STRANCI KOJI SU ZADUŽILI SRBIJU: Roman i porodica Sondermajer - Epski primeri junaštva i časnih i hrabrih života

U to vreme u Srbiji kralj Milan radi na unapređivanju vojske, naročito njene sanitetske službe. Tako je Romana za dolazak u Srbiju preporučio njegov profesor, veliko ime u medicini, dr. Mikelič. Kako je imao dobre preporuke, a Srbiji su bili potrebni lekari, odmah je primljen u službu Srpskog vojnog saniteta i dodeljen mu je čin kapetana prve klase.

Prvi korak koji je doktor učinio bio je da formira hirurško odeljenje pri vojnoj bolnici. U tu svrhu dodeljena mu je zgrada u današnjoj Njegoševoj ulici, koja nije ni izdaleka bila pogodna za tu namenu. Operacije su se vršile na drvenim stolovima prekrivenim ćebadima i čaršavima. Čak i u takvim uslovima mladi doktor se pokazao kao veoma vešt hirurg. Na njegovu inicijativu regruti, koji su iz zdravstvenih razloga, zbog kile, bili oslobođeni vojske, pozivani su da se odazovu vojnom pozivu i bili su operisani. Posle kućnog oporavka od 6 meseci, vraćali su se na redovno služenje vojnog roka. Preko 5000 takvih operacija izvršio je dr Sondermajer i time značajno doprineo povećanju ljudskog potencijala i borbene gotovosti vojske. Rad dr Sondermajera nije ostao nezapažen i 1906. dobija čin pukovnika i postaje načelnik saniteta Ministarstva vojnog.

Uporedo sa radom u svojoj oblasti, hirurgiji, zalagao se da se izgradi jedna dobra i uslovna vojna bolnica, da se objedine sanitetske službe raštrkane po gradu i nijedna nije imala dobre uslove za rad. Kada je počela da se gradi Vojna bolnica (stara VMA, danas Klinički centar), lično je nadgledao gradnju i bio je njen prvi upravnik. Ali ne zadugo.

Kako je počeo Prvi, pa onda i Drugi balkanski rat, vraćen je na mesto načelnika saniteta Ministarstva vojnog. Prvi svetski rat ga prebacuje u Vrhovnu komandu, na mesto hirurga konsultanta. Do 1917, bio je načelnik saniteta Vrhovne komande i glavni inspektor saniteta.

U Beogradu je zasnovao porodicu, oženio se ćerkom generala Dimitrija Đurića, Stanislavom. Iako je Roman bio katolik, obred venčanja bio je u pravoslavnoj crkvi i sva njihova deca, a imali su tri sina i ćerku, bila su u pravoslavnoj veri. Jedini uslov mladoženjin bio je da deca nose poljska imena. Prvi sin, Tadija, rođen je 1892, a zatim su došli Vladislav, Jadviga i Stanislav.

Prvi svetski rat obrušio se na Srbiju, pa ni porodicu Sondermajer nije poštedeo. Otac porodice bio je pri Vrhovnoj komandi, a Tadija i Vladislav u vojsci. Majka i kći su bile u bolničkim uniformama, ali je najmlađi, Staško, i pored zabrane, otišao u Drugi konjički puk kao dobrovoljac, jula 1914. Ni mesec dana nije vojevao. Poginuo je kao pravi ratnik, u jurišu Cerske bitke, avgusta 1914, mesec dana pred šesnaesti rođendan.

Jurišao je ne obazirući se, očiju punih suza, hteo je da se osveti za majku koja je umrla samo nekoliko dana ranije. Kod sela Dobrić poginuo je najmlađi srpski ratnik bitke na Ceru, još u mornarskoj uniformi, kakvu su dečaci nosili. U džepu mu je stajala đačka knjižica i dnevnik, u koji je upisivao svaki dan svoga ratovanja. Ostali vojnici sahranjeni su u zajedničku grobnicu, a Staška su žene prenele u centar sela i sahranile.

Tadija i Vladislav izabrali su da odu u avijatičare. Tadija je završio obuku u Sadesu, gradiću blizu Soluna,  gde je bila smeštena Vojna bolnica, i ubrzo postao vojni  pilot.

Desilo se da je oboleo od malarije, pa je na lečenje upućen u Francusku, krajem 1917. Čim se zalečio, prijavio se u školu akrobacije a kasnije i na Višu školu gađanja i bio najbolji strelac u svojoj grupi. Završetak školovanja donosi mu raspored u jednoj lovačkoj grupi na francuskom frontu. Raspoređen je u najbolju grupu, „Roda“, koja je imala borbe u vazduhu sa najboljim nemačkim lovcima. Tadija Sondermajer kao početnik oborio je dva aviona, od ukupno 265, koliko je njegova grupa imala pogodaka. A ubrzo se priključio borbama na Solunskom frontu.

I drugi Romanov sin, Vladislav, posle bitaka kao vojnik konjičkog puka, prelaska preko Albanije i oporavka na Krfu, bira nebo za svoje opredeljenje. Završava avijatičarsku školu u Francuskoj i učestvuje u proboju Solunskog fronta.

