ISTORIJSKI DODATAK - POČETAK OBRAČUNA SA IDEJOM JUGOSLOVENSTVA: Pozadina Brionskog plenuma i stvarni razlozi za uklanjanje Rankovića

Prvi zvaničan korak u pripremanju Četvrtog plenuma bila je sednica Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije od 16. jula 1966. godine koji je izabran na Osmom kongresu 1964. godine.

Na sednici je posle izlaganja Josipa Broza Tita o ozvučenju njegove rezidencije, formirana Komisija koju su sačinjavali: Krste Crvenkovski, predsednik, i članovi Đuro Pucar, Blažo Jovanović, Dobrivoje Radosavljević, Mika Tripalo i Franc Popit. Osnovni zadatak Komisije bio je da ispita pojave i metode rukovođenja u organima državne bezbednosti, kao i da o svome radu i utvrđenim konstatacijama obavesti Izvršni komitet Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.

Na drugoj sednici Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije održanoj 22. juna, odobrena je dotadašnja aktivnost i rad Komisije, prihvaćeni njeni nalazi i konstatacije i dat prioritetni zadatak da izradi definitivan izveštaj za Četvrtu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, zakazanu za 1. jul 1966. godine. (Takođe, 20. juna 1966. godine održan je Konsultativan sastanak predsednika Republike sa većinom članova Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i članovima Partijske komisije na čelu sa Krstom Crvenkovskim. Dana 30. juna 1966. godine održana je sednica Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, neposredno pre Četvrtog plenuma, na kome je utvrđivan dnevni red i rad Četvrte sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.)

U Srbiji su, u pripremi Brionskog plenuma, održane dve sednice Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, (17. i 23. juna).

NA SEDNICI OD 17. JUNA, Izvršni komitet je upoznat sa sadržajem sednice Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije od 16. juna na kojoj je razmatran rad Uprave državne bezbednosti; upoznao se "da se Udba stavila iznad SKJ i izvan našeg demokratskog sistema, da se služila raznim monstruoznim metodama tajnog prisluškivanja najviših rukovodilaca, uključujući i druga Tita, da su pojedinci zloupotrebljavali Službu bezbednosti u političke svrhe radi ostvarivanja frakcionalnih ciljeva".

Na sledećoj sednici od 23. juna Izvršni komitet Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije se detaljnije upoznao sa rezultatima do kojih je došla Komisija Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, te da je "formirana Državna komisija čiji je zadatak "po državnoj liniji" i da je konstatovana neposredna odgovornost Aleksandra Rankovića, Svetislava Stefanovića i dr".

Pred Savezom komunista Srbije bili su ozbiljni zadaci u vezi sa navedenim problemima, ali je Izvršni komitet ocenio "da će komunisti i radni ljudi Srbije odlučno odbiti ispoljene metode u odnosima i korišćenju mračnih i monstruoznih oblika kontrole, nedemokratsko mešanje Službe državne bezbednosti u društveni i politički život, stvaranja nepoverenja i sumnjičenja bilo kakve vrste".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Obračun u režiji Kardelja i Bakarića

RASPRAVA NA BRIONSKOM plenumu 1. jula vodila se o poverljivom materijalu koji je nosio naziv "Dokumentacija" i o izveštaju Komisije, koji je pročitan na Plenumu, a zatim objavljen. U "Dokumentaciji" su navedene određene "inkrimisane radnje" iz kojih su izvedeni zaključci o deformacijama i zloupotrebama Službe državne bezbednosti i o odgovornosti njihovih rukovodilaca Rankovića i Stefanovića.

"Inkrimisane radnje" su bile montiranje uređaja za prisluškivanje u rezidenciji Josipa Broza Tita, njegovoj radnoj sobi i u drugim prostorijama. Kao teška zloupotreba Udbe od strane Rankovića, bilo je, kako je navedeno u materijalu, postavljanje prislušnih uređaja i u stanovima pojedinih funkcionera. [...]

