ISTORIJSKI DODATAK - PRVI SRBIN KOJI JE TITU REKAO NE: Prilozi za biografiju Blagoja Neškovića
ODNOS sećanja i istorije uvek je složen, pun etičkih, političkih i stručnih implikacija. Šta od prošlosti treba zapamtiti, a šta zaboraviti, pitanje je koje podjednako iskušava svedoke i istraživače prošlosti?
Arhiva
Na koji način je individualno pamćenje i tumačenje prošlosti određeno političkim, društvenim i kulturnim kontekstom? U kojoj meri vrednosti i ideali određenih socijalnih i političkih grupa oblikuju individualno sećanje i stručni stav pojedinca koji im pripada? Od kakvog je značaja način na koji je prošlost zapamćena?
Da li nepoštovanje prava na drugačije političko mišljenje i idejni stav ostavljaju ožiljke u sećanju odbačenog člana društvene i političke zajednice? Da li se istoričar i struka kojoj je posvećen mogu držati na distanci od moralnih i etičkih pitanja koje neki prošli događaji sa sobom nose i iznova ih otvaraju? Deo tih pitanja čine prilozi o sudbini Blagoja Neškovića koji se nalaze pred čitaocima „Istorijskog dodatka“ i Večernjih novosti.
NEŠKOVIĆEVI pogledi na nacionalno pitanje ocenjivani su kao pogrešni. U danima obračuna sa njim isticano je kako on smatra da je nacionalna politika KPJ „štetna po srpski narod”. Njegovi dojučerašnji partijski drugovi su govorili da je „izvanredno osetljiv po liniji srpstva”.
Kritikovali su njegovo negiranje autonomije Kosova i Metohije i tvrdi stav da ta oblast treba da bude „običan okrug“ unutar Srbije. Mišljenje da su „Šiptari teški grešnici iz rata“ i da svako njihovo iskazivanje nezadovoljstava može biti sankcionisano iseljavanjem takođe je ocenjivano kao nedopustivo.
Naknadno je optuživan za netrpeljivost „protiv drugova Slovenaca i Crnogoraca”. Nazivan je „zatrovanim šovinistom” koji sumnja da B. Kidrič i F. Leskošek „rade na štetu Narodne Republike Srbije a u korist Narodne Republike Slovenije“. Takvi stavovi su ocenjivani kao rad koji vodi „razbijanju jedinstva naših naroda“. Nešković, nesumnjivo, nije pripadao onom krugu srpskih komunista koji su bili spremni da bez pogovora nose hipoteku „velikosrpskog hegemonizma“.
U VIĐENjIMA Blagoja Neškovića Jugoslavija je bila „federativna republika”, a ne „federacija republika“. U trenutku kada je te svoje stavove javno iznosio i KPJ je bila na istim pozicijama.
Deceniju kasnije postali su dominantni glasovi koji su tražili decentralizaciju jugoslovenske države. Za te snage, koje će počev od 1966. odneti političku nrevagu, Nešković je ostao zapamćen kao centralista.
Blagoje Nešković nije bio spreman da igra ulogu pokajnika. Kao i svaki fanatični partijac, bio je spreman da do samouništenja prihvati krivicu tamo gde je ima, ali ne i tamo gde nije video „političke razlike“ u stavovima.