ISTORIJSKI DODATAK - ČOVEK KOJI JE NADMUDRIO GESTAPO I SPECIJALNU POLICIJU: Ključ za otključavanje sudbine Srbije u drugoj polovini XX veka

Otključati tu bravu znači, na početku, sagledati ono što se dogodilo ili, tačnije, ono što je urađeno dr Blagoju Neškoviću - glavnom čoveku pokreta otpora u okupiranoj Srbiji i Beogradu, čoveku koji je nadmudrio Gestapo i Specijalnu policiju, koji je svakog dana znao šta oni sutra tačno planiraju. Intelektualac, lekar, španski borac, patriota, principijelan, častan i hrabri čovek, Nešković je smeo i umeo da se suprotstavi i Titu i njegovim namerama, otvorenim ili skrivenim, prema Srbiji i njenim interesima. A to je, pokazalo se, često bilo teže i opasnije nego maltene Gestapou, okupatoru i domaćim slugama.

Takav Blagoje Nešković smenjen je i politički likvidiran s obrazloženjem koje bi danas bilo dovoljno za neki najviši državni orden i za počasno mesto u ratnoj i poratnoj istoriji Srbije. Sve što je rečeno u partijskim komisijama zapravo je izvršavanje naloga sa vrha, uz uobičajeni metod izvrtanja činjenica naglavačke i njihovo tumačenje suprotno stvarnom smislu i značenju. "Sve što sam radio i uradio, okretalo se naopako", reći će sam Nešković u pismu Politbirou CK KPJ, u vezi sa optužbama, oktobra 1952. godine.

I NAJBENIGNIJA OPTUŽBA, na primer, peta ili poslednja po redu i značaju - "da je bio grub prema saradnicima", predstavlja u stvari grubo izvrtanje i ciljano tumačenje Neškovićevih osobina i stila rada. Zapravo, iz svega što je radio vidi se da je reč o disciplinovanom čoveku, odgovornom i preciznom, što je tražio i od drugih i što su bili obavezni uslovi da pokret otpora i ilegalna borba, uključujući i partizansku borbu na terenu, uspešno funkcioniše u najtežim uslovima okupacije i fašističkog terora. Nije, na primer, čak ni izaslaniku Vrhovnog štaba S. Vukmanoviću Tempu otkrio ko je veza u Specijalnoj policiji od koga dobija njihove planove za sutrašnje akcije protiv ilegalaca i komunista.

Do provale je, međutim, došlo pošto je Nešković otišao na teren u unutrašnjost Srbije, u septembru 1943. godine, a predao ingerencije i veze Petru Stamboliću, koji je bio glavni krivac za likvidaciju velikog broja kadrova, među kojima i pad Janka Jankovića, glavne veze u Specijalnoj policiji. Stambolić je, inače, bio jedan od "svedoka" protiv Neškovića, kao što je, uostalom, bio Titova desna ruka i u likvidaciji Aleksandra Rankovića, Marka Nikezića i drugih srpskih kadrova koji su se zamerili ili su zasmetali velikom maršalu.

Kad "drugovi" dobiju zadatak da nekoga ocrne, onda se koriste sve moguće i nemoguće montaže i atrakcije. Tako je bilo i s optužbom da je Nešković navodno falsifikovao partijski staž. Iako se uključio u napredan studentski i komunistički pokret odmah po upisivanju na Medicinski fakultet 1926. godine i učestvovao u akcijama SKOJ-a na Univerzitetu i drugde, partijski staž su mu priznali tek od Španije 1937. godine. Tražeći po svaku cenu "rupe" i diskontinuitete u statusu i aktivnostima, nisu prihvatili ni činjenicu da je godinu dana bio u vojsci, a u tom kontekstu negativno je tretirana i činjenica da je diplomirao na Medicinskom fakultetu, zašta mu je bilo neophodno minimalno vreme. Čak su mu zamerili i da je, "dok je Partija vodila tešku borbu za odbranu marksizma... Nešković nalazio vremena da uči grčki jezik"!