Za potpunu političku diskvalifikaciju Rankovića i Stefanovića nije bio dovoljan rad Komisije koja je radila pre Plenuma, pa je nakon Četvrte sednice formirana još jedna partijska komisija koja je imala zadatak da "potpunije" rasvetli njihove aktivnosti i utvrdi njihovu odgovornost u sprovođenju lične politike u Državnom sekretarijatu za inostrane poslove. Komisija je radila od 8. do 19. jula 1966. godine u sastavu Osman Karabegović, predsednik, i članovi Momo Marković, Dimče Belovski, Slavko Komar i Borko Telekovski.

ŠTA JE BILA STVARNA pozadina Brionskog plenuma i koji je bio stvarni razlog za ukljanjanje Rankovića? ( U razgovoru koji je objavljen u listu "Intervju" od 8. juna 1990. godine, pukovnik Dušan Rusić, koji je pripremao izveštaj

Vojnotehničke komisije (izveštaj nikada nije objavljen, bio je pod embargom), je rekao: "Veštim manipulisanjem i dezinformisanjem Josipa Broza Tita, aferu prisluškivanja - zbog koje je stradao Aleksandar Ranković, sekretar CK SKJ i potpredsednik Republike, s velikim brojem zemlji najodanijih kadrova u Službi državne bezbednosti - organizovali su, kao i Brionski plenum, jula 1966. godine, Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić...").

O ovome postoje različita mišljenja koja su plod rasuđivanja do kojih se moglo doći posle vremenske distance duže od tri decenije. Izdvajamo dva tipična.

Prema jednom mišljenju Ranković je smenjen iz političkih razloga, pošto se očekivalo da će pružiti otpor novom političkom kursu koji je bio nagovešten privrednom reformom 1965. godine, i čije je ustavno uobličavanje počelo ustavnim amandmanima 1971. godine, a dovršeno Ustavom iz 1974. godine i Zakonom o udruženom radu 1976. godine.

Taj politički kurs koji nije imao uzora u svetu, pogodovao je interesima vladajućih slojeva u razvijenim republikama, dok je ostatak zemlje, ekonomske, državne i političke institucije doveo u ozbiljnu krizu, poljuljao društvene i međunacionalne odnose i ugled države u svetu.

POZNATI KREATORI ovog političkog kursa, u želji da budu originalni, nisu prihvatali dobronamemo i blagovremeno upozorenje mnogih naučnika.

Prema drugom mišljenju, Ranković kao pouzdan Titov savetnik i oslonac uklonjen je u sukobu Kardelja sa Titom, da bi ojačale pozicije Kardelja u vrhu Partije i tako omogućile sprovođenje njegovih ideja koje su na kraju i pobedile. Kako su one prošle u praksi, poznato je.

Setimo se samo prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda, seljačkih radnih zadruga, brojnih ali neuspešnih reorganizacije privrede, razvijene železnice, razbijanja privrednih organizacija u bezbrojne "Oure", razbijanje države u osam država od kojih su se tri funkcionalno nalazile u Srbiji (ne i na područjima drugih republika), ugovorne privrede regulisane društvenim dogovorima i sporazumima, zaduživanjem zemlje i sl.

Očigledno je da posle Brionskog plenuma Tito nije mogao uspešno da se suprotstavlja Kardelju pa su amandmani, Ustav 1974, Zakon o udruženom radu doneseni bez teškoća ali sa posledicama koje su danas dobro poznate.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pobeda slovenačke i hrvatske birokratije

ČETVRTI PLENUM OZNAČIO je početak definitivnog obračuna sa idejom jugoslovenstva i usvajanje nacional-republičke opcije. Slovenija i Hrvatska, odnosno vladajuće birokratije tih republika, vidno su i značajno nakon Brionskog plenuma pojačale svoju hegemoniju i ostvarile odlučujući uticaj na celokupnu politiku zemlje.

Ako se analiziraju odluke Četvrtog plenuma, iz sastava Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije isključena su svega tri člana, a politički je gonjen jedan broj partijskih i državnih funkcionera. Međutim, izuzev A. Rankovića koji je bio jedan od ključnih ljudi jugoslovenskog vrha, ostali nisu imali značajnije državničke funkcije.

