ISTORIJSKI DODATAK - BROZOVO ANESTEZIRANJE PARTIJE: Izvodi iz stenogramskih beležaka sa Četvrte sednice CK SK Jugoslavije

Tito se pojavio kao filmski glumac - u belom odelu i belim cipelama. Sve vreme trajanja Plenuma,upadljivo je nosio tamne naočare. Posle njegove uvodne reči i izveštaja Krste Crvenkovskog, za govornicu je izašao Aleksandar Ranković.

Potom Kardelj daje reč generalu Veljku Kovačeviću. To je već bio deo dogovorenog scenarija. General je izbacio kartu posle koje je Partija krenula u sasvim drugom pravcu. On je u dugom govoru spomenuo da su sprave za prisluškivanje ušle i u domove najviših funkcionera, a poentirao je rečenicom: "Evo ih i u Titovom domu.

I njega treba prisluškivati i valja proveravati." Kovačević se obratio i samom Titu: "Druže Tito, nema razloga da se ne veruje da postoji i vaš dosije, kada su mogle biti i prislušne sprave. Zašto su vas onda prisluškivali?"

Tito mu je dobacio: "Zlu ne trebalo."

Kovačevićev istup ogolio je prave namere skupa na Brionima, a intoniran je kao govor predstavnika Armije, a imao je cilj da potpuno osami i slomi svaku odbranu.

Svetislav Ćeća Stefanović pokušao je da se brani od napada. Predsedavajući, koji su se menjali pored, Kardelj, Stambolić, Crvenkovski, Vlahović, nisu mu davali reč. Puštali su da talas napada članova CK koji su već odranije bili uključeni u obračun i koji su potvrđivali optužbe na račun Rankovića i Stefanovića. Računali su da će opšte raspoloženje uticati da otupi oštrica njegove odbrane. Prozvan je tek posle pauze za ručak.

Šta se sve zbivalo tog popodneva u hotelu "Neptun", kada je Stefanović uzeo reč, prenosimo, uz nužna skraćenja, iz stenografskih beležaka.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: [...] Ja sam, drugovi, mislio da sam dobro radio. U tome ja neću da kažem da nije bilo grešaka, da nije bilo propusta, da nije bilo nedostataka, da nije moglo bolje da se radi. Ja u to ne ulazim. Drugovi, ja samo podsećam da je prilikom petogodišnjice proslavljanja državne bezbednosti, povodom proslavljanja desetogodišnjice unutrašnje bezbednosti, petnaestogodišnjice, dvadesetogodišnjice pre dve godine izrečeno dosta pohvala. Ono što je nama naročito dalo hrabrosti, što nas je naročito podizalo to je priznanje druga Tita. A priznanje druga Tita nije samo jednom došlo. Da sad ne citiram šta je sve drug Tito govorio. Na kraju krajeva na čelu tih službi, ovde u centru, u federaciji, u Beogradu smo sada i ovde u centru odgovornosti, da ne kažem paljbe, ja i drug Ranković. Ali, molim, ta služba je bila služba federacije i bila je povezana i po republikama. Na čelu tih službi po republikama stajali su vrlo odgovorni ljudi koji su danas živi. Na kraju krajeva i oni znaju kako se sve to radilo. [...]

Ja ne mogu da prihvatim, drugovi, ma koliko se to meni stavljalo u greh, tvrdnju, bez obzira što to dolazi i od strane Komisije, da se državna bezbednost počela odrođavati od društva, da se nametnula nad društvom i da su pojedinci hteli da službu državne bezbednosti pretvore u nekakav zaverenički aparat, instrument za ne znam kakve ciljeve. Ja to prihvatiti ne mogu. Ako se to na ovom Plenumu bude tvrdilo, ja mislim, drugovi, da smo onda daleko dogurali, mi onda negiramo jedan deo naše istorije. Mi onda, drugovi, zaista otvaramo krupne probleme. [...]

Drugovi, slažem se da problem državne bezbednosti, i ne samo državne bezbednosti nego i unutrašnjih poslova iziskuju jedno temeljito preispitivanje, dublju analizu metoda rada i prilagođavanja našem sistemu. Slažem se da je to jedna značajna stvar. Ali, za mene u čitavoj ovoj stvari je dominantno i najvažnije prisluškivanje. Tu mi treba da idemo do kraja. Ja mislim da je to najteže, najfrapantnije, što čovek ne može da zamisli. Ne samo da je nas koji smo radili na tome, koji smo imali neke veze sa tim, koji smo obavljali te poslove sve to zaprepastilo i frapiralo, to može da frapira sve naše radne ljude i građane, kad se radi o prisluškivanju naših rukovodećih ljudi u prvom redu mislim na druga Tita, Kardelja i još ostalih kod kojih su pronađeni mikrofoni.