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Optužba za srpski nacionalizam

POPTPUNO NAOPAKO je partijska komisija CKKPJ tumačila činjenicu da je Nešković rukovodio partizanskom borbom u Srbiji iz Beograda i da je odbijao da sa Glavnim štabom pređe u unutrašnjost. Bilo je, po rečima njegovih kritičara, "sigurnije sedeti u Beogradu u dubokom ilegalstvu, nego izaći na slobodnu teritoriju, gde se vodila teška borba sa nadmoćnijim neprijateljem"... "Svoditi moj rad u 1942. i 1943. godini na moj strah da sebi sačuvam život, u najmanju ruku je gadno", piše Nešković Politbirou CK KPJ. "Jer prednosti koje Beograd davao organizacijama u Srbiji za čvršću vezu sa PK nosile su nesrazmerno više opasnosti za lični život onih koji su se kretali i radili u Beogradu nego što su bile opasnosti na terenu. Rad u Beogradu nije bio rad u pozadini. On je bio bar ravnopravan radu na frontu, jer je bio rad u samom žarištu neprijatelja".

Svakako da su ključna i neuporedivo krupnija dva "greha" Blagoja Neškovića bila - srpski nacionalizam i odnos prema Informbirou. Sve već pomenute metode izvrtanja činjenica i njihovog nakaradnog tumačenja naširoko su primenjene i u ove dve "krivice". Pošto ga se nije moglo direktno optužiti za ibeovštinu, izabran je jedan neobičan i za te prilike surovih obračuna delikatan pojam - kolebljivost. To spada u onu vrstu optužbe koju nije bilo neophodno dokazivati, ali se, istovremeno, nije moglo ni od nje odbraniti. Kao intelektualac, Nešković je nastojao da taj sukob sagledava u svetskom kontekstu, da upozori da rigidan crno-beli pristup može da otera na drugu stranu jedan broj nedovoljno upućenih i neodlučnih kadrova, da Zapad nudi pomoć Jugoslaviji ne zato što mu je do nje stalo, nego da bi oslabio i naudio Sovjetskom Savezu, da će, dugoročno gledano, slabljenje SSSR-a imati loše posledice po Srbiju. Sve je to tumačeno kao "proinformbirovski stav", kao njegova "oportunistička linija", "radi kamufliranja dvolične uloge koju je igrao".

U JEDNOM TEKSTU, njegov sin Nebojša piše: "Blagoje mi je više puta rekao, da je u vreme sukoba između KPJ i IB verovao da Josip Broz može nekim svojim nepromišljenim potezom uvući Jugoslaviju u rat između Zapada i SSSR. Bio je ubeđen da bi to izazvalo ogromne gubitke na prvom mestu u Srbiji i srpskom narodu, po treći put u prošlom veku. Takođe mu je bilo jasno da niko u rukovodstvu KPJ nije o tome razmišljao. To je bio osnov njegovog stava da Jugoslavija ne treba, bez razloga, da dalje zaoštrava odnose sa Sovjetskim Savezom, već da treba da teži da ih popravi. Mislim, dodaje Nebojša Nešković, da je Broz, na osnovu nekih drugih argumenata, došao do istog zaključka, što je dovelo do popravljanja tih odnosa već tokom 1954. godine, relativno brzo po udaljavanju BN iz političkog života Jugoslavije."

Interesantno je pomenuti još jedan detalj u vezi s tim, iz pisma Blagoja Neškovića rukovodstvima Srbije i Jugoslavije 1984, u kojem je pokrenuo pitanje svoje političke rehabilitacije. U jednom razgovoru J. Broz ga je pitao: "Hoće li Srbi ratovati protiv Rusa", našta je on odgovorio: "Hoće ako ih Rusi napadnu, inače neće". Glavna optužba - za srpski nacionalizam - otkriva svu paradigmatičnost slučaja Blagoja Neškovića. Evo, najpre, zašto je o dobio tu tešku i u celom posleratnom periodu dežurnu etiketu. Ona se, naime, delila nemilice i maltene za samo pominjanje pojmova Srbin i Srbija, a naročito prideva srpski. Neškovićevi "gresi" su u tom pogledu bili mnogo veći. On se, na primer, zalagao za ćirilicu. Odnosno, kako je sam govorio, bio je često prinuđen da istupa protiv nametanja latinice Srbima.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nikome nije slepo verovao

POLITBIRO CKKP Srbije u pismu Politbirou CKKP Jugoslavije kaže, između ostalog, optužujući Neškovića bez ikakve mere i smisla, sledeće: "B. Nešković se duboko ne slaže s politikom naše partije u nacionalnom pitanju i stalno se odnosi prema njoj i prikazuje je kao da je ona na štetu srpskog naroda. Svoj velikosrpski šovinizam(!) on je ispoljio bezbroj puta, i to u najrazličitijoj formi, čak i na takvim, ne samo za komunistu nego i za običnog građanina, beznačajnim sitnicama kao što su, na primer, natpisi latinicom u Beogradu".

