JEDINI ČETNIK KOM JE PODIGNUT SPOMENIK U VREME SFRJ: Heroj koga su i komunisti poštovali, ni na vešalima nije odao svoje Majdance

Slavko je služio u kraljevoj gardi. On i još neki vojnici i delovi Dvorske žandarmerije odbili su da napuste zemlju. Rasturili su se u manje grupe, u nadi da će tako lakše proći neprimećeni.

Nedugo po povratku oženio se naočitom devojkom iz sela. I onda su stigli proglasi pa je Slavko rešio da ode do Ravne gore i sam ispita ko su ti oficiri što odbijaju kapitulaciju, šta hoće. Nije daleko, a i poznaje teren. Tu je zatekao grupu pukovnika Mihailovića, kojoj su pristizali novi borci, rešeni da se bore protiv okupatora. Polako se stvarao pokret i Slavko im se stavio na raspolaganje. Prvo naređenje bilo je da se vrati u Majdan, gde su već vršljali Nemci.

Sakupili su četu od tridesetak seljaka i počeli s akcijama i diverzijama. Nemačke posade iz Gornjeg Milanovca i okoline vrlo brzo su primetile da se po Rudniku nešto dešava. A spremalo se nešto mnogo veće…

Posle nemačkih odmazdi u jesen 1941. a pogotovo streljanja u Kragujevcu i Kraljevu, potom sveopšte nemačke ofanzive, ustanak je ugušen, odnosno primiren. Majdanci su se malo primirili, izbegli kaznene ekspedicije i zarobljavanja, ali je Slavko početkom 1942. godine opet naredio pokret.

Voz koji je saobraćao na pruzi Beograd–Čačak nije mu davao mira. Osmatrao je, i konačno smislio. Kod sela Ljutovnice postojala je jedna zgodna okuka, tu voz svakako mora da uspori. A čim se brzina voza smanjila, na prugu su iskočili Majdanci, naoružani do zuba. Nemci u putničkom vozu pokušali su da se suprotstave, ali su posle kratkog puškaranja savladani. Nad Rudnikom je ubrzo počeo da kruži izviđački avion iz koga su bacani leci u kojima je pisalo da je „grupa bandita, pripadnika pokreta DM”, napala voz i da je zbog toga na Banjici streljano sto zatvorenika. Zbog ovakvih posledica pukovnik Mihailović naredio je Cvetiću i ostalim komandantima da po svaku cenu izbegavaju oružane sukobe.

Slavka je unapredio u kapetana, zbog iskazane hrabrosti i sposobnosti u komandovanju.Nemačke potere preoravale su Rudnik u potrazi za Slavkom i njegovim ljudima. Zalazili su u svako selo, zaselak, svaku čobansku kolibu. Nekako se činilo da je komandant Majdanaca uvek korak ispred da izbegne poteru. U nekim kolibama nailazili su na jelo koje se još pušilo.

Počeli su da misle da imaju posla sa duhom, nikako sa čovekom od krvi i mesa. A kad ne mogu da ga uhvate na silu, okrenuli su na lukavstvo. U jesen 1942. godine u Slavkovu jedinicu stigao je novi vojnik, neki Kostić. Objasnio je da je poreklom sa Rudnika, da je u Beogradu bio pripadnik „pokreta DM” i da je jedva nekako uspeo da se prebaci na teren, uredno snabdeven objavama i preporukama. Posle nekoliko nedelja Slavko se obreo na nekoj svadbi u selu. Odjednom, dok je veselje trajalo, dvorište su opkolili Nemci. Kao da su pali s neba. Izviđači su u tišini savladali straže, dok se glavnina privukla dvorištu. Pohapšeni su svi koji su se zatekli na licu mesta, izuzev onog Kostića. Krtice, ispostavilo se.

Prilikom pretresa kod Slavka je nađen neki spisak. Radilo se o ljudima iz Majdana i okolnih sela, vojnim obveznicima koji nisu stalno bili u odredu, ali su bili u rezervi. Nemci su pitali da li su to njegovi banditi. Kapetan je odgovorio da nisu, nemaju veze sa odredom, radi se o mirnim seljacima koje je na spisak stavio na svoju ruku, bez njihovog znanja. Nemci mu nisu poverovali, nego su se rastrčali po selu, uspeli da pohvataju preko sto ljudi sa spiska i kamionima ih doteraju u Topolu. Cvetić je nekako uspeo da dojavi šta im se sprema, i to preko nekog folksdojčera, i da se po svaku cenu drže njegove priče, inače im nema spasa. Seljaci su sve poricali, ali je Slavko ipak osuđen na smrt vešanjem. Kazna je imala da se izvrši u centru njegovog rodnog sela. Iz Topole je krenula kolona. Osuđeni kapetan Cvetić i stotinak seljaka na kamionima. Nemci su usput pohvatali mnoge i poterali ih da prisustvuju vešanju. Nasred sela bila je lipa, pored crkve i škole.

Nemački komandant procenio je da je to odlično mesto, ali je još jednom Cvetiću ponudio pogodbu. Da oda ko je učestvovao u napadu na onaj voz i pomilovaće ga. Kapetan je mirno odgovorio da ne zna o čemu govore i da on nema nikakav spisak. Nemac je naredio izvršenje presude, ali tu je nastala nevolja. Nijedan od stragarskih seljaka nije hteo da donese uže kojim će obesiti Slavka. Pravdali su se da nemaju, baš juče su potrošili, pogubili dok su nešto radili po planini. Ipak, neko uže zateklo se na nemačkom kamionu. Kao poručeno. Odatle je doneta i klupica. Uže je prebačeno preko grane lipe, napravljena je omča. Nemački oficir postrojio je trupe i seljake. Naredio je jednom vojniku da izađe iz stroja i izvrši kaznu. Ovaj je istupio, prišao lipi, ali je onda odbio naređenje. On je vojnik, nije dželat. Drugi se tresao od straha. Konačno, naređeno je i trećem, pod pretnjom da će se i on naći u Slavkovom društvu.

Dok je ovaj mučenik prilazio lipi, drhteći kao prut, kapetan Slavko Cvetić pogledom je prešao po okupljenim seljacima i sam dohvatio omču. Mnogi su se kleli da su mu videli osmeh. Namakao ju je sebi na vrat. Onda je nogama odgurnuo onu klupicu. Telo se zaljuljalo na lipi. Bio je 13. decembar 1942. godine. Iako je njegova strana bila poražena u građanskom ratu, seljaci iz podrudničkih sela, pogotovo njegovi Majdanci, decenijama nisu zaboravili njegov podvig. Stalno su pokretali akcije da se u središtu sela, tamo gde je obešen, podigne spomenik, u sećanje na borbu i junačku smrt. Seljaci su bili uporni. Na kraju, zahtevu su se udružili i preživeli partizani tog kraja. Spomenik sa bistom otkriven je 1986. godine, kraj lipe u Majdanu.

(Politikin zabavnik, N.Baćković)

BONUS VIDEO: OTKRIVEN SPOMENIK KNEZU LAZARU U KRUŠEVCU: Sa visokog postamenta gleda ka svom gradu