ISTORIJSKI DODATAK - BRIONSKI PLENUM: Špil za poslednju Rankovićevu političku partiju uveliko bio obeležen
TEŠKO je danas tačno utvrditi vreme kada je Tito definitivno odlučio da iz političkog života ukloni Aleksandra Rankovića, do tada svog najbližeg i najpouzdanijeg saradnika.
Arhiva
Mnogo se toga kuvalo izvan očiju javnosti, partijskih i državnih foruma. Paralelno se odvijalo više procesa koji su bili presudni za takvu odluku.
Na osnovu dostupnih dokumenata i memoarskih beležaka brojnih savremenika i učesnika u tim zbivanjima, najverovatnije do ozbiljnijeg razlaza njih dvojice dolazi u vreme pripreme Osmog kongresa SKJ 1964. godine.
Tito u to vreme uglavnom boravi u Sloveniji i Hrvatskoj, u okruženju Steve Krajačića, Vladimira Bakarića, Miroslava Krleže. Pod njihovim uticajem napušta ideju o snažnoj Jugoslaviji i priklanja se stavovima rukovodstva ovih dveju republika o postepenom pretvaranju zemlje u konfederaciju.
PRIPREMA obračun s Rankovićem bila je poznata jednom broju ljudi u vrhu države i Partije.
To su pre svih bili partijski kadrovi iz vrha SK Hrvatske ili SK Slovenije:, pripadnik Udbe iz Slovenije Boris Krajger, kao i funkcioneri iz drugih republika: Vladimir Popović (Crna Gora),Cvijetin Mijatović (Bosna i Hercegovina) i, naravno, Krste Crvenkovski (Makedonija).
Svi oni pre objavljivanja “afere prisluškivanja” biće na ovaj ili onaj način upoznati sa Titovim optužbama da ga Ranković prisluškuje.
RANKOVIĆEVA partijska karijera i ugled uticali su na Tita i one koji su mu pomagali u akciji da se kreiraju optužbe koje će imati efekat takav da ne bude nikakve sumnje u njih i da se s njima odmah pridobije partijsko i javno mnjenje.
Kako je Rankovića još od pre rata, neprikosnoveno podržavala “srpska” partijska baza, Tita je verovatno brinula reakcija srpskih (srbijanskih, pre svega) kadrova u trenutku kada se otvori sukob i izvrši napad na samog Rankovića.
To naravno nije moglo da se izvede bez direktnog uključivanja srpskog rukovodstva. U „Brozov jaram“ upregli su se Jovan Veselinov, Petar Stambolić, Mijalko Todorović, Miloš Minić, Dobrivoje Bobi Radosavljević, Latinka Perović, Milojko Drulović, Spasenija Cana Babović..., koji nisu birali sredstva da po ko zna koji put dokazuju vernost i odanosti srpskih komunista Partiji i njenom neprikosnovenom vođi.