Nije ovde samo pitanje mere kojom se rukovodstvo srpskih komunista obrušava na svog dotadašnjeg prvog čoveka, nego je u pitanju suština. Blagoje Nešković je bio tip upornog borca koji se, između ostalog, uporno zalagao za ravnopravni status Srbije u Jugoslaviji i za interese srpskog naroda i Srbije. Upravo to - interesi Srbije i srpskog naroda - legitimni interesi, naravno, bili su u Titovoj Jugoslaviji proskribovana i maltene zabranjena kategorija. Nad svakim posezanjem za tim interesima visila je automatska sumnja u velikosrpski nacionalizam kao najveću opasnost, takoreći i jedinu, u drugoj polovini 20. veka. Drugi nacionalizmi i druge opasnosti, pominjani su tek sporadično, i to više reda i forme radi. Zato je borba Blagoja Neškovića za te interese i njegova tragična sudbina bila metafora takve iste sudbine srpskog naroda i Srbije. Nešković je bio toga duboko svestan, govoreći da je "siguran da je on bio glavna prepreka sprovođenju nacionalne politike Josipa Broza". Ta politika je bila zasnovana, kako je to kasnije formulisao Lazar Koliševski, na principu "slaba Srbija, jaka Jugoslavija". (Pokazalo se, međutim, da je ta formula bila tačna samo u prvom delu - slaba Srbija. Jer da je Jugoslavija bila jaka, ne bi bila razbijena samo koju godinu posle Titove smrti, ostavljena, poznatim ustavnim rešenjima, bez ijednog mehanizma odbrane i opstanka.)

U PARTIJSKIM DOKUMENTIMA o smeni Blagoja Neškovića pominje se samo nekoliko njegovih "nacionalističkih grehova", dok se većina drugih njegovih stavova i zalaganja iz tog nacionalnog korpusa prećutkuje, valjda da se ne bi, uprkos iskrivljenoj interpretaciji, u javnosti i partijskom članstvu shvatili kao zasluge. A uistinu su to i bile zasluge a ne greške.

Najviše se u partijskim materijalima potencira njegovo suprotstavljanje u vezi sa prinudnim, obaveznim otkupom poljoprivrednih proizvoda i stoke, koji je trajao sedam godina. - Za vreme borbe oko otkupa on je stalno govorio da se na srpski narod bacaju veliki tereti, potom iznoseći neistinu kako se drugima gleda kroz prste - piše Politbiro CK Srbije Politbirou CK Jugoslavije. - Nije nimalo slučajno - nastavlja se u tom tonu - što je Nešković potcenjivao i skoro ništa nije govorio o ostalim našim narodima i njihovoj ulozi u stvaranju nove Jugoslavije. Jednom prilikom Nešković je rekao da, posmatrajući politiku otkupa, čovek dobija utisak kao da neka neprijateljska ruka hoće da priguši srpski narod koji je stub ove države - svedoči Petar Stambolić i dodaje: - Te reči su mi ostale u sećanju jer me je iznenadio takav šovinistički istup.

Stambolić je predstavljao svojevrsnu političku konstantu u srpskim rukovodstvima čitavog tog perioda. Njegova misija se svodila na slepu poslušnost Titu i kažnjavanje svih pojedinaca u tim rukovodstvima koji bi se setili da je njihova obaveza da zastupaju interese svoje republike i svog naroda, ravnopravno sa drugima u Jugoslaviji. Blagoje Nešković, kao čovek od intelekta i doslednosti, hrabrosti i samodiscipline, upornosti i dalekovidosti, bio je druga, suprotna politička linija među srpskim rukovodećim kadrovima. Zato je i završio kako je završio.