Uklanjanjem A. Rankovića iz kruga najbližih Titovih saradnika, uklonjen je poslednji uticajni funkcioner iz Srbije, tako da su u daljem postojanju jugoslovenske zajednice odlučujući uticaj na Tita imali funkcioneri iz Hrvatske i Slovenije.

Izvršen je masovni obračun sa pripadnicima organa državne bezbednosti, pretežno sa licima srpske i crnogorske nacionalnosti koji su većinom bili jugoslovenski orijentisani. Poenta Četvrtog plenuma nije obračun sa pripadnicima Službe državne bezbednosti "koja je prekoračila svoja ovlašćenja", već politički obračun sa nosiocima jugoslovenstva, jugoslovenske orijentacije i postojanje jake federalne države u liku idejnog nosioca Aleksandra Rankovića.

Organizatori Brionskog plenuma nisu želeli da padom Aleksandra Rankovića umanje moć UDB-e jer je sada njima bila potrebna. Ali desetkovanjem njenog kadra i uništavanjem dela dokumentacije, ova služba više nije bila u stanju da obnovi svoju dotadašnju moć.

Tako je jedan od neželjenih efekata Brionskog plenuma bila "demokratizacija" koja je vodila smanjenju odgovornosti u društvu, anarhičnim tendencijama, nacionalizmima, slabljenju zaštite jugoslovenskih državnih interesa i drugim negativnim tendencijama.

RANKOVIĆ JE NA BRIONSKOM plenumu proglašen za glavnog, gotovo jedinog zastupnika birokratskog-etatističkog otpora najavljenim reformama, čime je stvoren privid da će se njegovim uklanjanjem sa vlasti ukloniti sve prepreke za navodno uspešan kurs u politici i društvu.

Vreme je, međutim, ovakva shvatanja demantovalo. Prisetimo se događaja koji su zatim usledili: u Sloveniji je 1969. godine izbila kriza pod nazivom "cesna afera" koja je jasno najavila pravac daljeg razvoja Jugoslavije. Sledi poznata Deseta sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske 1970. godine i politički obračun sa Milošem Žankom, istaknutim hrvatskim komunistom.

Svojim člancima, objavljivanim u listu "Borba" 1969. godine argumentovano i ubedljivo je ukazivao na bujanje i porast nacionalizma u Hrvatskoj, u sadejstvu sa katoličkim klerom... Takozvani "maspok" 1971. godine masovno je ispoljavao hrvatski nacionalizam, šovinizam i separatizam , a na 21. sednici Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije u Karađorđevu izvršen je obračun sa hrvatskim partijskim rukovodstvom zbog tolerantnog odnosa prema "maspoku". Samo godinu dana kasnije, 1972. godine kao pandan događajima u Hrvatskoj desio se čuveni obračun sa srpskim liberalima. Iste godine u Sloveniji je izvršen politički obračun sa Stanetom Kavčičem, jednim od najsposobnijih rukovodilaca u Sloveniji.

USTAVNE PROMENE iz 1968, 1971. i 1974. godine Jugoslaviju su pretvorile u konfederalnu zajednicu osam državnih celina (pokrajne su postale konstitutivni elemenat federacije). 1976. godine donosi se Zakon o udruženom radu koji je izdelio privredu, odnosno omogućio stvaranje zatvorenih republičkih privreda, a umesto tržišne ekonomije uspostavio sistem društvenog dogovaranja i samoupravnog sporazumevanja koji je kasnije doživeo neuspeh, pre svega u privredi.

Posle Brionskog plenuma, pod vidom borbe protiv etatizma i centralizma, a naročito posle usvajanja amandmana na Ustav i donošenje Ustava 1974. godine, intenzivno se radilo na razvlašćivanju federacije i utvrđivanju etatizma po republikama i pokrajinama.

