VOLE DA ŽIVE DUGO, ALI NE I DA OSTARE: Zašto ljudi gube samopouzdanje posle navršenih 65 godina, kako i da li mogu da ga vrate

Dugačka je lista razloga zbog kojih se neko može osećati manje vrednim i izgubiti samopouzdanje posle gašenja svećica sa brojem 65 na rođendanskoj torti. Ali pravi razlog je zapravo samo jedan, kaže Olivera Ptica, autorka ultrakoučing terapije i knjiga iz primenjene psihologije.

To je opiranje prirodnim tokovima:

- Ništa ne prouzrokuje toliko bola kao opiranje, neprihvatanje realne situacije, želja da budeš "tamo", a već si "ovde." Pokušaj da se takmičiš sa mladim zategnutim curama po pitanju fizičkog izgleda ili odbijanje da prihvatiš da nisi više veliki direktor koji vedri i oblači u firmi, već samo penzioner više.

I u ovome postoji razlika između žena i muškaraca, smatra naša sagovornica. Generalno, najgore prolaze žene koje su osećaj sopstvene vrednosti vezivale za lepotu.

- Umesto da shvate da im priroda skreće pažnju sa ovog površnog, manje važnog aspekta ličnosti, i usmerava ih ka njihovoj unutrašnjosti i razvijanju daleko važnijih kvaliteta, poput mudrosti, dobrote, produhovljenosti, neke žene pokušavaju da ostanu "večite devojčice." Ljute se na život zbog njegove surovosti i na muškarce zbog njihove nezainteresovanosti. A ne pada im na pamet da se zreo muškarac upravo najviše divi onim osobinama koje krase zrelu ženu. Sa druge strane, odlazak u penziju teže pada muškarcima, koji su smisao života nalazili u poslu i zanemarivali porodični i društveni život.

Slično misli i Dragana Dinić, sociolog i gerontolog u penziji. Pokazalo se da ljude najviše obeshrabri nepripremljenost na ono što ih čeka.

- Svi vole da žive dugo, ali ne i da budu stari. Sa starošću dolaze različiti strahovi, pa i strah od kraja životnog ciklusa. Dok rade, imaju mnoštvo socijalnih veza, a kada odu u penziju, telefon zaćuti. Onaj ko se nije pripremio za starost, prestravi se. Uplaši ga činjenica da su mu finansijske mogućnosti smanjene, nije se na vreme pripremio za rekomponovanje života i vremena - kaže Dinić.

S viškom vremena počinje i ekspanzija bolesti koje su tokom radnog veka bile pritajene - počinju da bole noge, kičma, gubi se ravnoteža. Najveća greška je, smatra naša sagovornica, to što ljudi počinju da sabiraju uspehe i neuspehe. Umesto toga, trebalo bi da razviju nove socijalne mreže, obnove stare kontakte, razviju skrivene talente, uključe se u različite klubove.

- Kontakti sa porodicom, familijom, pa i komšilukom u ovoj životnoj fazi su od neprocenjivog značaja - primećuje Dinić.

- Čovek je društveno biće. Mnogima godi druženje u penzionerskim klubovima. Tamo mogu da podele iskustva, čuju tuđe mišljenje, dobiju korisne informacije gde mogu da nađu lek.

Ne treba se povlačiti u sebe jer to vodi gubitku samopouzdanja, čovek mora do kraja da ostane aktivan. Žene žive duže od muškaraca jer i kad su u penziji one brinu o kući, unucima...

Ljudi, zaključuje, moraju da se pomire sa tim da je starenje neminovnost, da će se koža zborati, stomak opustiti, kosa prorediti. Izgledom se mogu prevariti godine, ali stari se na ćelijskom nivou. Kada je čovek aktivan, srce pumpa krv do svakog organa. Čovek je zdraviji i sigurniji u sebe.

Olivera Ptica takođe poručuje ljudima da rade ono što im najviše prija ili što su dugo

odlagali. Najvažnije je da - rade, jer negativne misli i tuga vrebaju iz dokolice.

- Neko se više bavi unucima, neko uživa u svojoj bašti, neko krene stazama duhovnog razvoja, neko se konačno posveti svom hobiju, neko nauči nov jezik ili neku drugu veštinu. Neko se zaljubi, zašto da ne?! Neko radi sve ovo i još ponešto. Suština je, umesto opiranja, iskoristiti sve prednosti situacije u kojoj smo i svakako živeti u sadašnjem trenutku, u svim dnevnim sitnicama koje ranije nismo ni stizali da primetimo. I možda najvažnije - dati životu nov smisao! Smisao u bar jednoj korisnoj aktivnosti, kojom na neki način služimo drugima, ili prirodi, ili samom životu, šta god. Sve ono što podrazumeva povremeno ulaganje napora nakon kojeg ćemo se osećati dobro - kaže Ptica.

NAJVAŽNIJI OSMEH

NIJE malo osoba koje i u trećem dobu rade na sebi. To su mahom one koje su to činile i ranije. Zrelom dobu je svojstveno nalaženje onog mesta u sebi gde se krije naš mir. Najbolji način da se povrati samopouzdanje je svakako - osmeh! Jer nema lepše osobe od one koja je nasmejana, kaže Ptica.