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: I od 1950. godine mene. Ko je izdao direktivu?

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Tempo, što se tiče tebe ja niti znam da te prisluškuju, niti sam ja dao direktivu. Ja ti dajem časnu ljudsku reč.

JEDAN GLAS: Priznaju ljudi koji su ispitivani.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Pa, dobro, treba da vidimo te ljude. Nemojmo, drugovi, prenagljivati. Ovo što se spominje u meterijalu prisluškivanje Đilasa, Tempa i Dedijera. Za Đilasa i Dedijera to se zna.

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: To je 1950. godina.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Od 1950. Nema govora.

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: Prvi sam na spisku od 1950. godine.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ćeću treba odmah uhapsiti

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Ja sam za to da isteramo stvari na čistinu.

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: I to u situaciji kad mi je Centralni komitet poverio zadatak da organizujem partizanske odrede po celoj teritoriji Jugoslavije za borbu protiv Kominforma ako budemo napadnuti, a vi me prisluškujete. Izvini, druže!

SVETISLAV STEFANOVTĆ: Ja ne znam, Tempo, odakle tebi te informacije.

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: Evo, piše u dokumentaciji.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Koliko ja znam, mislim da ti nisi prisluškivan. Sa mojim znanjem ti prisluškivan nisi. Služba nije imala nikakvog interesa da tebe prisluškuje.

Drugovi, što se tiče prisluškivanja ja mogu da kažem sledeće: državna bezbednost od samog početka, to sam rekao i na Komisiji, kad je počela da primenjuje ta sredstva prisluškivanja, prvenstveno smo se rukovodili prisluškivanjem neprijateljskih i socijalizmu tuđih elemenata radi saznavanja njihove aktivnosti. Na to smo mi orijentisani i to smo uglavnom i radili, razume se, isključujući strana predstavništva. To je bila orijentacija, to je bila direktiva i od Rankovića i to je i u internom uputstvu.

Ovo što se navodi da si ti, Tempo, prisluškivan, ja ti kažem da nisi. Servis državne bezbednosti za ozvučavanje je imao dvojaku ulogu. Mi smo više puta bili zamoljeni od pojedinih organizacija, od pojedinih ljudi da se ozvuče prostorije. I mi smo radili kao servis. Ozvučavanje u smislu snimanja razgovora je jedna radnja i tu se državnoj bezbednosti ne može ništa prebaciti. Druga je stvar ozvučavanje u cilju prisluškivanja - prisluškivanja određenog lica a da ono ne zna. Takvo ozvučavanje u cilju prisluškivanja, nismo radili, drugovi, kod rukovodećih ljudi. Ja to kategorički tvrdim da nismo. Prema tome, mikrofoni koji su pronađeni kod druga Tita i ostalih drugova, ako ti mikrofoni nisu instalirani u cilju snimanja razgovora na njihov zahtev, od strane UDB-e nisu instalirani u cilju prisluškivanja. Ja to mogu kategorički da tvrdim. Državna bezbednost kao organizacija nije imala interesa; kakav bi interes imala da prisluškuje.

JEDAN GLAS: To je sada tema.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: To je tema i ja mislim da nije teško isterati stvar na čistinu.

JEDAN GLAS: A šta će onaj mikrofon u spavaćoj sobi?

SVETISLAV STEFANOVIĆ: To treba da isteramo.

JEDAN GLAS: Ti moraš da znaš ali zaobilaziš.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Nemojmo optuživanja. Pre svega, ja ne znam niti zaobilazim. Što znam, ja govorim. Pre svega to nije delo državne bezbednosti.

JEDAN GLAS: Kako kad si ti rukovodio?

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Molim, takva vrsta prisluškivanja nije delo državne bezbednosti.

JEDAN GLAS: Čije je delo?

SVETISLAV STEFANOVIĆ: To ili je delo neprijatelja ili nekih posebnih planova. Pre svega, ja nisam neprijatelj ove zemlje, ja nisam ovde ničiji špijun i ne dozvoljavam da se ovde na Plenumu meni vrše takve upadice, i da mi se takve stvari imputiraju. Ja sam čestit i pošten građanin.