NIJE NEŠKOVIĆ dozvoljavao, na primer, čerupanje srpskog državnog i etničkog prostora, za razliku od njegovih tužilaca i sudija koji su, primera radi, pripojili Kosmetu nekoliko opština centralnog dela Republike, koje se danas označavaju kao "sever Kosova".

"Nije dozvolio da se prostor južne Srbije - južno od Ristovca - pripoji Makedoniji, sprovodeći ozbiljna i detaljna istraživanja među stanovništvom o njihovom etničkom pripadništvu i neku vrstu referendumskog izjašnjavanja u vezi s tim.

"U ime Josipa Broza Milovan Đilas je pitao Neškovića da li bi pristao da se Metohija pripoji Albaniji a Crna Gora Srbiji, što je bio deo posleratnog plana da se formira federacija Jugoslavije, Bugarske i Albanije. Nešković je to odbio.

"Po povratku iz posete Rumuniji, neposredno posle rata, Tito je preneo B. Neškoviću zahtev Deža i Paukerove da se istočna Srbija pripoji Rumuniji "pošto su Vlasi koji tamo žive u stvari Rumuni". Nešković je na to žestoko negativno reagovao i zatražio od Broza da im poruči da mu se obrate u vezi s tim, što se nije dogodilo.

"Odbio je Titov predlog, u vreme rata, da se partijska organizacija Zemuna, a takođe i partijske ćelije u Sremu povežu sa CK KP Hrvatske, konkretno sa opštinskom organizacijom u Vinkovcima. Taj predlog je sledio logiku prostiranja NDH. Nešković je prozreo opasnost da će se tzv. partijske granice pretvarati u administrativne, a administrativne nekad mogu prerasti i u državne, kao što se mnogo kasnije i dogodilo.

"U vezi sa suštinskim, koncepcijskim pitanjem narodnooslobodilačke borbe, Nešković je zastupao ideju narodnog fronta, a ne socijalističke revolucije. Smatrao je da "u seljačkoj Srbiji revolucija nema smisla i izgleda", pa prema tome ni proleterske jedinice niti bilo koja vrsta usko ideoloških odrednica borbe protiv okupatora i za oslobođenje zemlje. Bio je, po logici koju je zastupao, za najširi front narodno oslobodilačke borbe, protiv građanskog i bratoubilačkog rata. Prema četnicima, govorio je partizanskim jedinicama u unutrašnjosti Srbije - "kako oni prema vama, tako i vi prema njima"; drugim rečima, ako vas napadnu, branite se, ako vas ne diraju, ne dirajte ni vi njih, ako se bore protiv okupatora, sarađujte sa njima.

"Imao je negativan stav prema autonomiji Kosova i Metohije, što je zasnivao na učešću Šiptara u Drugom svetskom ratu na strani fašističkih sila i na zločinima koje su u toku rata počinili prema Srbima. Smatrao je da Kosmet treba da bude "običan okrug u okviru Republike Srbije".

"Već tada, ranih pedesetih godina, uočavao je i kritikovao autonomaštvo vojvođanskih kadrova, koje će tokom vremena prerasti u paradržavno ponašanje i suprotstaljanje matičnoj Republici Srbiji u svim sferama odlučivanja. Izražavao je sumnju i u neke slovenačke kadrove - da rade na štetu Srbije a u korist Slovenije.

"U maju 1952. godine, suprotstavio se ideji da Jugoslavija od federativne republike preraste u federaciju republika, anticipirajući tako njen dramatičan kraj četiri decenije kasnije. Rekao je: "A mi treba da se prenesemo u situaciju koja može da nastupi u najgorim slučajevima koji mogu našu zemlju da snađu i da pretpostavimo da će agresor, neprijatelj, da koristi čak i neše propise da sprovede neke svoje namere, da razbije Jugoslaviju na one njene sastavne delove koje Ustav daje". Itd.

Da ne nabrajamo više političke grehove ili zasluge - kako se uzme - Blagoja Neškovića. Već je i ovo dovoljno za zaključak da je do njegove eliminacije u tim političkim prilikama i vladajućim dogmama moralo doći. Štaviše, pravo je čudo kako do toga nije došlo ranije.

ZAPRAVO, POLITIČKI pad Blagoja Neškovića počeo je nekoliko godina ranije - kada je sa mesta predsednika vlade NR Srbije (1948) "unapređen" za potpredsednika vlade FNRJ. Tako se njegovo smenjivanje pretvorilo u proces sa odloženim konačnim ishodom.

