NALIČJE REHABILITACIJE: I dželatu iz Kragujevca vraćena imovina
ZAHTEV za rehabilitaciju prvog čoveka Komesarske uprave za vreme okupacije Milana Aćimovića otvorio je pitanje kome su sve u Srbiji vraćena građanska prava i nekretnine. Strahinja Sekulić, direktor Agencije za restituciju, kaže da je doneto nekoliko "sramnih odluka", a svi pokušaji Agencije da ratnim zločincima ne vrati imovinu, padaju u vodu.
Spasoje Drenjanin Zeka sa saborcima
- Zakon o restituciji kaže da imovina ne može biti vraćena pripadnicima okupacionih snaga i njihovim naslednicima, kao ni ratnim zločincima. Ipak, sud te ljude rehabilituje, a Upravni sud od nas traži da im vratimo ono što im je oduzeto, budući da su prethodne odluke o krivici poništene. Čak i kad zahtev odbijemo, Ministarstvo finansija ga u postupku po žalbi prihvati, zbog stava Upravnog suda - kaže Sekulić.
Tako je Agencija uzalud tri puta odbijala zahtev potomcima Rudolfa Švebela, potpredsednika kragujevačke opštine u vreme streljanja đaka, u oktobru 1941. godine. Budući da ga je sud rehabilitovao, prema stavu Upravnog suda, njegova familija ima pravo na vraćanje oduzetog. Isti je slučaj i sa rehabilitovanim Spasojem Drenjaninom Zekom, komandantom Prvog bataljona Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO, koji je, u decembru 1943, počinio pokolj u selu Vranić. Tada je ubijeno 67 meštana, simpatizera partizana, među kojima 15 dece, 35 žena i sedmoro staraca. Među žrtvama je bila i tromesečna beba.
Što se tiče Milana Aćimovića, kako kaže dr Nemanja Dević, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, on spada u jednu od kontroverznijih ličnosti savremene istorije. Pravnik iz siromašne porodice, radio je dvadesetih najpre u Upravi grada Beograda, a zatim prešao u policiju. Uspon počinje 1926, kada postaje šef opšte policije u Beogradu.
- Od tada traje i njegov sukob sa komunističkim snagama u prestonici i dolazi do izražaja njegova dvostruka ličnost. S jedne strane, predvodi vrlo uspešne akcije protiv kriminalaca, ali i terorista, a s druge biva kritikovan zbog prekomerne upotrebe sile u istragama. Od 1930. jedno vreme boravio je u Nemačkoj na usavršavanju i od tada postoji njegova povezanost sa nemačkim bezbednosnim službama. Ta činjenica uticaće da u vladi Milana Stojadinovića 1938. bude ministar policije, a zatim i da se 1941. nađe na čelu kolaboracionističkog Saveta komesara, preteče Nedićeve vlade - objašnjava Dević.
U Nedićevoj vladi bio je ministar unutrašnjih poslova do novembra 1942, do kada su počinjena brojna hapšenja i zločini, pa ipak smenjen je zbog sumnji da pomaže pokret otpora.
- On 1945. neće poginuti u povlačenju vojnih snaga Nedićeve vlade u Sloveniji, već će do poslednjih borbi ostati uz štab generala Draže Mihailovića. Do danas ne znamo da li je poginuo u borbama u Bosni ili je bez suda streljan nakon zarobljavanja, što zamagljuje činjenice presudne za rehabilitaciju. Njegova istorijska rehabilitacija bi danas svakako izazvala kontroverze, ne samo zbog antikomunističke delatnosti u ratu, već i po drugim neslavnim epizodama, poput gušenja protesta i "krvave litije", 1937. Na ovom primeru vidi se koliko su rehabilitacije složen proces, kom ne bi trebalo prilaziti sa crno-belim predubeđenjima - kaže Dević.
Njegov kolega dr Srđan Cvetković smatra da visokokotirani pripadnici kolaboracionističke vlasti tokom Drugog svetskog rata ne mogu biti rehabilitovani, posebno ako su bili na čelu resora sile i odlučivali o životu i smrti.
- Takvi slučajevi kompromituju rehabilitacije ljudi koji su bili žrtve režima iz ideoloških razloga, da bi se eliminisali politički protivnici i oduzele im se kuće - kaže Cvetković.
Ipak, on misli da bi povraćaj imovine trebalo odvojiti od rehabilitacije jer ne mogu porodice biti kažnjene zbog odgovornosti njihovih očeva ili deda.
U "RACIJI" BACAO POD LED
MEĐU spronim rehabilitacijama je i vraćanje građanskih prava jednom pripadniku mađarskih snaga u Vojvodini. On je u akciji "Racija", u januaru 1942, ubio sedmoro ljudi, od čega je troje bacio pod led.