JEDAN GLAS: Treba ga uhapsiti.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Nemojte, molim vas, na ovom Plenumu na taj način da mi se preti. Ja vam govorim otvoreno šta znam i šta je istina. Ako je tehnička komisija pronalazila mikrofone, koja je ta komisija, gde je baš težište problema, zašto je ta komisija anonimna, koji su članovi te komisije?

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Prisluškivanje se svelo na jednog čoveka

JOSIP BROZ TITO: Ja sam tu komisiju formirao da ispita kod mene, jer sam par godina bio siguran da me prisluškuju. To je tehnička komisija sastavljena od ljudi iz nekoliko republika koji se bave tim poslom, naime za druge, razume se protiv klasnog neprijatelja. Komisija je sastavljena od ljudi u koje ja imam poverenja, jer ja kod vas komisiju nisam mogao formirati.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Pa, našao bi se neki čovek da prisustvuje.

JOSIP BROZ TITO: Našli su se mikrofoni i telefoni.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Druže Tito, ja vas uveravam da mi vas nismo prisluškivali. Niti je za to imala potrebe Udba, niti je bilo ko to želeo. Ako se neprijatelj pojedinac uvukao u UDB-u, pa je prisluškivao za nečiji račun, ja mogu da dopustim tu teoretsku mogućnost, ali to možemo da isteramo na čistinu. Pre svega, ozvučavanje ne može da radi jedan čovek. Kako može da se uđe u prostoriju koja se ozvučava, a koja se dobro obezbeđuje.

JEDAN GLAS: Onaj ko obezbeđuje može da uđe.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Dobro, da vidimo ko je taj, pa da vidimo gde te žice od mikrofona idu.

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: Samo ne mogu da verujem da je neko ozvučavao moju prostoriju bez vašeg znanja.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Na koju prostoriju, Tempo, misliš?

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: Na moju prostoriju, moj telefon je ozvučen 1950. godine i bez vašeg znanja to sigurno ne može. Neće niko od činovnika.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Ne znam, Tempo, kad kažem da ne znam, moraš mi verovati.

SVETOZAR VUKMANOVIĆ: Ja sam jedan od mnogih drugih.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Nisi ti jedan od mnogih drugih. Tih mnogih drugih nema. Ozvučavanje naših građana od strane savezne Udbe, što se meni pripisuje u greh, svelo se na tri čoveka. Svelo se na Muhameda Hodžu, gde sam ja imao nekog direktnog učešća, gde sam na zahtev drugova kazao da se privremeno ozvuči da bi se neke stvari proverile. I ništa više. A koje su političke ličnosti ozvučavane u Beogradu?

JEDAN GLAS: Milka Kufrin.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Milku Kufrin nisam ja ozvučavao, izvinite, molim vas. Ja s tim nemam nikakve veze. Nemam nikakve veze ni sa Milkom Kufrin, nemam nikakve veze ni sa Stankom Veselinov. Apsolutno nemam nikakve veze, i te stvari se moraju isterati na čistinu, i neka odgovara svaki za ono za šta je kriv.

Što se tiče mene, ja sam uvek bio za to da se sa ozvučavanjima ide vrlo oprezno, da idemo samo na neprijateljsku aktivnost. Ovo ispada da smo mi primenjivali ruski metod (u sali smeh). Ja ne znam, drugovi, zašto se vi smejete. Ja vam ne govorim smešne stvari. Ja vam govorim istinite stvari i vi morate da verujete u to kako je bilo. Na kraju krajeva, to je radila čitava jedna služba. U toj službi ima stotina ljudi. Saslušajte ljude, to su živi ljudi. To su sve dobri komunisti, savesni ljudi. Ja mislim da oni znaju mesto i ulogu svojih poslova. Ovde se ne radi ni o kakvoj zaveri, ni o kakvoj uzurpaciji, ovde se ne radi ni o kakvim zakulisanim i šta ja znam drugim ciljevima koji su imali sredstvo prisluškivanja. To su imputacije, to su insinuacije, i ja takve stvari ne mogu da primim. I ko tako misli on će se pre ili kasnije uveriti da to nije tako, ako je stalo da se objektivna istina istera na čistinu, nju nije teško isterati na čistinu.

