ŽIVIM U PARIZU, A SRCE MI JE U SRBIJI: Petar Petrović o odlikovanju koje će mu na Sretenje uručiti predsednik Srbije

U ovogodišnjoj raspodeli ordenja zaslužnima na Dan Republike, jedna se kolajna namerila i na njegov rever. Predsednik Republike odlikovaće ga Zlatnom medaljom za zasluge, koju su, uz njega, dobili i pisci Gojko Đoko, Rajko Petrov Nogo, istoričar Predrag J. Marković i festival Fest.

- Presrećan sam, nego! Ej, država me nagradila! Ogromna je to čast. Ja, tamo, u predsedništvu, sa svim tim umnim glavama. Velika je to stvar - kaže nam ushićeno obradovani Pepi.

Ljudina dečačkog hoda i mladićke energije, u 85. Odmah je skoknuo među zemljake u bistro "Kod Suzane", pored crkve, u Ulici Simplon, da ih počasti i da se pohvali. Ima i čime.

Pepija je teško ne uočiti. Svugde gde se u Francuskoj odaje počast srpstvu, tu je i on. U besprekornoj čojanoj uniformi srpskog ratnika iz Velike vojne. O ramenu, replika ratne, pobedničke zastave koju mu je pre više od 30 godina predao Naum Đorđević, nekadašnji predsednik Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918, jedan od učesnika proboja Solunskog fronta i nosilac Albanske spomenice.

Naš Pepi je, kao predstavnik ovog Društva, jedan od troje zvaničnih nosilaca srpske zastave kod Večne vatre ispod Trijumfalne kapije u Parizu, na velikim ceremonijama, bar tridesetak puta godišnje. Tu bi uvek razmenio po nekoliko reči sa Miteranom, Širakom, Olandom. Da ih podseti na Srbiju. Tako je francuskog predsednika Makrona, držeći ga za ruku, pozvao da dođe u Srbiju (ispunio mu je obećanje) i ispričao mu šta Kosovo znači Srbima.

Rođen je 1937. u Ohridu, gde mu je otac Milašin, poreklom iz Kosjerića, kao vojno lice, služio u pograničnim trupama. Majka Milica, rođena u Ohridu, bila je domaćica. Četrdeset prve su izbegli u Beograd. Kao električar, pridružio se, 1966, starijem bratu Blagoju koji je već bio u Parizu. Bilo je to ono vreme kada se mnogo išlo u pečalbu. Ali, otadžbinu nije zaboravio.

- Sve je počelo još sedamdesetih. Čuo sam tada na francuskoj televiziji da dolaze solunci u Pariz. Otišao sam da ih vidim, zavoleo sam ih i od tada smo nerazdvojni.

Redovno ide u Polikastro, na Zejtinlik, Krf. Sa sobom obavezno vodi predstavnike francuskih udruženja. Bio je donator za obnovu Srpske kuće u Solunu. Ne ustručava se da pomoć zatraži od srpskog, francuskog, ruskog predsednika. Što na um, to na drum. Čvrsto neguje prijateljstvo između Srba i Francuza, koje je nedavno prolazilo kroz teška iskušenja. Nedavno je, u njegovu čast, održana svečana akademija u opštini pariskog 15. arondismana.

U penzionerskim danima, često ide u Beograd, gde ga srce stalno vuče. Biće tu i sutra, da primi orden. A uskoro će ponovo na put, ka Krfu i Solunu.

POSVEĆEN I PORODICI

POSVEĆEN otadžbini, sebe se "setio" tek u poznim godinama, kada je, u pedeset osmoj, u ambasadi tadašnje SRJ, zasnovao porodicu, sa suprugom Snežanom. Sin Milašin je danas kompjuterski inženjer, dok je kćerka Katarina završila studije ekonomije na Sorboni.

BISTA HEROINE U MUZEJU

U najvećem francuskom muzeju posvećenom Prvom svetskom ratu, u gradu Mou, koji je otvoren na stogodišnjicu početka rata, Pepi je obezbedio eksponate i lično se postarao da Srbija dobije svoj deo, gde je postavljena bronzana bista herione Milunke Savić, rad akademskog vajara Ljubiše Mančića. Posebno je aktivan oko održavanja tradicije na Srpskom vojničkom groblju u Tijeu kod Pariza.