SUSRET SA ISTORIJOM - KAKO JE KARDELJ RANJEN ZBOG LISICE: Šta se stvarno dešavalo u lovištu kod Morovića pre šest decenija

Lovilo se puškama sačmarama, koje se pune krupnom sačmom namenjenom isključivo lovu na divlje svinje. Lovački kodeks je podrazumevao da se u takvim prilikama ne puca ni na kakvu drugu divljač.

Elem, drugovi funkcioneri, rasporedili su se na liniji "fronta", na rastojanju od dvadeset metara, prema kojoj će hajkači usmeriti krdo svinja. U centru te linije bio je Edvard Kardelj, desno od njega "položaj" je zauzeo Jovan Veselinov, a do ovog bio je Geza Tikvicki. Levo od Kardelja stajao je Ivan Gošnjak, pa Otmar Kreačić, i sasvim na kraju Aleksandar Ranković. I sa jedne i sa druge strane nalazilo se i nekoliko oficira JNA, zlu ne trebalo.

Nešto pre nego što su hajkači pokrenuli čopor, iznenada se pojavila lisica. Uznemirena i uplašena velikim brojem ljudi, krenula je najpre u pravcu Jovana Veselinova, a onda naglo zaokrenula prema Kardelju. Čuo se pucanj. Lisica je pala. Ali, kao pokošen pao je i Edvard Kardelj. Šta se zbilo? Kada je lisica naglo zakrenula ka Kardelju, Veselinov je pod oštrim uglom opalio.

U METEŽU koji je nastao najprisebniji je bio Aleksandar Ranković. Organizuje prebacivanje druga Bevca na Vojno medicinsku akademiju u Beogradu i alarmira glavnog hirurga JNA, čuvenog profesora dr Isidora Papu. Kada je ranjenik stigao u bolnicu sve je bilo spremno. Iskusni doktor Papo odmah je konstatovao da se zrno sačme zarilo u sam vratni deo kičmenog stuba s desne strane i da se operativni zahvat ne može obaviti jer se tim rizikuje potpuna oduzetost celog tela. Preostali deo života Kardelj će živeti sa tim gelerom. Umro je tačno 18 godina kasnije, 10. februara 1979. godine, ali ne zbog metka, već od raka.

Svi učesnici lova, u šumama kod Morovića potpisali su izjavu - obavezu ćutanja. Vernost načelu tajnosti uglavnom su svi poštovali, osim supruge Pepce Kardelj, koja je takođe potpisala ovaj dokument. Od nje su kretale otrovne strele najpre ka Brozu i Slobodanu Peneziću Krcunu, a u godinama koje su pristizale, sve više ka Rankoviću. Vladimiru Bakariću, kome je najviše verovala, govorila je: "Edo i ja živimo pod gvozdenom čizmom, Tito će nas jednog dana sve pozatvarati".

Nije mirovalo ni Kardeljevo okruženje u Ljubljani. U gradu na Ljubljanici se naklapalo da je njihov Edo pogođen u stražnji deo lobanje, u kost koja štiti mali mozak, metkom većeg kalibra ispaljenim iz vojničke puške, da su u njega pucali u nameri da ga "likvidiraju"...

RADOZNALCIMA koji su po svaku cenu hteli da saznaju sve pojedinosti o događaju kod Morovića odgovarano je da je druga Bevca udario kundak od puške prilikom pucanja i da je zbog toga proveo izvesno vreme u bolnici. Na naslovnim strana naših novina bile su učestalije zajedničke fotografije dobro raspoloženih Kardelja i Veselinova.

Bile su to godine kada su odnosi između maršala i slovenačkog političara postali veoma napeti. Primećeno je da te 1961. godine u novinama nije objavljen, pored "mora" drugih, Kardeljev kurtoazni telegram sa čestitkama Titu za rođendan 25. maja. Najverovatnije da ga nije ni poslao. O njemu se sve više govorilo da je bio politički spletkaroš koji je bez poteškoća menjao svoje stavove i shvatanja i čije reči ne treba shvatati ozbiljno. Proradila je i "dedinjska kuhinja". Po salonima elitnog beogradskog brda pričalo se da je Veselinov ranije, na sličan način, u leđa pogodio i Tita, ali nije ga ranio jer je sačmu zaustavio kožni kaput postavljen krznom.

I kod Kardelja se uvukla sumnja, ali ne u nameru Veselinova da ga ubije. To je odbacio od prvog trenutka. Ostao je u prijateljskom odnosu sa Veselinovim, a hroničari "komunističkog džet-seta" zabeležili su da je nekoliko meseci pre smrti bio sa Pepcom na večeri, u kući Stanke i Jovana Veselinova.

Posumnjao je u dijagnozu profesora Papa. I pola godine posle incidenta u Morovićkim šumama, odlučuje da ode na pregled u London. Zvanično je za javnost saopšteno da je otišao da uči jezik. U britanskoj prestonici dolazak potpredsednika SIV (odnosno vlade Jugoslavije) i organizacionog sekretara Saveza komunista Jugoslavije su drugačije razumeli. Dnevni listovi "Obzerver" i "Sandi tajms" pisali su da Kardeljev boravak u Londonu nije tako bezazlen kao što se čini. Nazivali su ga maršalovim zamenikom, jer se tako predstavio u susretu sa generalnim sekretarom KP Velike Britanije Harijem Politom. Pisali su da je otišao u nekakvo dobrovoljno izgnanstvo, a da nije ni Tita, ni ikoga drugog, obavestio kuda ide. Ova glasila prenosila su sazananja tajnih službi da namerava da emigrira.