Meni najteže pada to što je drug Tito u pitanju i što je drug Tito izgubio poverenje i veru u ljude državne bezbednosti.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Neprospavane noći čuvajući Tita

KRSTO POPIVODA: U vas, vi odgovornost snosite za Partiju i to govorite, a ne ove stvari.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Dobro, Krsto, što se uzbuđuješ. Ja kažem teško mi pada što je Tito izgubio veru u mene, što Tito ne veruje meni. Ako je iko od 1944. godine imao neprospavanih noći u vezi sa bezbednošću Tita, uzimam tu slobodu da kažem da sam to ja imao. Koliko sam ja sastanaka održao? Ja sam spavao na telefonima, koliko mirnog sna nisam imao kad je Tito išao na putovanja, naročito po inostranstvu. To znaju drugovi sa kojima sam to radio sa kakvom smo preciznošću ulazili u čitavu tu stvar. Zato to meni još teže pada. Za mene drug Tito nije samo predsednik Republike, sekretar Partije. Tito je za mene jedan pojam i sad treba Ćeći Stefanoviću da padne na pamet da prisluškuje Tita. Zašto da prisluškujem Tita, iz kojih razloga? Nemam ja nikakvih ambicija. Ja sam radio posao koji mi se uvek dodeljivao. Na kraju krajeva, ja sam nekoliko puta postavio pitanje da idem iz unutrašnjih poslova pre nego što sam sada otišao. A ja već tri godine i ne radim u unutrašnjim poslovima. Vi morate da mi verujete. Ja vas molim da mi verujete da je to tako, i da to nikako drukčije nije. Ja ne znam šta drugo da kažem. Ja vam govorim da je ovo istina, ovo je iskreno što ja govorim.

Ja imam niz primedaba na neke kategoričke i ne do kraja istinite tvrdnje Komisije. Umesto da je Komisija, kao Komisija Izvršnog komiteta išla hladno i smireno da registruje stvari onako kako su bile, ona se tu odnosila malo i subjektivistički. Ispada maltene da sam ja krivac za sve, pošto sam ja neposredni rukovodilac državne bezbednosti, da je državna bezbednost kriva za mnoge stvari, za naš unutrašnji razvitak.

Ispašću krivac za ne znam šta u ovoj zemlji što ne valja. Pa ne ide tako.

[...] Pre svega odbijam, drugovi, posle svega ovog što sam rekao, da je zloupotrebe u vršenju službene dužnosti državne bezbednosti bilo. To mogu da budu samo propusti, mogu da budu greške ovakve ili onakve. Ali nikakve zloupotrebe organa u političke ciljeve nije bilo. Nikakvih ja političkih ciljeva, drugovi, nisam tu imao. Mogao sam da napravim najveću glupost i najveću grešku, ali bez ikakvih zadnjih namera i bez ikakvog političkog cilja, da mi se imputira, kao da neko stoji iza mene, kao da ja radim za nečiji račun. Izvinite, drugovi, to ne. Ja ako treba za greške, za propuste ma kakve vrste i da snosim najveću odgovornost ma kakvu, i krivičnu - u redu, ali ne iz nepoštenih razloga. Nisam ja nikakvih nepoštenih pobuda imao. Ja vas, druže Tito, u to uveravam.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Zavera" začinjena skandalom u Moskvi

KRSTE CRVENKOVSKI: Molim te da li bi bio tako dobar da objasniš šta se to desilo u Moskvi u Ambasadi kad si ti predvodio delegaciju državne bezbednosti. Jedan član tvoje delegacije je u prisustvu sovjetskih organa bezbednosti govorio neke stvari o najvišem rukovodstvu Saveza komunista i države. Da li bi sad bio iskren da to ispričaš Centralnom komitetu i šta si preduzeo u vezi s tim?

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Šta je sa tim čovekom? Vaša komisija ga upotrebljava za istraživanje stvari protiv mene, eto šta je sa tim čovekom.

