PREKALJENI ČUVARI MIRA NA STRAŽI IZNAD PREŠEVA: Reporteri "Novosti" sa vojnicima na Ševadskim livadama, u Kopnenoj zoni bezbednosti (FOTO)

Do nje vodi neugledni krivudavi neasfaltirani put koji zaklanja rampu, kraj koje nas je čekao vojnik pod šlemom, u punoj opremi. Bili smo najavljeni i viđeni, iako mi nismo videli nikoga. Stražar je pozdravio i podigao rampu, a terenac "difender" kojim smo došli sa domaćinima iz 4. brigade ušao je u prostor opasan snažnim zemljanim bedemima sa zaštićenim položajima za strelce. Ispod drveća su se nazirali objekti i hangari, a kroz utvrdu je vodila saobraćajnica sveže izrovana tenkovskim gusenicama i točkovima borbenih oklopnih vozila. Prirodna odbrana ovog platoa su njegove strme padine koje se spuštaju duboko naniže.

Sećao sam se ranog proleća pre dvadeset godina, kada su se u Kopnenu zonu bezbednosti tek vratile naše vojne i policijske jedinice posle "malog rata" sa albanskim teroristima na jugu Srbije. Javnost nije znala u kakvim teškim uslovima oni čuvaju opasnu zonu uz administrativnu liniju živeći, sa skromnom opremom koju su imali, ukopani u vlažnim ledenim zemunicama, gde su mnogi ostavili zdravlje i živote. Današnjem mladom posetiocu uređenog i opremljenog objekta "Ševadske livade" teško je i da zamisli samopožrtvovanje vojnika koji su tada boravili u surovim planinama iznad Vranjske kotline, koju neuki političari i novinari nazivaju novokomponovanim i tendencioznim albanskim terminom Preševska dolina.

Jedan od čuvara Kopnene zone bezbednosti iz 4. brigade koji je od tih teških vremena do danas ostao na planinskom bedemu je major Nebojša Mitić, komandir posednutog objekta "Ševdske livade". Njegovo lice preplanulo od sunca, vetra i mraza, kao i lica svih njegovih vojnika, svedoči da ne provodi mnogo vremena u toplim prostorijama.

- Malo ste zakasnili na zimsku idilu u belom, sneg se već topi, ali ako sačekate veče osetićete kako ujeda mraz - smeškao se major Mitić. - U januaru se temperatura noću spušta na dvadesetak ispod nule, pa zamislite kako je tada biti na straži. U stvari, za nas je to normalno, jer svi su ovde obučeni, pripremljeni i prekaljeni. Takva mora da bude posada posednutog objekta koji je u pripravnosti 24 sata dnevno, svih 365 dana u godini, u svim vremenskim uslovima. Ukoliko pomoć zatreba bilo kojoj od tri baze na samoj adminstrativnoj liniji kojima smo mi podrška, spremni smo da trenutno krenemo sa ljudstvom, naoružanjem, borbenim oklopnim vozilima i tenkovima. Ovde je sve spremno za akciju u svakom trenutku.

Dok smo razgovarali čulo se turiranje moćnih motora i nedaleko od nas je projurio tenk prskajući blato i mokar sneg. Kada 40 tona čelika protutnji "lagano", brzinom od tridesetak kilometara na sat, to izaziva strahopoštovanje. Njega je pojačalo oklopno vozilo pešadije iz koga su istrčali vojnici u punoj opremi. Posluga minobacača velikog kalibra je munjevito zauzela položaje i iz ruke u ruku projektil se munjevito stvorio kraj mračnih usta cevi.

- Ovde obuka traje neprestano - objašnjavao nam je major Mitić dok smo gazili po visokom zemljanom bedemu posmatrajući momke i devojke koji su trčali kroz kaljugu i zauzimali položaje proigravajući jedan od postupaka u slučaju uzbune. Pažljiv posmatrač je mogao da vidi i ljude u maskirnim uniformama kako se kreću kroz drveće kao šumski duhovi.

Želeli smo da porazgovaramo sa najmlađim vojnikom i ugledali smo jednog omalenog, koji je imao lice kao devojčica. Oficiri su se nasmejali i rekli nam "To i jeste devojčica, ali odličan vojnik i strelac, pa vi sad vidite".

Bilo je teško prepoznati ženu pod šlemom, u teškom borbenom prsluku načičkanom okvirima bojeve municije, širokim maskirnim pantalonama i grubim čizmama. Pod tom teškom opremom kretala se jednako brzo i vešto kao njene kolege.

Tek kada je stala ispred nas ukazalo se nežno, ali i ozbiljno lice dvadesetogodišnje devojke.

- Odslužila sam vojni rok i nastavila profesionalnu službu, u kojoj sam već dve godine. Moja porodica je iz Ristovca, sa stare srpske granice i vojni poziv je naša tradicija. Ispunio mi se san da budem vojnik, a nadam se da ću karijeru nastaviti kao podoficir. Preporučila bih svakome da odsluži vojni rok, a za muškarce bi to trebala da bude obaveza, to je dug otadžbini - rekla nam je vojnik-strelac Stanislava Simonović.

Na pitanje da li ima neku poštedu zato što je žensko, bar od stražarskih smena po najgoroj ciči zimi, ona je odmahnula glavom:

Život čuvara Kopnene zone bezbednosti je nevidljiv za svet izvan njihove utvrde iznad regionalnog puta koji spaja Vranjsku kotlinu sa dolinom Binačke Morave sa druge strane administrativne linije. Stojeći na bedemu posmatrali smo putnička vozila na putu stotinak metara ispod nas i saobraćajce u redovnoj kontroli, koje vozači danas vide kao najveću "pretnju". A pre dvadeset godina su na ovdašnjim putevima vrebale skrivene mine, teroristi takozvane Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca su iz ovih šuma napadali snajperima, mitraljezima i minobacačkim projektilima, ubijali ne samo srpske vojnike i policajce, već i svoje sunarodnike koji su želeli da žive mirno sa svojim komšijama. Ovde već godinama nije zabeležen nijedan incident, upravo zbog prisustva elitnih vojnika 4. Brigade.

- Ovde smo da zaštitimo sve naše građane bez obzira na nacionalnost i veroispovest, a čini nam se da su i Albanci to shvatili - kaže major Mitić. - To što godinama nije bilo nijednog incidenta nije smanjilo našu budnost. Mi smo uvek budni i spremni.

IZBAVILI PORODICU IZ SMETOVA

VOJNICI sa Ševadskih livada često pružaju pomoć stanovnicima okolnih malih albanskih sela, a tokom nedavnih vejavica spasli su od smrzavanja jednu prorodicu čije se vozilo zaglavilo u smetovima. Kako to utiče na javno mnjenje lokalnih Albanaca pokazao je slučaj albanskog političara koji je na društvenim mrežama nedavno pokušao da pokrene kampanju protiv vojnih baza u Kopnenoj zoni bezbednosti, a ućutkali su ga njegovi sunarodnici sa ovog prostora rečima da on ništa nije učinio za njih, za razliku od Vojske Srbije.