PONIZILI I NEMANJU I ROME: "Novosti" u Marinkovoj bari, beogradskom naselju koje se našlo u žiži javnosti pred aprilske izbore

Tako su Beograđani saznali da pravi problem nisu ni zagađenje, ni gradnja metroa na Makišu, ni gradski i međugradski prevoz, već - Nemanja, tvorac srpske države, čiji prvi ikada napravljeni memorijal treba hitno iseliti iz centra prestonice Srbije.

- Cene zemljišta u Marinkovoj bari od tada skaču, a žitelji merkaju svakog posetioca, da nije možda geometar koji traži parcelu za Nemanju - crnohumorno je komentarisao Tešman Stojanović, predsednik Mesne zajednice Donji Voždovac, u susedstvu potencijalne nove Nemanjine adrese.

- Iz okolnih mesnih zajednica stižu protesti, zašto je bez javne rasprave odlučeno da Nemanja bude preseljen baš u Marinkovu baru, a ne kod njih. Svi bi želeli da profitiraju od turizma i izgradnje infrastrukture zbog spomenika. U Marinkovoj bari već pitaju da li će uz Nemanju da im daju i železničku stanicu, ili bar liniju metroa.

Pošto se na ovozemaljskom nivou stvari komplikuju, pojavila se i ideja da se anagažuju spiritisti i vidovnjaci da traže mišljenje sa onog sveta, od avalskog oborkneza Marinka, po kome je Marinkova bara dobila ime.

Mnogi smatraju da je uspeh ove namere pod velikim znakom pitanja, jer se čestiti srpski knez verovatno okreće u grobu zbog potomaka. Verovatno ga sadašnje pomodno odricanje od srpskog identiteta i baštine podseća na ponašanje ambicioznih mladih komunista koji su se odricali "nazadnih" očeva i majki da bi se dokazali kao Brozovi vernici. U stvari, oni koji bi da presele Nemanju i jesu pravili karijere u vremenima kada je "pljuvanje" po srpstvu bilo raketno gorivo za napredovanje.

Tražili smo mesto pogodno za preseljenje spomenika, ali nije bilo lako. Sva pogodna mesta su bila popunjena, uličice Marinkove bare vode između nizova starih dvorišnih kućica. Najzad smo stigli do potencijalnog budućeg trga, sadašnjeg blatnjavog platoa okruženog mešavinom krša, sklepanih baraka i nedovršenih kuća od siporeks blokova.

Na ivici tog kaljavog pravougaonika nalazi se duboko betonsko korito kojim žubore tamne otpadne vode između šarenog krša od hiljada plastičnih boca. Zagledan u to smeće, Stojanović je ljutito prokomentarisao: "Verovatno bi voleli da ovde stave Nemanju i zatrpaju ga. I celu srpsku istoriju i srpsko ime".

Nepoznati posetioci izazvali su pažnju stanovnika Marinkove bare.

- Šta vi tražite? - zastao je i upitao meštanin u uniformi Gradske čistoće.

- Zar nisi čuo, hoće ovde da premeste spomenik Stefanu Nemanji, pa tražimo lokaciju, a ovde kod vas ima dosta mesta - šeretski je odgovorio Stojanović.

- Možete i turizam da razvijete.

Sagovornik je prvo prasnuo u smeh, a onda se smračio.

- Znači, nije im bilo dosta što su ovde promenili ime Ulice Stefana Prvovenčanog i nazvali je po nekom propalom bokseru, nego i Nemanju vređaju. Išao sam u školu, znam da je on osnovao Srbiju. Njemu je mesto samo u centru Beograda. Kakvi su to Srbi što hoće da ga premeste u Marinkovu baru? A možda su i u pravu, mi Cigani smo veći Srbi od njih - dobacio nam je i otrčao na posao.

Dijalog je pažljivo slušao stariji žitelj Marinkove bare, stojeći kraj svoje barake-garaže.

- More, neka ga donesu ovamo slobodno, mi Romi ćemo bolje da ga pazimo od takvih Srba - rekao nam je Sofra Melit.

- Slušam te priče koje me vređaju kao šiptarskog Roma, Ciganina, ali i zbog Nemanje, koji je bio veliki čovek. Zašto njega vređaju, to je sramota. Ni ja ni žena više to ne možemo da slušamo, menjamo kanal kada počnu takve priče.

Dve mlade devojke u prolazu su samo dobacile:

- Neka Nemanja ostane gde je, tamo mu je i mesto, a nama neka donesu vodovod.
Domaćin velike kuće, povratnik iz inostranstva, ogorčeno je konstatovao:

- Ponizili su i Nemanju i Rome. On im ne valja, pa da ga ponize hoće da šalju među nas Cigane. Tako su nam rekli šta o nama misle, da smo za njih manje vredni ljudi. Strašno je što se ovde samo gleda kako će ko kome nož u leđa da udari. Nema ovde ljubavi.

S VREMENOM URBANIZOVANO PREDGRAĐE

MARINKOVA bara je naselje između Dušanovca, naselja Braća Jerković i Medaković i Konjarnika. Dvadesetih godina prošlog veka tu je formirano najsiromašnije beogradsko predgrađe u močvarnoj dolini Kumodraškog potoka. Tridesetih su doseljeni žitelji tadašnjeg čuvenog divljeg naselja Jatagan male, među kojima je bio veliki broj Roma. Ona je vremenom urbanizovana i sa širenjem prestonice postala deo centralnog područja.
Na praznim parcelama su kućerke pravili posle Drugog svetskog rata i devedesetih Romi sa KiM i iz Severne Makedonije, a veća lepa zdanja zidali su penzionisani gastarbajteri iz Austrije i Nemačke.