KRSTE CRVENKOVSKI: Moram da vam kažem, drugovi, da je to velika neistina. Mi tog čoveka na saslušanje uopšte nismo ni zvali.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Ja znam da ga šalje savezni sekretar da ispituje neke stvari. Ja ću da odgovorim. Kad sam došao koga sam o tom slučaju obavestio? Radi se o Slobodanu Šakoti. Ja sam obavestio njegovog sekretara Vojkana Lukića. Posle toga obavestio sam u CK druga Rankovića. Drug Ranković je rekao da obavestim Velju Stojnića. Ja sam ukratko obavestio Velju Stojnića šta se desilo. A evo šta se desilo. Tu je prisutan i Cvijetin Mijatović, on zna vrlo dobro šta se desilo. Šakota se napio i kako je došlo do nekog incidenta između njega i nekih portira u hotelu ja ne znam, uglavnom on se razgoropadio i počeo Rusima da psuje majku i kaže da će da ide u Jugoslaviju, da nema bolje zemlje od Jugoslavije i slobode u Jugoslaviji. Onda sam ga ja umirivao. Na to je kao lud počeo da voli Tita, da voli Marka. Počeo je da viče bez veze - voli Tita, voli Marka, voli Tita, voli Marka. Volim i ja i Tita i Marka - umirujem ga - volimo mi i Kardelja i Peru... Ja sam ga smirivao. Na kraju krajeva, nisam bio samo ja tu prisutan... Ja sam sutradan obavestio ambasadora.

Ne znam da li će drug Pera da se seti toga, ja sam drugu Peri jednom prilikom rekao kad je bilo nešto oko Šakote da se unapredi za podsekretara. Ja sam rekao - nemoj Pero, ostavimo ga, on meni nije sasvim u redu.

PETAR STAMBOLIĆ: Prvo, meni je Cvijetin Mijatović ispričao to kad je došao kao o jednoj skandaloznoj stvari i o tome da je on tebi rekao da obavestiš drugove, da si ti rekao da nećeš da obavestiš, nego neka obavesti on. Cvijetin Mijatović kad je doputovao iz Moskve ujutru mu je Šakota došao u stan da ga moli da o tome nikome ne govori. Ja o tome s tobom nisam govorio, nego kad smo raspravljali ko da bude podsekretar tada si ti rekao, i to je tačno - on je govorio nešto protiv nekih drugova. Međutim, meni je Cvijetin Mijatović rekao da je on govorio protiv Kardelja, tada u Moskvi u toj prilici da je govorio za Rankovića, a protiv Kardelja i to je bilo na liniji te hajke uopšte koja se vodila.

KRSTE CRVENKOVSKI: Ja te molim da ovom prilikom budeš iskren pred Centralnim komitetom i da kažeš da je Šakota govorio da se zna ko može biti naslednik druga Tita.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: On je sa Majom (Mijatovićem) neke stvari razgovarao, on je i meni pričao, te će bolje da kaže to. Ali njegova poenta je bila - volim Tita, volim Marka... On je bio u jednom delirijumu, bio je u jednom strašnom stanju. Eto, to je to.

CVIJETIN MIJATOVIĆ: Stvar je bila malo drukčija, ne malo nego temeljito u osnovi drukčija i interesantno je da Ćeća ne govori o prvom slučaju koji je karakterističan. Uveče, pre toga na par dana u mojoj rezidenciji u Ambasadi, kako je to red po protokolu, gde sam ja organizovao jedan prijem, večeru za obadve delegacije - toj sovjetskoj koja je bila domaćin i jugoslovenskoj koju je vodio Ćeća. Za vreme te večere Šakota je prišao meni, počeo da me grli i da ljubi i da kaže - ti treba da se vratiš u Bosnu, Đuro Pucar je preživeo, treba da ide, ti i Avdo Humo itd. Ja sam ga zgrabio za košulju, a tu je bio i Ćeća, tu je bilo metar razlike. To je bila mala prostorija. On je vikao naglas, svi su Rusi slušali i to je on govorio namerno. Ja sam ga uhvatio za košulju i nosio sam ga da ga polijem vodom. On se otrgne, mene gurne i počinje čitav govor na sav glas, pa kaže: Hoću ja još nešto da kažem. Drug Tito je već u godinama. Vreme je da se postavi pitanje ko će ga naslediti. A u ovoj zemlji zna se ko će ga naslediti. Nisu to kojekakvi profesori kao Kardelj. On nije za državnika, on je za profesora. Njega treba da nasledi Ranković. Uostalom, treba da ga nasledi Srbin, a zna se ko je Srbin broj jedan. I naravno kad je on to govorio to je bilo sve u jednom gušanju. Ja ga vučem da ga od svega toga odstranim. To je trajalo poduže.

