije bezbedan kao kada je kod hramova, pa kad u njih dođe, zabrinut je, veli, za suprugu koja uglavnom boravi kod kuće.

- Sada čuva unuče, pa je zaokupljena njime. Inače, teško nam je svima jer su u Lipljanu uglavnom ostali stariji Srbi. I svi smo se nekako začaurili u sopstvene probleme, tako da nam je jedino mesto gde možemo da se ispričamo, družimo i izjadamo jedni drugima ovde u crkvi - dodaje tiho Mirić.

Ne skriva da mu je žao i teško što mu je sin koji ima 26 godina, zbog posla otišao u Beograd. Kao i mnogobrojni drugi Srbi kojih je u Lipljanu do 1999. godine živelo više od 5.000 i još oko 2.000 u obližnjim mestima. Sada ih je u gradu na Sitnici, svega oko 350.

- Ostali smo ovde u ulici oko crkve. To nam je radijus kretanja, jer ni grad više nije kao što je bio. Do rata je u Lipljanu bilo nekoliko zgrada, a sada ih ima više od stotinu - priča nam sredovečna žena dok kupuje u maloj srpskoj prodavnici prekoputa crkve.

Moli nas da je ne fotografišemo i da joj ne pominjemo ime. Kako kaže, ona i suprug žive od minimalca na ime rada u nekadašnjim preduzećima, a dvoje dece je otišlo za poslom. Zato se oseća usamljeno i raduje se jedino njihovim posetama.

- Nemamo gde, a i ne želimo da odemo odavde. A i gde bismo? Ovde su mi sahranjeni preci i jedino se ovde osećam kao svoj na svome - dodaje naš prethodni sagovornik Jovica i kroz osmeh priča da u ovom gradiću na centralnom Kosmetu ima još dvojicu imenjaka i prezimenjaka.

- Ovde sam sa suprugom i najmlađim sinom, koji pohađa prvi razred u ovdašnjoj Osnovnoj školi "Braća Aksić", dok su dvojica starijih na školovanju u Nišu. Jedan studira, a drugi je u srednjoj školi - priča nam sveštenik Dragiša Jerenić, paroh lipljanski.

Objašnjava da je Srbima po kosovskom sistemu lokalne samouprave naneta šteta jer je većina srpskih sela pripojena opštini Gračanica tako da sada u lokalnoj vlasti u Lipljanu nemaju svog predstavnika.

- Sada u gradu, u Novom naselju i u još nekoliko sela ima oko 700 srpskih duša. Svega, dakle, pet-šest odsto Srba, uglavnom starijih jer su im deca otišla zbog sigurnosti i posla. A, do 1999. je u ovom gradu, na istorijskoj reci Sitnici, živelo više od 90 posto Srba, dok su ostalo bili Albanci. Sada je situacija obrnuta - kaže paroh Jerenić. - Mi smo se već nekako privikli. Ali, nažalost, ni institucije koje treba da poštuju zakone to ne čine. Iako svaki službenik u opštini u policiji i drugim ustanovama mora da poznaje i albanski i srpski jezik, najčešće se toga ne pridržavaju i kažu da nas ne razumeju.

Pitamo sveštenika da li se osećaju bezbedno, a on odgovara:

- Albanci su shvatili da preostali Srbi ne žele da se isele, pa zbog toga sada primenjuju drugu taktiku, kojom gde god to mogu, otkupljuju srpska imanja. Jedino u tom smislu ne "atakuju" na naše dvorište jer ga štiti stara crkva. Oko nje nije dozvoljena gradnja i sa novogradnjom ne mogu mnogo da nam se približe, jer je zaštićena zona oko crkve 50 metara.

NAŠ ŽIVOT NIKADA NIJE PRESTAO

KADA govorimo o gradnji u Lipljanu i kada govorimo o zaštićenoj zoni oko naših svetinja, nije samo da ja branim crkvu, već branim urbani deo grada. Jer, ako uništimo kulturu šta smo uradili - pita se sveštenik Dragiša Jerenić. Pokrenuli smo i nekoliko akcija oko uređenja obe svetinje, jer uprkos svemu, naš život ovde nikada nije prestao, bez obzira na to koliko je Srba ostalo i pod kakvim uslovima žive!