ISTORIJSKI DODATAK - POČETAK PARTIJSKOG LOVA NA VEŠTICE: Otvaranje političke afere o prisluškivanju najviših funkcionera SFRJ

Prema tome trebaće vrlo temeljito i pažljivo pristupiti daljoj istrazi i postupcima kako ne bi niko koji u tome nema odgovorosti mogao da strada". Tito je naglasio da ima više slučajeva gde se UDB-a mešala u Partiju, o čemu je Krsto Crvenkovski, u svojstvu predsednika Komisije, informisao prisutne i upoznao ih sa njenim nalozima.

U iscrpnom izveštaju Crvenkovski je na samom početku kazao da je rad Komisije bio otežan, zahvaljujući zatvorenosti, tvrdoći i neiskrenosti određenog kadra Uprave državne bezbednosti. Zatim je rekao da "Državna bezbednost nije okrenuta samo prema neprijatelju i agentima.

Ona je držala vlast nad društvom u celini, ona je jedna vrsta političke policije, nekad 'najčistiji' branilac revolucije, čak i od ideja partije i CK". Izneo je i to da je držanje Svetislava Stefanovića pred Komisijom, kao i njegove akcije nakon razgovora sa Komisijom neshvatljivo.

Optuživao je navodno Komisiju "jer se služi policijskim metodama postavljajući im pitanja gde je borba mišljenja i sloboda mišljenja". Komisiji takođe nije jasno "zašto je nakon nepune dve godine Vojkan Lukić otišao sa dužnosti sekretara za unutrašnje poslove i zamenjen Mišković". Tražio je otvaranje procesa za odgovorne ljude koji su godinama rukovodili, davali direktive i monopolisali službama. Nakon podnetog izveštaja diskutovao je veći broj prisutnih članova. Pojedinci i po nekoliko puta. Bilo je i "upadanja u diskusije".

RANKOVIĆ, koji je prisustvovao sednici, javio se za reč i rekao: "Čini mi se da mogu da kažem da sam javno, a i na raznim sastancima istupao protiv svih nepravilnosti, protiv deformacija. Ja sam nastojao koliko sam mogao i zajedno sa ostalim drugovima, ovo kad kažem sa ostalim govorim od početka da ta organizacija ne izgubi onaj lik koji ona treba da ima u našoj revoluciji. Zato ja danas nisam u mogućnosti niti bih želeo da branim ma šta u radu te organizacije kojom sam rukovodio od početka, a u opštim okvirima dok nisam bio prestao biti ministar, a u opštim okvirima sve do pre tri godine do kada sam bio predsednik Odbora za unutrašnju politiku.

Ima ovde u izveštaju nekog pozivanja na mene, vezivanja nekih stvari za mene. To treba raščistiti i realno oceniti šta je šta. Ja sam po svom radu i mestu, da tako kažem, u CK-u ili bilo gde bio u položaju da ljudi dolaze i da se obraćaju zbog svega i svačega, zbog raznih problema, da zbog osetljivosti raznih pitanja razgovaraju, raščišćavaju itd.

U mom partijskom životu i radu, moram da kažem, nikada nisam pomišljao da će pasti tako teška senka nepoverenja na moj rad, na moj iskren odnos prema drugu Titu i drugovima s kojima sam tri decenije proveo na ovom zajedničkom radu. No, ja to ne uzimam tragičo, jer partija će raditi i dalje. Mislim da je osnovno uspostaviti jedno poverenje, jedan normalan rad u Partiji i našem društvu. Tu nisu važni ni pojedinci ni nešto drugo. Hteo sam da kažem da sam za ovo saznao na sednici Izvršnog komiteta prošle nedelje, u četvrtak. Šta da vas sada uveravam da sa tim nisam imao nikakve veze. Događaj, sam po sebi, toliko je težak, mračan, da se drukčije ne može tretirati nego kao jedan neprijateljski akt, bez obzira na to iz kojih motiva bio učinjen, ko je i kako dao odobrenje za sve to što se dogodilo. Ja drugovi nemam veze sa tim suludim postupkom i zaista smatram da bi čovek morao da bude krajnje pokvaren da sedi sa drugovima u rukovodstvu, da deli teškoće i uspehe, a da se prema tim istim drugovima bavi tako prljavim i niskim poslovima".

NA OVOJ SEDNICI Aleksandar Ranković je obavestio prisutne da je napisao zahtev da se razreši svih funkcija. Kao neku vrstu zahvalnosti Rankoviću što ga je svojom ostavkom oslobodio obaveze da predlaže neprijatne sankcije, Crvenkovski je izrazio u sledećoj konstataciji: "Dozvoljavam sebi da predložim da drug Ranković i dalje ostane član CK SKJ, a da se razreši svih operativnih funkcija - potpredsednika Republike, sekretara CK SKJ i člana Izvršnog komiteta."