To je bio skandal, koji su gledali i Ćećo i svi. I neposredno posle toga, ja izlazim napolje sa Ćećom, izdvojim ga i kažem: Čuješ li ti ovo? Kaže: Nisam, nešto je govorio, video sam, ali ne znam o čemu je govorio. Kako ne znaš, čoveče, tu si prisutan.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Zaista nisam čuo šta je govorio. Neka gužva je bila...

CVIJETIN MIJATOVIĆ: Onda sam sam kazao: prvo, smatram da ovoga čoveka treba smesta vratiti natrag, drugo, da treba odmah kad se vratiš da obavestiš drugove o tome šta se desilo i da se preduzmu mere. Ćeća je kazao da nije čuo, zastupao je da ne treba da se vrati, jer će to biti veći skandal, da se to stiša... On nije vraćen.

Ova druga stvar koja se desila u Lenjingradu kada sam je u kontekstu posle gledao, imala je zadatak da od ovoga nešto popravi, korigira, jer je on i onda vikao. Ja nisam bio prisutan na toj večeri, ali tumačim da je kobajagi opet bio pijan itd. i da stvar popravi govorio je da je Tito - Ranković naporedo... Posle toga ponovo sam postavio pitanje da se on vrati. Išli smo njemu i tražili od njega da ide Rusima da se izvinjava zbog ovog skandala što je psovao za večerom itd. On to nije hteo. Morao sam ja da idem, ne znam, Ćećo je rekao da će se i on izvinjavati...

SVETISLAV STEFANOVIĆ: I ja sam ...

CVIJETIN MIJATOVIĆ: ...Ne sećam se, ja sam se izvinjavao i on je vraćen. Ćećo je odbio da to prenese. Rekao mi je: Pošto si ti čuo, ti to prenesi drugu Marku.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Ja sam to i preneo, ali sam rekao bolje da ti preneseš to.

CVIJETIN MIJATOVIĆ: Molim, ti si rekao da nećeš. Kad sam se vratio u Beograd, u mom stanu prvo jutro rano zvoni, ja izlazim u pidžami, Šakota na vratima sav skrušen i moli mene da ja njegov slučaj ne postavljam. Ja sam onda njemu lepo kazao: Ti to ne možeš od mene tražiti, to je skandalozna stvar, ona ima svoju težinu. Ja idem i kazaću to drugu Marku. Rekao sam i Peri Stamboliću. Jesam li ja trebao kome drugom tada reći, došao sam na referisanje, i smatrao da je to dovoljno...

Ja sam otišao isti dan drugu Marku i sve to izneo... Ja sam kvalifikovao delo da je to jedan skandal, i da postoji velika odgovomost. Drug Marko je rekao: Jeste, videćemo, zaista je tako - i na tome se svršilo. Ja sam se posle vratio. Posle toga začudio sam se i rekao sam Peri Stamboliću: Ovaj čovek je to i to uradio, i ja ne vidim da li je kažnjen. On sedi tamo gde sedi. Za mene je bilo normalno da, pre svega, odleti iz te službe, i sve druge mere. Tako je ta stvar tekla ukratko.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Maršalove direktne optužbe

KRSTE CRVENKOVSKI: Pitanje - sada se javljaju organi posle šest do sedam godina da skidaju mikrofone. E, to.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Molim lepo, to. E, drugovi, molim, zašto se to imputira meni sada? Hajdete, drugovi, isterajte tu stvar na čistinu. Nemam nikakve veze s tim, verovali mi ili ne verovali. Nikakve veze s tim što su se baš sada pred sednicu Izvršnog komiteta javili ti organi. Ma, nikakve veze nemam. Tu je Nikolić u pitanju, tu je Paunović, tu je neki Hajduković u pitanju, pa pitajte njih ko je njih slao tamo da odzvuče. Pitajte njih, ako spomenu moje ime, vi mi odmah glavu sasecite, ljudi. Pa nikakve veze s njima nemam. Pa nemojte tako, da sve podozrive okolnosti pripisujete meni, da stojim ja iza toga. [...]