Deo razloga za to odlaganje je svakako njegovo uspešno rukovođenje partijskim radom i antifašističkom borbom u Srbiji i Beogradu. Uz to, Nešković je zadužio Broza time što ga je spasao na poziciji generalnog sekretara KPJ kad je hrvatski CK 1941. godine doneo odluku da izađu iz KPJ. Broz je u Zagreb poslao upravo Neškovića da sredi situaciju, što je ovaj, pod neverovatno teškim okolnostima, uspešno obavio: partijski je kaznio ceo CK Hrvatske zbog separatizma, među njima Hebranga, Bakarića, Lea Matesa, Hertu Has i druge.

Sve je to, međutim, moglo samo da odloži ili da uspori, ne i da spreči njegovu političku eliminaciju od strane Broza. Čudnije je, u stvari, kako se Blagoje Nešković, takav kakav je bio, uopšte našao na tom mestu, a ne kako je odatle otišao, s obzirom na sve što nam se u to vreme i u potonjim godinama i decenijama događalo. Najdirektnije, ali u jednoj obrnutoj vizuri, to je formulisao Aleksandar Ranković: "Nikako sebi ne mogu da oprostim što si ti, takav kakav si, dospeo u ove naše vrhove", rekao je on jednom prilikom Neškoviću. "Ti kao da jedva čekaš da se s nama rastaneš". Za razliku od Rankovića, koga će slična sudbina zadesiti desetak godina kasnije, ali i od mnogih drugih srpskih rukovodećih kadrova, Blagoje Nešković nije bio idolopoklonik ni prema kome, a u ovom konkretnom kontekstu - ni prema Titu. "U svojoj političkoj karijeri nisam slepo verovao nikome", reći će sam Nešković u pomenutom pismu najvišim organima partije i države 1984. godine. Bio je uistinu drukčiji od mnogih drugih, od onih koji su glasali za njegovu smenu, pa onda za smenu Rankovića, Nikezića, za antijugoslovenski i antisrpski Ustav iz 1984... Za sve ono što nas je i dovelo do tragičnog ishoda na kraju čitave te naše, odnosno Titove komunističke bajke.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Šta Srbija duguje Blagoju Neškoviću

ZA RAZLIKU od drugih koji su doživeli tako drastičnu političku sudbinu, Blagoje Nešković se nije ugasio ni potonuo u ćutanje i beznađe, nije se - kako se tada govorilo - demoralisao, nego se vratio svom lekarskom pozivu i u tome postigao zapažene rezultate. I još jedno "ne": nije još uvek politički rehabilitovan od neopravdanih optužbi koje su mu izrečene tokom smenjivanja.

Neku vrstu rehabilitacije, međutim, izveo je jedan od časnijih ljudi u srpskom rukovodstvu - Dragi Stamenković, na skupu o rukovođenju NOB-om u Srbiji, koji je održan 1988. godine. Podsećanja radi, Stamenković se najkonkretnije i najjasnije suprotstavio Titu i njegovim pomoćnicima u srpskom rukovodstvu, u tzv. obračunu s liberalima 1972. godine. Rekao mu je i rekao im je da "bez velikih razloga otvaraju krizu u Srbiji s dalekosežnim posledicama", osim ako jedini stvarni razlog nije to što "im je vlast udarila u glavu".

Stamenković se, istine radi, izjašnjavao o Neškoviću 1952. kao i drugi, iz partijske discipline, ali je jedini smogao snage i savesti da makar i tri i po decenije kasnije, kaže o njemu ljudsku i istinitu reč: "Kad se pogleda sve što je radio, sve što je pisao, on je dobro radio, bio je jedna celovita ličnost, brzo je sticao iskustva i učio... Nešković nadmudruje Specijalnu policiju i Gestapo u Beogradu. U svom radu čvrsto se drži, i to zahteva od svih - pravila konspiracije i ilegalnog rada. Rad u takvim uslovima značio je svaki dan imati glavu u torbi. Bio je uporan borac, oštar i strog u zahtevima"...