Jačanje republičkih i pokrajinskih interesa dovodilo je do podvajanja i dezintegracije u političkim, privrednim, nacionalnim i svim drugim odnosima među republikama, pokrajinama i nacijama što je i dovelo do kataklizme i međunacionalnih i međudržavnih sukoba koje su na kraju rezultirale raspadom avnojevske Jugoslavije.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Otvaranje vrata za šiptarski separatizam

DIREKTNA POSLEDICA nastala je neposredno posle Brionskog plenuma, a koja je aktuelna i danas, jeste podsticanje i razvoj šiptarskog nacionalizma i separatizma na Kosovu, zasnovanih na optužbama i monstruoznim kampanjama i genocidu prema Šiptarima koje je, navodno, Srbija vodila pod uticajem Rankovića. I autonomaštvo u Vojvodini se oslanjalo na stav da Republika Srbija kontroliše i onemogućava kadrove u Vojvodini.

Ranković, partijski disciplinovan i principijelan, bio je za federalno uređenje Jugoslavije, ali je smatrao da je neophodno da se tačno razgraniče nadležnosti federacije i republika.

Otuda mu je politički suđeno za navodni unitarizam i centralizam, što je bila politička diskvalifikacija i paravan za dalekosežno usmeravanje celokupnih državnih i društvenih tokova. Njegov politički neistomišljeniik Kardelj, čuveni teoretičar samoupravnog socijalizma zagovarao je republičke oligarhije, a Bakarić je zastupao tezu da federacija treba samo da "federira".

Jedini političar koji je odmah posle Brionskog plenuma javno upozorio da "previše verbalno vičemo protiv birokratizma, etatizma i deformacija, a premalo izučavamo, analiziramo i razmišljamo o njihovim pravim uzrocima", jeste Stane Kavčić koji nije prihvatio Titovu ponudu da uđe u novoformirani Izvršni biro.

On se vratio Brionskom plenumu nepune dve decenije kasnije, povodom Rankovićeve smrti, o kojoj je u svom dnevniku zapisao: "Ranković nikada nije bio velikosrbin. Takođe nije bio ni centralista u smislu da bi hteo uništiti i pretopiti narode Jugoslavije u novu jugoslovensku naciju. Ali, verovao je da dovoljno snažan politički i državni centar u federaciji uspešno bdi nad interesima celine, brani ih i potiskuje sve parcijalne i nacionalne zablude i zahteve. Zato mu nije bila na srcu ona koncepcija koja je slabila ulogu i položaj federalnog centra i jačala ulogu republika." [...]

UKOLIKO SE SAVESNO i dublje ostvari uvid i izjave, pisma, zapisnike i beleške u vezi sa Brionskim plenumom, a naročito u dokumente nastale posle plenuma, videće se na kakvim su mukama bili ne samo optuženi i saslušavani, već često i oni koji su bili članovi komisija, islednici.

Bilo je obostranog međusobnog mučenja, maltretiranja i pretvaranja, prave "mudrosti" članova komisija i islednika da se postave lakonska pitanja koja će sugestivno "izvući " poželjni odgovor koji dokazuje ono što je unapred bilo "dokazano".

Ali se takođe može naslutiti da neki islednici i nisu to bili, da su morali odraditi zadatak, da je na obema stranama strah bio posejan; da neki "isledici" i nisu bili ubeđeni u ispravnost onoga što rade, u ispravnost zadatka da se po svaku cenu "dođe do istine".

U atmosferi u kojoj su mnoge ličnosti nedužno pogođene, u kojoj je bilo političkih konstrukcija, podmetanje i optuživanje, pod pritiskom proradile i intrige najnižih nivoa koje su se uselile i u rad ispitivačkih komisija i drugih službenih mesta zaduženih za isleđivanje.

U odbrani svoje nevinosti pojedine ličnosti su često svaljivale krivicu ili vređale druge, najčešće u njihovom odsustvu. Ljudski instinkt za pravdom i pravednom odbranom često se pretvarao u nemoral i seriju niskosti.

U tome se išlo tako daleko da se autor ovog teksta često pitao - da li takve priloge istoriji beščašća dati na uvid javnosti. Ipak, reč je o istini jednog vremena, o otvorenim arhivskim dokumentima. Ona svedoče politički nemoral, u formi političkog pritiska i ispiranja mozgova, proizvodi eroziju morala čak i kod onih koji su se zaklinjali na svoj principijelni komunistički moral, sa snagom božijih zapovesti. [...]