JOSIP BROZ TITO: Druže Ćećo, ovde se radi o tome - pitanje registracije razgovora je jedna stvar i to mogu ja tražiti ili jedan od onih koji razgovaraju. I mi sada već imamo drugačiji metod. A druga je stvar ugrađivanje mikrofona. U Belom dvoru tamo gde sam ja prije uvek primao je bilo ozvučeno i jednog dana meni moj sekretar Branko Vučinić donese vrpcu. Kaže: pošto Vi nemate tu nikoga da vam zapisuje, ipak je dobro da se to ima jer razgovarate sa diplomatima. Ja sam ponekad i bez stenografa bio. Kaže: Pa evo mi smo to napravili Vama da možemo registrovati takve razgovore. Rekoh: - Ja nisam znao za to. No, dobro neka to ostane. Ja imam oko pedeset vrpci tih razgovora sada već gore u kasi. On je meni uvek donosio vrpcu. Da li je imao samo jednu vrpcu, ili je bila dupla, to ja sada ne znam.

E, sad druga stvar. Zašto je trebalo onda ozvučavati druge sobe gde uopšte nema nikoga i niko ne dolazi nikada, nemam nikakvih razgovora ni s kim. Zašto je tamo, ne znam koliko, desetak mikrofona postavljeno? To je sada pitanje - ugrađivanje u razne sobe. Zato ja kažem - jedna je stvar registracija razgovora, to je nama potrebno kao arhiva, a druga je stvar ugrađivanje mikrofona. Taj slučaj je isto i kod mene. Ja sam jedanput rekao - pošto stalno primam te diplomate kod mene, a više puta ne voli diplomata da je tamo neko prisutan, pa rekoh hoću ipak da to bude crno na belom, da se registrira. I tada sam rekao da stave gore mikrofone, a u drugoj sobi se onda registriralo. Ali zašto je bilo onda posle da su se stavili tamo megafoni koji mogu na dva kilometra da rade, ne megafoni nego mikrofoni, i žica potpuno u drugom pravcu.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: To treba da ispitamo.

JOSIP BROZ TITO: Nemoj brkati sada registraciju razgovora radi arhive i pitanje mikrofona ugrađenih u zidove, i to vrlo vešto. Ili, recimo, ovde na Brionima, u Belvi. Tu je baš iz Beograda došla ekipa, kad mene nije bilo, i ugrađivala. Tri mikrofona su ugradili, druge nisu uspeli, jer sam se ja izgleda vratio. Šta je trebalo ovde te mikrofone postavljati? Dobro, sada neću više o tome. [...] Govori ti o tome da li ti osećaš političku odgovornost za ovo, ako već nisi direktno sam izdao po svim pitanjima naređenje. A odgovoran si ti zapravo tamo za takve stvari. Odgovoran si. Najmanje može biti nebudnost, ako ništa drugo. Ali to je daleko preko te nebudnosti, koliko ljudi govore tamo. Moramo verovati u to što sada govore izvršioci toga.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: [...] Pa znate šta znači to. Nemojte ljudi. To znači ili sam neprijatelj, ili sam u nečijoj službi, istočnoj ili zapadnoj, svejedno, ili sam u nekoj neprijateljskoj grupi. Ja vam kažem da nisam ništa od toga. Ja sam običan, najobičniji član Partije i građanin ove zemlje i volim ovu zemlju, i volim sve i radio sam koliko je bilo moguće. Mislio sam da sam radio najbolje i najsavesnije. Do ovog priznajem sve, priznajem da je bilo propusta, da je bilo grešaka. Ne bežim od odgovornosti, molim ne bežim od odgovornosti, ali da se zaista tu ne preteruje. Ja bih molio ipak da se na ovaj način kako je predloženo isteraju te stvari na čistinu. Ja verujem da, ako sam ja zaslužio da ostanem član Saveza komunista, vaša je stvar kako ćete.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Prisluškivanje Hruščova i Bulganjina

SVETISLAV STEFANOVIĆ: [...] Ja sam u onom svom pismenom izveštaju Komisiji predložio, jer nisam znao o postojanju Komisije - da se formira jedna tehnička grupa ili komisija sastavljena od ljudi iz Armije, iz UDB-e, može da bude savezna može da bude republička, i van tih ustanova, da to budu poverljivi i stručni ljudi.

JOSIP BROZ TITO: Ti ljudi koje sam ja uzeo u komisiju su potpuno poverljivi i nije potrebno

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Nisam znao, druže predsedniče.

JOSIP BROZ TITO: Ja znam...

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Nisam znao da postoji ta komisija.

JOSIP BROZ TITO: ... Ja znam. To su potpuno poverljivi ljudi iz UDB-i. Ima iz Makedonije, ima iz Srbije, ima tamo njihov izveštaj.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Druže predsedniče, oko ozvučavanja ja bih voleo da se sastanem sa tim, evo, neka me sasluša ta tehnička komisija. Oni su stručnjaci, oni su tehničari...