Na toj sednici, prilikom jedne od brojnih diskusija Crvenkovskog koji je formalno držao sve "ključeve u njegovim rukama" i vodio glavnu reč reagovao je: "Hajku treba sprečiti", svestan mogućih posledica.

Na kraju je usvojen predlog Edvarda Kardelja:

1. da postojeća Komisija na osnovu utvrđenih političkih činjenica izvuče određene probleme u smislu diskusija i predloži orijentaciju za rešavanje tih problema

2. da se pripremi osnova oko reforme odnosno reorganizacije Partije i da o tome konačnu reč da Plenum, tako da će se znati u kom pravcu ići dalje.

Komisija je zbog važnosti posla, proširena sa Vlahovićem, Todorovićem, Koliševskim, Špiljkom i Bulajićem.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Zavera kreće iz Slovenije

LOV NA VEŠTICE započeo je pismom Eda Brajnik, upućenom Titu iz Ljubljane 15. juna 1966, uoči sednice Izvršnog komiteta od 16. juna. Ovaj poratni visoki funkcioner UDB-e i zamenik saveznog sekretara, je napisao Titu neku vrstu raporta Josipu Brozu u kome ukazuje na deformacije u radu Državne bezbednosti. Posebno opisuje: sistem rukovođenja, izolovanost DB i posledice takvog stanja, informisanje, kadrovsku politiku i daje neke konkretne primere deformacija. Ovaj dopis koji je urađen na na zahtev grupe najviših slovenačkih funkcionera poslužiće kao osnova za sve kontruisane optužbe za kovanje "zavere".

Selim Numić, jedan od stradalnika Brionskog plenuma, koje bio načelnika službe ozvučenja - odnosno načelnik XII odeljenja Savezne UDB-e, a od 1963. godine pomoćnik Saveznog sekretara za unutrašnje poslove, a jednom od saslušanja, 17. juna 1966. pred Krstom Crvenkovskim i Đurom Rebićem, obraćajući se generalu Milanu Miškoviću, rekao je:

"JA IMAM MNOGO toga da kažem. Ne samo da kažem nego i da dokazujem istinu i branim svoje dostojanstvo. Ja sam te, odmah po dolasku na tvoju sadašnju dužnost, upoznao s tim da su kod druga Tita ozvučene određene prostorije na njegov izričit zahtjev. Rekao sam ti da su u pitanju radni kabinet u Užičkoj broj 15, neke prostorije u Belom dvoru i Kabinet u Saveznem izvršnom veću. Sve je išlo preko generala Žeželja, a radilo se u prisustvu oficira XII uprave JNA (KOS) iz obezbeđenja Maršalata. Oni su živi svjedoci. Drug Tito je tražio ozvučenje da bi preko magnetofonskih traka zadokumentovao sve važnije razgovore sa stranim ambasadorima, državnicima, političarima itd. I Kardelj je tražio ozvučenje svog kabineta u SIV-u, iz istih razloga. S tim zahtjevom mi se obratio njegov šef Kabineta dr Anton Vratuša. Primio sam to kao normalnu stvar jer se tako radilo svugdje u savremenom svijetu."

Na pitanje Miškovića: "Pa ko je to mogao onda učiniti?" odgovorio je: "Tako je nešto mogla da uradi neka strana služba ili ilegalna grupa odnosno ilegalna organizacija."

IZJAVA BRANKA VUČINIĆA, ličnog Titovog sekretara, od 22. 23. juna juna 1966, koji je stvarno i logički bio najbolje upoznat sa svim prostorijama, stvarima i vezama koje su bile na raspolaganju predsedniku Republike, jer od 1948. godine radi kod Josipa Broza, doprinosi razjašnjenju ko je uvodio telefonske veze, opravljao kvarove i izvršio ozvučenje kabineta, zatim gde su magnetofoni postavljeni i ko je obučen za rad sa magnetofonima.

Po izjavi Vučinića jedino "instruirana" osoba za rad sa magnetofonima bila je Jovanka Broz. Za ozvučenje kabineta jedino su bili obavešteni Tito, Jovanka i Branko Vučinić. Sumnja da su za to eventualno znali M. Žeželj i L. Božović. Takođe, po odobrenju predsednika izvršeno je i ozvučenje u Belom dvoru. Za to ozvučenje znao je i Joža Vilfan. "Objekte u Sloveniji, Bijelu vilu i Brdo kod Kranja su opsluživali drugovi iz Slovenije", kaže Vučinić. Ranije su to radili Hrvati..