U oslobođeni Beograd ulaze Sondermajerovi, otac i dva sina. Prepolovljena porodica, jer ni Jadviga nije preživela rat. Umrla je od iscrpljenosti kada se sa  bolnicom povlačila prema Albaniji. Četvoro dece Poljaka Romana Sondermajera branilo je domovinu koju je izabrao njihov otac, a dvoje položilo  život za nju. Majka Stanislava i njeno dvoje dece nisu dočekali da vide pobedu.

Posle rata, dr Sondermajer bio je upravnik Vojne bolnice u Novom Sadu i predsednik Vojnosanitetskog kabineta. Penzionisan je 1923, ali nije dugo poživeo u penziji. Iste godine je umro od teškog srčanog oboljenja, u 62-oj godini. Iza njega su ostala dva sina, da se ponose delima i ordenjem svog oca, a bilo ih je: Karađorđeva zvezda, Orden Svetog Save, Orden Belog orla, Orden italijanske krune, francuski Orden časti za službu u sanitetu, Orden Svetog Đorđa i Mihajla, Kraljevska medalja Crvenog krsta Holandije…

Sinovi su, u godinama koje su dolazile bili dostojni svog slavnog oca.  Tadija je bio prvi srpski vazduhoplovni inženjer i njegovim zalaganjem otvoreno je preduzeće „Aeroput“. Da bi prikupio novac za osnivanje kompanije i propagirao prodaju akcija, Tadija, tada potpredsednik„Aero kluba“, čini veliki lični podvig. On leti od Pariza do Bombaja i nazad do Beograda, punih 12 dana, i to pre istorijskog leta Čarlsa Lindberga preko Atlantika. Podvig je dospeo u sve značajne novine sveta, akcije su počele da se prodaju i kompanija je mogla da se osnuje.

Aprilski rat 1941. bio je kratak i slom jugoslovenske vojske neizbežan i potpun. On ostaje u Beogradu gde biva hapšen od Gestapoa. To ga nije spaslo zatvora u koji je dospeo kada je Jugoslavija konačno oslobođena, jer mu nove vlasti nisu oprostile bliskost sa kraljevskim dvorom i ostajanje u Beogradu za vreme okupacije. Godinu dana je proveo na robiji, ali je oslobođen krivice i vraćena su mu građanska prava. Radio je u građevinskom preduzeću „Polet“ kao potpuno anonimni službenik. Nikada ga se niko nije setio do pred smrt, 1967. Tada je JAT, koji je nastao od prvobitnog „Aeroputa“, slavio 40 godina postojana avio saobraćaja i  na Tadijinu adresu stiglo je 40 ruža. Ni tada nisu smeli da ga pozovu na proslavu, ali su ga se, barem, setili.

Njegova porodica svedoči da nikada nije pričao o svojim slavnim danima. Oni su ostali zakopani kao  i ordenje koje je dobio: Orden Karađorđeve zvezde, Orden oficirskog reda, Zlatna i srebrna medalja za hrabrost, francuski Ratni krst, Legija časti i Orden Viteškog krsta. Neverovatna je njegova odluka da ostane u socijalističkoj Jugoslaviji, a mogao  je kao nosilac Legije časti da ode u Francusku i od te penzije živi lepše i dostojanstvenije nego što je živeo ovde, zaposlen na honorarnim poslovima u „Poletu“.

Život Tadije Sondermajera je tragedija jednog heroja. Kako nije govorio kako je ratovao, tako nije rekao ni zašto jeostao. Možda su ga kosti roditelja, brata i sestre, vezivale za ovu zemlju. Samo oni, jer je brat Vladislav posle Prvog rata bio vojni izaslanik Kraljevine Jugoslavije i ađutant kneza Pavla. Početak Drugog svetskog rata i napad na Jugoslaviju dovodi ga u domovinu,   prvo u Pančevo, zatim u Rajilovac kod Sarajeva, gde je bio komandant vazduhoplovnog puka. Tu je i zarobljen i   odveden u Nemačku. Dočekao je oslobođenje, ali nije se vratio u Jugoslaviju. Otišao je u London i umro 1956. I ovaj Sondermajer ima značajna odlikovanja: Zlatna medalja za hrabrost, francuski Ratni krst, Orden Belog orla sa mačevima…

Dva brata se nikada više nisu videla. Poslednje viđenje bilo je 1941, kada su pohitali da se bore, već slavni letači – lovci, istim žarom kao onda kada su bili mladići.

Sondermajerovi su bili junaci, časni i velike patriote. Majka i ćerka dale su svoje živote negujući bolesne i ranjene, a najmlađi sin, đak drugog razreda gimnazije,  poginuo je u jurišu kao pravi junak. Roman i njegova dva sina epski su primeri časnog i hrabrog života, odanosti domovini i oficirskoj zakletvi. Od šest heroja Sondermajera, samo Tadija ima bistu  u Beogradu, otkrivenu tek 2020. godine.