STVARI su ipak sasvim drugačije stajale. U Londonu je odseo u stanu vojnog atašea Antuna Duhačeka, koji je za tu priliku iselio kompletu porodicu. U Beogradu je procenjeno da je to mesto najbezbedije za njegov boravak. Duhaček je imao obavezu da dva puta dnevno obilazi druga Bevca, da mu donosi dešifovanu prepisku koju je najčešće imao sa Rankovićem i da mu bude pri ruci za svakodnevne potrepštine.

Londonski medicinski eksperti potvrdiće dijagnozu profesora Papa: "Zrno sačme se nalazi na milimetar od kičme i svaki zahvat može da dovede do paralisanja tela". I drug Kardelj se vratio kući. Po dolasku, Josip Broz upriličio je akterima iz Morovića, Kardelju, Veselinovu i Rankoviću, novi lov na divlje koze u dolini Trente. Fotografije "tri druga" preplavile su novine.

Posle brionskog eliminisanja Rankovića iz političkog i javnog života, ponovo je oživljena priča o pucnju na lisicu iz Morovićke šume. Sedeći u osami i izolaciji na Senjaku Ranković tih dana beleži: "Tipičan proizvod brionskih kuhinja jeste i najnovija intriga o mom fizičkom napadu na Kardelja i upotrebi vatrenog oružja. Ta perfidna priča je stigla i među slovenačke studente. U želji da saznaju istinu, oni su upitali Vidu Tomšič da li je tačno da je Ranković pucao i ranio Kardelja? Umesto da im pošteno kaže pravu istinu, Tomšičeva ih sračunato, politikantski ostavlja u tom uverenju. Ali, jedna laž više nije nikada na odmet, kada je već stavljena u službu političke potrebe... Ma koliko neželjeno i grubo delovala na ortake u lažima, ali istina je u ovome: Jovan Veselinov Žarko lakše je ranio Kardelja, pukom nepažnjom prilikom lova u Morovićkim šumama, koje spadaju pod vojnu upravu. Prema tome, ova naša Vida nije bila baš mnogo vidovita kad je ovaj incident poturila meni. Smetnula je s uma da su direktni svedoci ovog događaja oko četrdeset vojnika i podoficira, vojni lekar i šest generala, s Gošnjakom na čelu."

KADA je u Sloveniji otvoren javni proces za izdvajanje iz Jugoslavije sezonu lova za pokušaj ubistva Kardelja otvorio je Janez Janša u "Mladini". On je uporedio morovićki slučaj sa atentatom u Skupštini Kraljevine Jugoslavije i ubistvom poslanika Seljačke hrvatske stranke: "Pre 50 godina narodni predstavnici pucali su jedni na druge u parlamentu, a pre 20 godina u lovu".

"Mladini" se pridružuje ljubljansko "Delo" objavljujući delove knjige Ivana Brtaka o Kardelju. Ovaj slovenački književnik i publicista je pisao: "Nasrnuli su na njega (Kardelja) protivnici iz tabora etatista kojima nije bio po volji demokratski samoupravni razvoj (pogotovu u godinama pre Brionskog plenuma). Još je ostao bez objašnjenja pogodak tačno u glavu koji je dobio u lovu. Pravo je čudo što se spasao. Jedan od deset hiljada. Metak je ostao u glavi. Ponovo su ga pronašli 17 godina kasnije, prilikom obdukcije. U vreme kada se vratio iz Engleske, sa lekarskog pregleda, na granici ga je dočekao samo ministar za unutrašnje poslove SR Slovenije. Uručio mu je isečak iz stranih novina, gde je epizoda iz lova bila opisana naširoko i sa posebnim prizvukom. Kardelj mu je odmah vratio list ne pogledavši ga, zahvalio mu se i nastavio put za Ljubljanu. Zbog ovog omalovažavajućeg dočeka na granici i sama nesreća u lovu poprimila je drugačiji ton."

Kada su jednom prilikom pitali profesora Papa da li je postojala mogućnost namernog upucavanja Kardelja, čuveni hirurg je odgovorio: "Isključeno. Klasični i srećni rikošet. Pri nameri, takva sačma bi svakog raznela."

DUHAČEK I UŽIČKA REPUBLIKA

ZA vreme Kardeljevog boravka u Londonu obeležavana je dvadesetogodišnjica "Užičke republike". Tih dana nije uspevao da prikrije svoju nervozu. Autoru ovog teksta Duhaček je ispričao kako je danima usplahireno šetao po sobi i govorio: "Šta će meni reći moj drug Marko (Ranković) što neću biti pored njega na bini u Užicu". Šest godina kasnije, neposredno posle Brionskog plenuma, Duhaček, kao član naše misije pri Ujedinjenim nacijama i Kardelj srešće se u Njujorku. Na Duhačekovo pitanje šta se to dešava u zemlji, Kardelj je osorno odgovorio: "Abadžija ostaje abadžija". Slovenac kao da je zaboravio da je njegov otac bio krojač.