JOSIP BROZ TITO: I iz vojske ima, a na čelu te Komisije je general Mišković koji vodi kontraobaveštajnu službu. Eto, to ti je komisija.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Znam, druže predsedniče, ali da vidimo možemo li mi te stvari da isteramo na čistinu. Ako već imamo mikrofone, ako imamo mikrofone na zidu, u slušalici, mi možemo, korak po korak, da isteramo stvari na čistinu i da tačno saznamo ko ih je postavio i zašto ih je postavio i kome su ti mikrofoni služili. Pa nije to nikakva misterija.

JEDAN GLAS: To je zadatak Komisije, oni to rade. Oni nisu završili rad.

JOSIP BROZ TITO: Nisu još završili, oni još rade, i nije isključeno, dalje se mora ispitati, da nema ipak neke veze i sa spoljnim neprijateljem. Jer, u ovakvoj situaciji kakva je kod nas bila sada u UDB-i najlakše se neprijatelj infiltrira izvana. Najlakše može iskoristiti tu situaciju.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Meni je glupo da se ja pravdam pred Centralnim komitetom, pred Titom, da to nije rađeno sa mojim znanjem. Uopšte pojma o tome nisam imao. Kako meni može pasti na pamet da ja prisluškujem Tita ili ne znam koga od rukovodećih ljudi u Jugoslaviji. Šta meni to treba, drugovi?

ĐURO PUCAR: Ko je imao zadatak da vrši obezbeđenje u Užičkoj 15?

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Imala je zadatak i državna bezbednost, imala je zadatak i Armija da obezbeđuje Tita, svi smo mi imali zadatak da vršimo obezbeđuje.

ĐURO PUCAR: Kako se mogao uvući neko da ozvučuje tamo?

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Pa kako, evo... Od toga treba početi, kako su mogli da uđu. Tačno se zna kako se obezbeđuje.

JOSIP BROZ TITO: Da ja objasnim. U Užičkoj 15, niko nije mogao drugi ulaziti bez dozvole osim državne bezbednosti. Ona je imala neograničenu mogućnost ući unutra kad sam ja tamo i kad nisam tamo. Kad nas nije bilo tu se šetalo unutra. Oni su dolazili. Oni su meni prekopali čitavu onu zgradu.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Druže Tito, da vidimo ko je dolazio?

JOSIP BROZ TITO: Državna bezbednost.

SVETISLAV STEFANOVIĆ: Da vidimo ko ih je pustio. Ali vašu Užičku 15. obezbeđuje odeljenje bezbednosti Luke Božovića, odnosno Valtera. To su njegovi ljudi, obezbeđuju ulaz. Imaju specijalne propusnice. Ima specijalan režim za ulazak u kuću, od toga treba poći... Zna se tačno režim ulaska kod druga predsednika u kuću i ko može da uđe. Ima propusnica, ima znači kontrola. Zna se po čijem nalogu može da se uđe u kuću. Na kraju obezbeđenje kuće vrši odeljenje bezbednosti. Ranije na čelu odeljenja je bio general Luka Božović, a sada pukovnik Valter. Oni imaju celokupno obezbeđenje Užičke 15.

Ovde je bilo mnogo govora u materijalima o Užičkoj 16. Dužan sam da kažem, drugovi, o Užičkoj 16. Mislim, ozvučavanje u Užičkoj 16 je palo u planu ozvučavanja svih onih kuća prilikom dolaska ruske delegacije, Bulganjin - Hruščov. Pokušano je da se ozvuči, Stari dvor nije ozvučen, koliko je meni poznato, nego je ozvučena ona kuća od slame. Tamo se diktirao izveštaj. To, u vezi sa ruskom delegacijom.

Isto tako, ozvučena je Užička 16 jer je bio smešten jedan deo ruske delegacije. Drugovi, to je rađeno sa mojim znanjem. Molim, to sam radio iz najboljih namera, iz najboljih pobuda. U vezi sa ruskom delegacijom bio je ozvučen i Gardijski dom u Topčideru. Tu sam pravio materijale koje smo dobijali iz te prislušne službe, što je poznato drugovima koje je to moglo da interesuje. Onda smo slali te materijale, molim, ako je to bila greška onda je greška. Ja sam to ozvučavanje vršio u najboljoj nameri.