Stamenković visoko ocenjuje Neškovićevo rukovođenje partijskim radom i partizanskom borbom u Srbiji tokom rata i naglašava da bi bilo nemoguće ma iz kog dela Srbije ostvariti veze s celom organizacijom i borbom kao iz Beograda, na čemu je Nešković insistirao, a što su mu kritičari zamerali, tražeći po svaku cenu greške, uprkos istini, logici i rezultatima koji su bili neosporni.

Već samo to što je na tom savetovanju rečeno o Blagoju Neškoviću, ali i sve drugo što je radio i zašta se borio, više je nego dovoljan razlog za njegovu potpunu političku rehabilitaciju i ispravljanje velike nepravde koja mu je naneta. Srbija to duguje ovom istaknutom borcu za njenu slobodu, ravnopravnost i legitimne interese.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Prsti CIA u smeni Neškovića?

NEDAVNO je deklasifikovan (postao javan) poverljiv izveštaj CIA o smenjivanju Blagoja Neškovića, iz januara 1953. godine, samo nekoliko meseci posle Šestog kongresa KPJ na kojem je lišen svih partijskih i državnih funkcija. Jedino što je u tom izveštaju CIA bilo nesumnjivo tačno jeste da je Nešković zaista bio smenjen, što nije bila ni poverljiva ni tajna nego javna činjenica.

U tom izveštaju CIA piše da je Nešković "sledio sovjetske instrukcije u svim svojim aktivnostima", da je došao u sukob sa CK KPJ zato što je "podržavao plan da se Makedonija i Crna Gora priključe Srbiji", nadajući se da će tako "postati popularan kod srpskog naroda i među srpskim političarima koji su se protivili postojećem režimu".

Te i još neke "poverljive" tvrdnje CIA neistinite su i nelogične već na prvi pogled. Na primer, da je Nešković ili bilo ko drugi dobijao sovjetske instrukcije, ne bi moglo da promakne Titu kao starom enkavedeovcu, kao ni njegovoj desnoj ruci Ivanu Krajačiću, šefu sovjetske obaveštajne službe za Balkan, te bi Nešković bio eliminisan već 1948, a možda i pre toga. Nelogično je, zatim, trpati u isti koš, odnosno pripisivati Neškoviću i informbirovštinu i velikosrpstvo, jer te dve stvari ne idu zajedno. I najzad, do sada se nije pojavio nijedan dokument o planu takve reorganizacije Jugoslavije o kojem govori izveštaj CIA. A što se srpskih političara tiče, oni ne samo da se nisu protivili postojećem režimu, nego su se u najvećem broju slučajeva, i tada i u celom posleratnom periodu, poltronski odnosili prema Titu, ne mareći za interese republike i naroda koje su bili dužni da zastupaju.

Imajući to u vidu, može se u podtekstu izveštaja CIA naslutiti briga za Titov režim, od "opasnosti" koja mu preti i od Neškovića o od drugih "srpskih političara koji se protive postojećem režimu", odnosno Titu. Idući dalje tom logikom, moglo bi se pretpostaviti da su u Neškovićevoj smeni postojali i prsti CIA. Ali, ostanimo pri njihovoj ogradi u pomenutom izveštaju - da su njihove tvrdnje (kao i ova naša pretpostavka) - neproverene.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ko će dočekati Ruse

PRED sam kraj rata Nešković se nalazio u unutrašnjosti Srbije. Bio je zaokupljen potrebom da se formira ASNOS (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Srbije) kao najviši organ vlasti Republike Srbije, kao što je to već urađeno s drugim republikama u Jugoslaviji. Nameravao je da to učini na teritoriji Toplice, ali Tito mu to nije odobrio.

Naročito ga je mučilo to što Ruse, koji su već ušli u istočnu Srbiju, neće u Beogradu dočekati legalni predstavnici vlasti Jugoslavije i Srbije, nego će biti kao da su došli u nekakav provizorijum i na nedefinisanu teritoriju. Da bi se to izbeglo, Nešković je odlučio da se hitno prebaci u Beograd, gde je dočekao i pozdravio generala Ždanova i ruske jedinice u ime srpskih u jugoslovenskih vlasti. U tom svojstvu, organizovao je miting kod Vukovog spomenika 21. oktobra 1944. godine, i prvi govorio na njemu, uz komandante ruskih i srpskih jedinica, generala Ždanova i Peka Dapčevića.